Пише: Туфик Софтић
Вријеме косидбе и плашћења сијена, у врелим љетњим данима какви су ови, неодољиво ме подсјете на чувену кафану у селу Виницка, у којој је још осамдесетих година организован први стриптиз, и на начин на који је газда правио рекламу и позивао грађане Берана на „забаву“.
Управо је крај јуна, враћамо се аутом из јутарњег риболова, а магистрални пут нас наводи право поред газдине ливаде и добро познате кафане гдје нас дочекује за то вријеме скоро невјероватан призор. Упекло већ подневно сунце, а своје „ноћне раднице“ газда је извео ближе путу. Невјешто су превртале по сијену, окретале се и препуштале погледима оних који пролазе
„Пластиле“. Било је и аутомобила који би успорили па прошли једном, а онда се окретали и више пута враћали и возили дионицом поред ове у то вријеме надалеко чувене кафане. Могла се ту и преко дана попити кафа, али забава је почињала у касним вечерњим сатима, када се пола града ‘пресели’ у Винуцку. Никада више нико није правио тако добу рекламу за свој ноћни бар, који би сваке вечери након тога био препун мушкараца, као у биоскопу када би се пројектовала „Емануела“.
Мени се сцена плашћења сијена, на врелини и већ од јаре замагљеној атмосфери, хамилтоновски урезала у сјећање. Да се разумијемо, у ноћни бар никада нисам отишао, али сам много пута гледао ту слику на ливадама поред магистрале.
Био је то невјешт и грубо смишљен перформанс, али скоро да је имао умјетнички доживљај. Не знам да ли је тачно, тако се прича, да је ноћни бар затворен једне вечери, када је у ситне сате упао тада чувени берански инспектор са све репетираним „калашњиковим“ и залегао читаву кафану. „Лези доље бандо издајничка“, остало је да се прича како је изговорио.
Личио је на Бату Стојковића у филму „Балкански шпијун“. Те ноћи су у полицији завршили и власник, и ескорт даме, али и скоро сви гости који су се затекли у ноћном бару. Не зове се Виницка од тада „слатко село“ већ од много раније, али мене тај други назив дефинитивно подсјећа на то вријеме и епизоду првог ноћног стриптиз бара, не само у Беранама, него на читавом сјеверу.
Није се томе могао свако досјетити, нити је смио то свако урадити. И сијено је тада имало цијену. Одавно више нема ни кафане у Виницкој, ни „ескорт дама“, а све је мање и сијена и плашћења. Ливаде зарастају, а цијена сијена у Лимској долини ове године пала је на најмању могућу. Нема више навиљака и све се ради машинама, коси, преврће и суши, и на крају машински балира. Једна бала тешка од петнаест до двадесет килограма, продаје се у огласима за свега еуро. Да ли можете да вјерујете? Сељаци поклањају, само да не би пропадало.
Када је ових дана један домаћин из Доње Ржанице платио кошење и балирање, а затим покушао да прода, одлучио је да је боље да поклони него да узима ситан новац, и да макар зна да је учинио добро дјело. Цијена сијена еквивалент је пропасти сјевера, посебно села. Мјесна заједница Лубнице некада је представљала највећи сеоски центар на територији општине Беране.
Данас има свега 52 домаћинства која су ту и љети и зими. Остали су куће затворили, дођу љети да их пролуфтирају, и све краће остају. Џаба нови пут Беране – Колашин, када нико не свраћа. Прошле године први пут у историји дугој сто тридесет година, основна школа у Лубницама није имала ни једног првака. Можда неко и покоси имање на селу, али ливеде по Бјеласици остаће и ове године, као и неколико ранијих, од када је цијена сијена почела да пада, непокошене. Један мудри мјештанин каже да ово није проблем Лубница, нити других села, него проблем државе.
Он пита зашто држава не организује откуп по тим цијенама и извезе тамо гдје се сијено оваквог квалитета какво је са наших планина скупо плаћа. Лагано изводи рачуницу – кошење по ару до 1.50 еура. Балирање, у балама десет или двадесет килограма, 80 центи. Плашћење и припрема за балирање 40 центи, и на крају трошкови транспорта. А на крају се бала продаје за само један еуро. Каже да је то све због тога што више скоро да нема младих људи на селу, или су раније обезбиједили социјале и немају мотива и жеље да се баве пољопривредом.
Зовем пријатеља који живи на селу да видим шта ради, он каже – пласти, и уморно уздише. А сјећаш ли се мрчане, питам га, кафане у Виницкој. Чуш, сјећаш ли се, био сам тамо и то баш оне ноћи када је упала наоружана полиција, прође ми се некако да ме не ухапсе, одговара. И шта мислиш ти, шта би могла држава да уради да се овакво стање промијени, опет ја питам.Има начина и наде, каже другар.
Могла би држава у сваком селу да отвори по један ноћни бар као онда у Виницкој. Скочила би цијена сијена.
Извор: РТЦГ
