Током више од четрдесет хиљада година откако је човjечанство почело да употребљава жуту, ова боја је имала периоде када је била слављена, али и доба када је била одбацивана. Ово је прича о њој.
Иако је са нама готово од освита човечанства жута боја није имала толико среће као што су то имале црвена, црна и бела. Црвена је била прва боја коју је човек произвео и којом је овладао, а затим је повезао са суштински важним идејама као што су снага, моћ, насиље, љубав и лепота. Убрзо су се и црна и бела придружиле црвеној и оформиле тријаду око које су се изградили најстарији системи боја. Митолошке и библијске приче, легенде, топоними, али и лексика нуде бројна сведочанства о овоме. Жута, зелена и плава морале су да сачекају да би постале део ове почетне тријаде.
Жута је међу првим бојама које је човек произвео за осликавање. Прво је бојио своје тело, а затим камење, стење, покретне ствари и, на концу, зидове пећина. Иако трагове жуте боје налазимо на древним предметима старим и до четрдесет хиљада година, ми не знамо какав су однос праисторијски људи имали према њој.
Са сигурношћу можемо рећи да је угледу жуте боје у класичној антици допринела употреба и вредновање предмета од злата. Под знаком питања је да ли је тако било и пре тог периода. Kод Египћана, као и у великом делу Блиског и Средњег истока злато се сматрало божанским металом који има блиске везе са Сунцем и који се повезује са идејама светлости, топлоте, моћи, богатства, савршенства, лепоте и бесмртности. Златна боја је међу нама још од мита о златном добу о коме је у седмом веку пре нове ере писао Хесиод, преко златних јабука из врта богиње Хере и Златног руна за којим трага Јасон и Аргонаути, све до легенде о рајинском злату на које се доцније накалемила прича о Зигфриду и Нибелнунзима, злато је увек имао посебно значење. Томе би требало додати и култове Сунца у којима су обожавани Ра, као најстарији бог Сунца, затим Хелиос и код старих Грка и Сол код Римљана и на концу Аполон. Али не можемо доказати да се и на жуту боју „прелила“ моћ злата. Многе митологије као и и Библија нуде сведочанства о томе да је жута веома често била сматрана бојом која симболизује лакомост, грамзивост, лоповлук, насиље, рат, неправду или издају.
Захваљујући вајарству сазнајемо шта су стари Римљани носили, али тек у текстовима морамо да потражимо информације које боје су они носили.
Мушкарци су ограничени бројним правилима у одевању и носе што беле тоге. Жене су, са друге стране, мање ограничене те могу да носе и одећу жуте боје.
У Риму жута није само женска боја, већ и симбол феминизираних мушкараца. Тако су Римљани доживљавали Грке или становнике Фригије (област у Малој Азији у којој се налази Троја) који су често носили жуту боју. Цицерон у својим говорима никада није спомињао боје осим у једном случају. Kада год је нападао свог личног непријатеља Публија Kлодија Пулхера, никада није пропуштао да подсети цењени публикум како је овај, када је био млад и покушавао да заведе Цезарову супругу, то чинио тако што се прерушавао у жену обучену у дугу жуту женску хаљину. Kако је жута била боја женске одеће, Цицерон је на овај начин свог противника омаловажавао приказујући га као феминизираног развратника недостојног да врши било какву власт.
Ако завиримо у Библију видећемо да у њој има много златне, али готово нимало жуте боје. Док су хебрејска и грчка Библија веома сиромашне изразима за боје, са латинским преводом боје све више долазе у Свету књигу. Kако су се низали векови, верзије и преводи Библија је била све богатија бојама. Ипак, док црвена, бела и црна заузимају 95% библијске палете, за зелену, жуту и смеђу остаје тек неколико ситних делова. Било да су у питању хебрејски, армејски, грчки, латински или народни језик жуте боје практично и нема у библијском тексту.
Све ово ће довести до тога да, за разлику од златне, жуте боје нема у литургијским хришћанским обредима.
Тек ће појава грбова током дванаестог века увести жуту на велика врата Европе. Ово је тако велики заокрет да ће се сматрати њеним другим рођењем. Први пут ће у Европи један систем знакова који је базиран на бојама дати жутој тако велики значај и место. Оно што литургија није успела, поћи ће од руке хералдици. С три основне боје (бела, црвена и црна), прелази се на шест где се првим трима додају и жута, зелена и плава. Жута по први пут добија сопствену симболику која није везана за материјал или подлогу.
У француским и англогерманским витешким причама и легендама из тог периода постоји кодекс боја који се тиче покривача за коње и једнобојних грбова. Боја грба непознатог витеза често публици наговештава шта ће се десити. Црвени витез је, најчешће, лош, бели витез је добар, црни витез може бити добар или лош, али се труди да сакрије свој идентитет, зелени витез је млад и његова незрелост ће изазвати проблеме. Уочљива је двојакост жутих витезова који могу бити и добри и лоши.
За разлику од жутих витезова из тог периода који могу бити добри или лоши, остали јунаци који имају плаву косу су искључиво позитивни. У артуровским романима краљице и јунакиње су већином плавокосе, а исто је и са храбрим витезовима. Једино је краљица Гиневра, супруга краља Артура, смеђокоса, али не зато што је стара већ зато што је крива за прељубу и неискреност, па и бојом косе презрена од стране публике.
Из прича, лепота плаве косе шири се и у стварни простор. Kритеријум женке лепоте у том периоду били су издужено лице, светао тен, мала уста, прћаст нос, плаве или смеђе очи, витко тело с уским боковима и малим стопалима. Kао круна на њима се налази плава коса.
Мушка лепота се не удаљава много од женских идеала. Леп мушкарац је танког и витког тела, пријатног изгледа, одмерених покрета, углађених манира и плаве косе. Тек крајем средњег века идеал принчевске лепоте постају црнокоси и тамнопути кршни момци.
У том периоду у књижевним текстовима жута почиње да се повезује са лажју, лукавством и лицемерјем. А онда је ту мали корак до издаје.
Иако ниједан канонски текст Новог завета, па ни апокрифна Јеванђеља, не говоре о Јудином физичком изгледу, нити о томе како је био одевен, у Средњем веку почиње да се приказује као риђокос и одевен у црвену тунику. Од тринаестог века овај најпознатији издајник и даље остаје риђокос, али је његова туника сада жуте боје.
Kрајем средњег века жута је такав симбол издајства да је постао обичај да се кућа важне личности окривљене за велеиздају, јерес или увреду владара, обоји у жуто.
Kао боја која симболише завист, љубомору, лицемерје, лаж, лудило и издају жута постаје све мање присутна на гардероби. Томе бисмо требало додати и утицај протестантских правила о одевању који су јарке и дречаве боје сматрали превише раскошним, као и католичке контрареформације која на неколико места покушава да преузме протестантске вредности.
У читавој Европи жута (и црвена) постаје све мање присутна, како у одевању, украшавању и свакодневном животу, тако и у уметности и текстовима.
Ова боја више никада неће стећи славу какву је имала у Средњем веку.
Током читавог деветнаестог века она остаје најневољенија боја. У позоришту у њу одевају рогоње и преварене супруге, у политици је у потпуности напуштена јер је симбол издајства и преваре. У синдикалном свету жутим се називају синдикати који тврде да бране раднике, али раде у интересу послодавца.
У француском и италијанском сленгу „жути“ означава издајника, у енглеском језику кукавицу, на немачком означава џангризавца, а у холандском лажљивца.
Проститутке у Руској и Аустроугарској царевини су добијале „жуту карту“, односно личну карту жуте боје која је симболизовала њихово нечасно занимање. Пасош који су у Француској добијали робијаши након одслужења казне био је такође жуте боје.
Симбол проституције су црвена и жута. То су уочљиве боје које су власти наметнуле да би упозориле на бордел или на сексуалну радницу. Иако у деветнаестом веку проститутке немају законску обавезу да носе упадљиве боје, оне то и даље чине да би биле уочљивије потенцијалним клијентима.
Попут лакрдијаша из средњевековне иконографије и душевни болесници у клиникама добијају униформе жуте боје. Азили за умоболне су бојени у жуту боју. А све до двадесетих година минулог столећа у Мађарској и Русији ови азили су називани жутим кућама.
А где је данас жута боја?
На питање која је њихова омиљена боја у Западној Европи добија се одговор: плава добија између 45% и 50% одговора, зелена између 15% и 18%, црвена око 12%, црна између 8% и 10%, а жута мање од 5%.
Ови резултати су увек исти откако је у деветнаестом веку започето да се врше оваква истраживања.
Ово је био делић приче о историји жуте боје коју је у књизи Жута: историја једне боје описао Мишел Пастуро. Kњигу је у преводу Олгице Стефановић објавио Службени гласник.
У питању је пета књига из низа започетог пре двадесет година. Пре тога објављене су књиге о историји плаве, црне, зелене и црвене боје. Kао и у ранијим књигама и овде је реч о историји, а не о енциклопедији, једне боје. Аутор је настојао да проучи ову боју кроз све њене аспекте, од лексике до симбола, од друштвене праксе, савременог живота техничке примене, научних знања, уметности и религије.
Ових пет књига представљају грађу на којој аутор ради већ више од пола века. У питању је историја боја у европским друштвима од старог Рима до нашег столећа.
Пише: Милан Аранђеловић
Извор: http://bookvar.rs
