Пише: Туфик Софтић
Неки дан на Јеловици, први послије викенда, у једном етно ресторану, госпођа се жали да претходна два дана нису мислили да ће преживјети колико је било посла. Толико гостију, одједном, никада нису имали, а требало је све услужити да оду задовољни, да би се опет вратили. Осим из Берана, било их је, каже, из Колашина, Подгорице, са приморја. Свима њима Јеловица је сада “откриће” до којег се лако и брзо долази новим путем и тунелом кроз Бјеласицу.
Јеловица је, међутим, за сада потпуно невалоризована, осим приватних викендица, а сви напори туристичких посленика да се нешто уради и хитно мијења, до сада нису имали резултат. Тунел “Клисура” постао је за кратко вријеме симбол или тачка одакле се јасно види да су југ и централни дио Црне Горе у односу на сјевер скоро па два свијета. Проласком из правца Подгорице и Колашина кроз тунел дуг три километра, чак је и голим оком видљиво да улазите у једну потпуно другу реалност, у сјевер који је вишедеценијски запостављан.
Имао сам ових дана прилику да остварим увид у електронску преписку чланова борда директора предузећа “Скијалиста Црне Горе”.
На иницијативу једног члана управљачког тијела те компаније која планира развој Бјеласице, да се жичара која је коштала пет и по милиона еура, и која пет година купи прашину на три различите локације, стави већ љетос од врха Бјеласице, од Троглаве и спусти на Јеловицу, предсједница борда одговара послије годину и по да не би било лијепо да се, како се изразила, та жичара “отима” Мојковцу и Бијелом Пољу. Као да је неко причао о отимању. То би већ била посебна прича о пропадању жичаре и пропалим мегаломанским пројектима некадашњих власти.
Друга чланица се потпуно слаже, и додаје да валоризацију Јеловице треба кандидовати за капитални буџет за сљедећу годину. Што значи још двије године чекања да се било шта са државног нивоа и од државних пара за Јеловицу уради. Да је прихваћен предлог члана борда “Скијалишта ЦГ” из Берана, да се жичара која купи прашину и из године у годину губи вриједност стави у функцију, Јеловица би већ на јесен била за туристе приступачна и на тај начин.
Туфик Софтић: Од пионира електрификације до савремених тајкуна
Да сам злурад, могао бих помислити како се неко свим силама труди да се не избрише та граница између сјевера и југа и да ова крај, од Јеловице, преко Цмиљевице, рожајске Хајле, па све до црногорских Алпа, односно Проклетија, остане слијепо цријево. А страни туристи баш овамо навалили, док угоститељска инфраструктура не може да прати потражњу.
Не бих желио да се погрешно схвати то сто ћу рећи, али предјели с оне стране тунела гдје су некадашњи тајкуни изградили рисорте да би њихови пајташи из Подгорице аутопутем лакше побјегли са ужареног асфалта, да се расхладе у овим врелим данима, обични народ би назвао “пркендаћем” у односу на Јеловицу.
То и они увиђају и радо прескачу тунелом овамо и траже задовољство у нетакнутој природи са ове стране, према Беранама. Па макар то биле и обичне приганице у некој планинској крчми, добра домаћа шљивовица или медовача из Полимља, пиво охлађено у изворској води.
Док несрћна куварица, која нема ни машину, каже да никада није видјела толику гомилу суђа.
Сигуран сам да ће ова граница морати бити избрисана. Десиће се то природно, само још док аутопут дође до Андријевице, па се открију све љепоте ове малене вароши и врхова Комова изнад ње.
Мени ће, када једном почне да се гради, а градиће се, бити жао једног каменитог узвишења које сам препознао на Јеловици код старог хотела и које ми је некада изгледало много веће. Ту сам као дјечак долазио на излете и породична дружења радника колектива гдје су моји родитељи били службеници и руководиоци. Таман је на имању старог хотела који је купила “Османагић компани”. Купили су и четири хектара земљишта гдје се некада одржавао традиционални Тринаестојулски сабор. Нешто се бојим да неће имати слуха да сачувају тај камен, да ће им засметати када евентуално поруше стари и подигну хотел са пет звјездица.
Мени ће убити сјећање на то вријеме и остаће само црно бијела групна фотографија са тог мјеста.
Да се разумијемо, за развој јесам, али не за бетонизацију природе. У том случају ћу потражити неки други кутак на сјеверу којих има колико хоћете гдје људска рука није ништа дотакла. Из ранца извадити конзерву месног нареска, и црни лук обавезно, док се магли флаша воде са извора.
Лежиш тако опуштено на планинарској врећи на трави, удишеш пуним плућима мирисе чајева који се нестварно мијешају, дајући ноту која тако благотворно допире до последње ћелије у организму. Гледаш у небо, и у “бескрајном плавом кругу” Црњанског тражиш прву звијезду након заласка сунца.
Мождане вијуге нестварно мирују, иако си потпуно будан, док од некуда из далека, из прошлости, са неког давног сабора, са оног камена, пригушено допире пјесма “Јеловице ти једина, најљепша си од планина”.
Извор: РТЦГ
