Пише: Туфик Софтић
Када се прије неколико дана догодио случај Симоновић, односно када су беранског адвоката Александра Симоновића, по изласку из суднице, у холу Основног суда у овом граду, након обичног парничног поступка око алиментације, претукли незадовољни отац и син, само ми је прошло кроз главу колико би насилници добили казне у некој уређеној држави због наношења тешке тјелесне повреде у виду прелома вилице. Сасвим сигурно, максималне.
Код нас су радници професија које раде са странкама свакодневно изложени малтретирању, увредама и псовкама, до физичких насртаја, али нема адекватне казнене политике. Због тога се вртимо у круг, и због тога нам се то понавља и изнова дешава. Јуче новинару, медицинској сестри, љекару, професору, шалтерском раднику, или данас адвокату. Сјутра можда неком од вас који ово читате са можда и не баш превише интересовања.
Прошлог мјесеца је неко подметнуо пожар на скупоцјеном џипу беранског јавног извршитеља Дусана Нишавића. Знао је Душан ризик посла којим се бави, па је аутомобил осигурао каско. Али добром правнику је промакао члан у уговору у којем се каже да осигурање не важи у случају намјерног подметања пожара, експлозива, једном ријечју, намјерног уништавању возила. И биће дебело на губитку. И опет у страху од новог запаљивања или нечег тежег, док вози малољетну дјецу. И на крају, када се умори, можда ће побјећи из струке. А, ако се добро сјећам, нешто се струка и није баш превише чула да осуди овај напад на свог колегу или је мени промакло.
Мој колега Илија Бакић је због батина и пријетњи заувијек напустио не новинарство, него Црну Гору. Био је у то вријеме дописник Дана и нека фукара га је претукла само зато што је пренио саопштење које су, уосталом, пренијели сви други медији о томе да му је отац ухваћен у шумској крађи. Али, нападачу је из неких мени можда и познатих разлога, Илија био посебно занимљив, па му се најавио да ће доћи сјутра у дописништво да попричају. Умјесто у дописништво, сачекао га је фактички на улици, у цвјетном парку, недалеко од дописништва и претукао, срећом без тешких тјелесних повреда.
И још му је запријетио да ће му побити дјецу од брата ако проговори. И Илија у полицији није рекао ништа када су му показали фотографију нападача. Казао је да су му пале наочаре и да није видио ко га је претукао. Онда се спаковао и отишао. Све се догодило око девет сати ујутру, а нико од пролазника није се нашао да свједочи и да исприча шта је видио. Опет је изостала реакција и јавности и струке. Било је то прије више од двадесет година.
Не могу да се сјетим које године је она битанга, којој сам заборавио име, претукла медицинску сестру у Хитној помоћи. Био нервозан, журило му се. Био припит. Викао је на њу, а затим тако јако одгурнуо да је ударила свом снагом главом од зид. Медицинска сестра из хитне помоћи завршила је, тако, у ургентном центру. Имала је много среће и прошла “само” са тежом повредом врата и потресом мозга. Сјећам се да смо сви писали о томе, али се, некако, глас јавности није бас превише чуо. Изостала је солидарност струке И у овом случају.
Ово је већ било скорије, почетком марта ове године, када је у редакцију локалног радија на чијем сам челу бахато упао један Андријевчанин “опјеван” у полицијском саопштењу дан прије тога. Не може, каже, то такооо. Него ће овакоо и онакоо. Полако човјеку појасним неке ствари, мало га смирим, лагано отворим врата и испратим га, док нешто гунђа одлазећи. Нисам случај пријавио полицији, а можда је требало. За примјер другима, посебно младим колегама и колегиницама који су збуњено, можда и уплашено, пратили наш разговор.
Колико има случајева малтретирања и вербалног насртања на службенике разних струка, колико увреда и напада да нису пријављени полицији. Питање је зашто нису пријављени. Добрим дијелом и због тога што и они који су пријављени обично заврше без казне, или са минималним казнама. И томе мора да се стане на крај, јер се насилници тако само охрабрују. Од пријетећег погледа, преко отворене пријетње, до физичког напада, некада не треба много.
Управо због тога, као новинар који је био мета два напада, као обичан човјек, као грађанин Берана и Црне Горе која је далеко до правне државе, придружујем се беранским и цногораким адвокатима који су овог пута солидарно дигли глас против насиља, и траже најстроже казне за нападаче на адвоката Алексаднда Симоновића. На радном мјесту. У ходнику суда. Ако није ту, а гдје је онда човјек могао бити сигуран?
Максималним кажњавањем у овом случају и осудом нападача, затим проналажењем оних који на друштвеним мрежама иза лажних никова или под пуним именом и презименом, у коментарима чак подржавају нападаче, и затим проналажењем начина да се и они казне, једино можемо почети да мијењамо ствари.
Само тако можемо напријед. Једино се тако може зауставити анархично стање и зауставити чак и помисао код било којег грађанина да се може силом обрачунавати са људима који само раде свој посао. Нулта тачка толеранције за насиље било које врсте. То је оно што казненом политиком треба да постигне Црна Гора да би полако постајала држава владавине права и правде.
Извор: РТЦГ
