Пише: Анто Нобило
Како бисмо у повијесном смислу утврдили контекст ликвидација ратних заробљеника, те евентуалну умијешаност војно-политичког врха НОБ-а у доношење одлуке о ликвидацијама, као и код сваког другог казненог дјела потребно је утврдити мотив.
Анализирајући, углавном радове повјесничара из Зборника радова са знанственог скупа у Загребу од 12. травња 2006. (САБА РХ), те комбинирајући их са чињеницама које сам истраживао у два моја казнена предмета повезана са II свјетским ратом (Артуковић и Бољковац), те из свог опћег повијесног знања, као мотиве могу навести:
- Освета индивидуална и колективна те вјековни ”балкански” осјећај за правду изражен у максими око за око, зуб за зуб и право на крвну освету
- Превентивне радње у контексту надолазећег хладног рата
- Потреба превентивног сузбијања контрареволуције, у контексту провођења социјалистичке револуције
АД1. Освета појединаца, обитељи, села, побједничке војске је позната и најчешће обрађивана тема. Потреба да се освете заиста невине жртве кроз колективну освету над онима који су злочине извршили, над несумњивим злочинцима, вјеројатно је била изражена. Потреба да руководство даде ”задовољштину” онима који су поднијели заиста велике жртве, такођер је била присутна.
Свијест да многи, иако не сви, које су убијали, би у то доба на сваком суду и тако били кажњени смртном казном, могуће да је умирила многе савјести.
Међутим, та освета је могла објаснити индивидуалне или групне злочине. Могла је објаснити поступања на нижим и средњим разинама. Могла је умирити савјест наредбодавцима, али мислим да није била једини, а могуће ни кључни мотив, за оне на највишим разинама одговорности.
Она се могуће у пропагандном смислу најчешће користила. Користила се и за објашњавање странцима.
НОВ 1945.г. је била озбиљна и добро устројена, дисциплинирана војска. Да није тако, не би опстала кроз 4 године ратовања.
Дисциплина је била челична, а ауторитет заповједника/команданта је био неупитан.
Погледајте тко води завршне операције у Словенији. Партизанска војна елита, народни хероји, Пеко Дапчевић, Коста Нађ, Коча Поповић, шеф хрватске ОЗН-е Стево Крајачић итд.
Дакле, по мом мишљењу мотив освете као израз традиционалног схваћања правде је постојао, био је покретач, али није био једини, а могуће ни кључан. Освета је била мотивацијска сила с којом су се мобилизирали непосредни наредбодавци, извршитељи и помагачи.
Међутим, код будућих лидера Југославије мислим да су били одлучујући рационални мотиви потпуног преузимање власти, промјена политичког сустава (мицање свих који би били способни или жељни алтернативног живота мимо овисности од структура власти), очување власти и независности те међународно признање.
АД 2. Надолазећи хладни рат. Недвојбено је да се војска НДХ, а прије свега усташе желе предати западним савезницима. Разлог је оправдан, страх за живот ради освете НОВ због њихових претходних злочина. Али то није све. Они рачунају да ће врло брзо послије капитулације доћи до сукоба капиталистичког запада и комунистичких земаља на челу са СССР-ом, гдје је, то је 1945.г. било готово очито, спадала и Југославија под водством КПЈ и Тита.
У Зборнику Данијел Ивин цитира Винка Николића стр.43: ”…Енглези су већ ту близу, па ћемо можда већи данас натраг у Загреб.”
Усташко водство до посљедњег тренутка непосредно прије капитулације покушава пријећи на страну западних савезника. Тешко је за повјеровати да нису знали за одлуке Московске конференције о враћању злочинаца у матичне земље или за одлуке Техеранске конференције о признању НОВ Југославије као дио коалиције. Сигурно су знали и за савезничке војне мисије у редовима НОБ, савезничку помоћ у оружју НОВ, лијечење партизана у Барију, савезничке авионе на Вису итд.
Успркос свему томе они вјерују у сукоб истока и запада и 5. свибња шаљу два америчка пилота и два усташка часника са меморандумом Владе НДХ упућено главном савезничком команданту маршалу Александеру. У том меморандуму, између осталог предлаже се да се подручје Хрватске стави под заштиту савезничке војске и да ће им се придодати војска НДХ.
Одмах након тога креће свеопћи покрет војске према западу, а по Винку Николићу очекивали су да ће их прихватити Англоамериканци, наоружати и да крећу натраг у Хрватску у борбу за ослобођење, што би било у неколико наредних дана. (извор Данијел Ивин, Зборник стр. 44)
Можемо само замислити што би се десило да су Англоамериканци наоружали и вратили војску НДХ у Хрватску. Сигурно би имали грађански рат, нпр. као што је то убрзо услиједило у Грчкој.
Не би приписао наивност усташа њихову процјену да ће доћи до сукоба капиталиста и комуниста унутар Савезника и да би их западни савезници могли користити у борби против Тита. Тај њихов став није био без основе, али промашили су тајминг:1945. нитко није био за нови сукоб. Објективно сви су били исцрпљени, Совјети поготово. Али у годинама које долазе, ствари се мијењају.
Да су Западни савезници, а поготово њихове тајне службе већ од 8. В. 1945. г. рачунали с могућношћу сукоба са комунистичким блоком у настајању, видљиво је из чињенице успостављања ”штакорске линије” којом су многи нацисти и усташе укључујући и Павелића, очито под заштитом тајних служби Запада и Ватикана бјеже у Јужну Америку. Као симбол довољно је споменути свећеника Крунослава Драгановића.
Са садашње повијесне дистанце гледајући било је јасно да 1945. г., нити Исток нити Запад нису били спремни на нови рат, али исто тако је јасно да је нови свјетски поредак успостављен у Јалти био израз нужде и клица нових сукоба и да је до сукоба бивших савезника, истина индиректно убрзо дошло (Грчка, Кореја).
Након побједе, убрзо долази до напетости између западних савезника и Тита око Пуле, Истре, Трста. Исто тако, бројне групе усташа које нису заробљене, почињу герилски рат против нове власти (крижари, шкрипари). У земљу чак и упадају наоружане групе (Љубо Милош и Божидар Кавран). Брзо крећу терористичке акције проусташких група против Југославије, све очито под патронатом западних обавјештајних служби, прије свега њемачких.
АД 3 Контрареволуција. Тито је добио рат. Ослободио је државу, али битка за Југославију, а поготово за социјалистичко једнопартијски сустав тек је предстојала. Черчил је у Југославији заговарао уставну монархију с Карађорђевићима на челу и вишепартијски сустав. Под притиском, Тито ради провизориј. Пристаје на заједнички кабинет (владу) Тито – Шубашић, али под краљевским намјесништвом.
Тито је био присиљен изаћи и на вишестраначке изборе 1945.
У тим околностима треба детектирати да су приближавајући се крају рата Титови комунисти све више размишљали не само о ослобођењу, већ и о социјалистичкој револуцији.
Поучени руским примјером рата с контрареволуцијом царске војске оправдано се могло претпоставити да ће бројне колаборационистичке снаге усташа, четника, балиста, словенских и хрватских домобрана, Љотићеваца, Недићеваца итд. бити заиста противници социјалистичког сустава. Све су то били мушкарци, војно способни, у младим годинама. Уз могућу помоћ са запада, контрареволуција постаје реалан проблем.
Да је у свибњу, липњу 1945. г. идеја социјалистичке револуције коју треба провести била жива, видљиво је из слиједећег документа који сам пронашао и користио у случају Јосипа Бољковца 2013. г.
Наиме, за ослобођење Јоже Бољковца, поред законског оквира у виду Титових заповиједи за оснивање ОЗН-е и КНОЈ-а, по којима Бољковац није имао овласти које су му се приписивале, најважније је био руком писани записник са сједнице Окружног комитета КПХ Карловац од 1. 6. 1945. г.
У Записнику се наводи: ”Друг Мићо изнаша слиједеће: ‘осјећа се код многих па и чланова Партије што може имати врло лоших посљедица, да је рат завршио војничком ликвидацијом непријатеља. Без сумње да је с тиме постигнут велики успјех, но рат се наставља и даље, јер још увијек није уништена реакција капитализма.
Основна супротност у свијету постоји између социјализма и капитализма и реакција настоји свим силама, да нам свугдје отежа рад и да нам спријечи довести човјечанство у социјализам, реакција употребљава све могуће да ослаби напредне снаге.
Код нас још увијек постоји питање тко ће кога, које ће бити ријешено тек онда када добијемо у руке привреду. Сад постоји пријелазно доба, кад се поставља или у социјализам или натраг у капитализам и трећег нема. Ми имамо све предуслове да створимо социјализам, са чиме у вези стоје темељни задатци:
- Темељито и до краја обрачунати се са остацима фашизма, то су њихови кадрови, који ће им вјерно служити и немилосрдно их треба ликвидирати. Само тако ћемо сачувати тековине НОБ-а, оштром ликвидацијом усташа, четника и остале реакције, и мора нам бити јасно да се упоредо провађа и класна борба. Пред нама стоји борба узети привредне позиције у своје руке што је често пута теже него освајање бункера на бојном пољу…
- Треба будно пратити рад непријатеља, усташко – четничку пропаганду, Мачековце, као и клер који ће настојати на све начине да нам отму избор за конституанту…”.
За разумијевање из повијесних извора треба рећи да је друг Мићо из ЦК КПХ уствари Саво Златић, члан Централног комитета КПХ задужен између осталог и за карловачко подручје.” Саво Златић је касније 1948. г. завршио на Голом отоку као истакнути сљедбеник Стаљина.
Из овог текста очигледно произлази:
- да КПХ/ЈУ није своје циљеве остварила само побједом над фашизмом, већ и да жели успоставити социјалистичко друштво;
- да се 1. 6. 1945. г. Југославија налази у пријелазном раздобљу и да је још неизвјесно да ли ће се успјети успоставити социјалистички сустав или не;
- да постоји јасна свијест о основној супротности у свијету: капитализам – социјализам, из чега ће произаћи хладноратовски сукоби;
- да ће се сачувати тековине НОБ-а (ту се очито мисли на зачетке социјалистичке власти) само ликвидацијом усташа, четника и остале реакције. (Напомињем да је састанак одржан 1. 6. 45. г., након капитулације фашистичких снага. Ако их треба ликвидирати, онда то значи убити већ заробљене усташе, четнике…). Разлог ликвидација је што су то ”њихови кадрови” , то је ”реакција” која ће им вјерно служити.
Из овог текста недвојбено имамо потврду да су се заробљеници ликвидирали јер се кретало у социјалистичко друштво, а основна супротност у свијету је социјализам – капитализам. За усташе, четнике итд се претпостављало да су кадрови могуће контрареволуције. Дакле, врло рационално, из превентивних разлога их се ликвидирало.
Из изложеног мислим да можемо закључити да постоји основана сумња да је до ликвидација заробљеника дошло с једне стране због освете и задовољења традиционалне правде, али, далеко више из рационалних разлога, као превентивна радња у спречавању могуће контрареволуције и изазивања грађанског рата уз асистирање западних сила.
Дали ће ова основана сумња коју сам преточио у радну тезу постати коначна, истина или не, овиси о даљњим озбиљним истраживањима повјесничара.
Извор: Аутограф.хр
