„Српски свет“ као српски самоубилачки пројекат
28. децембар, 2023.
Баздуљ: Гете, Још једна јубиларна годишњица
28. децембар, 2023.
Прикажи све

Софтић: Нафија, пјевачица по националности

Нафија Кујовић, (Фото: Вијести)

Нафија Кујовић, (Фото: Вијести)

Док се попис данас приводи крају, не могу да се не присјетим Беранке Нафије Кујовић, којој својевремено није омогућено да се национално изјасни као – пјевачица. Пописивач, причала ми је касније, стао па каже, а то не може такоо?! А што, бате, не може, пита Нафија. Пописивач благо збуњен, а Нафија му објашњава – ми смо ти пјевачи посебна врста и посебна нација, једино за нас и за ‘тице нема граница.

Недуго послије пописа од 2011. године у њеном дому, у социјалном смјештају, међу избјеглицама на Рудешу, правећи репортажу, причали смо необавезно о свему. Држала је у руци двије споменице из Другог свјетског рата, њене браће првобораца која су погинули, како је казала, да се не би овако пребројавали као што се пребројавамо послије распада Југославије од Ђевђелије до Триглава. Ово је, бате, сад све полуђело, каже, док јој низ старачко лице теку сузе.

Остала је сама и послије лијепог живота у СФРЈ и младости, када није било мјеста гдје није пјевала, и гдје се свуда осјећала као свој на своме, старост и смрт је дочекала као социјални слуцај. Естрадна пензија није била довољна за боље.

Осим писаних трагова и ријетких телевизијских кадрова, из богатог Нафијиног живота остао је, захваљујући некада популарној беранској фејсбук дружини Лука Беране, само спот пјесме “Пуста тама”, који је отпјевала са њима. Није незанимљива прича како је тај спот настао. Моја улога била је да нађем Нафију и да је наговорим да отпјева тај чувени рефрен – “пуста тама на Беране пада, све нам вене, вене и пропада…”.

Било је то непосредно пред локалне изборе у Беранама 2014. на којима је ДПС изгубио власт, и тешко да се таква енергија може више поновити. Нисам имао проблем да убиједим Нафију да пјева, али је проблем био наћи је. Телефон јој, заврага, као намјерно искључен. Обилазим читав град. Нема је у соби на Рудешу. Пролазим Махалом, гдје је некада живјела и често долазила, питам познанике. Нико не зна, кажу, вјероватно је сјела на неки аутобус. Зовемо Улцињ, имала је обичај да тамо оде код неких рођака. Нема је, па нема.

Бродонацелник Луке Беране, Гојко Цимбаљевић, нервозан. Замало да добро замишљени музички пројекат пропадне. Како је нема бре, подиже глас Гојко.

Траје то тако неколико дана. Ново Бракочевић, музичар и студијски сниматељ, пакује полако технику у свом стану у центру, треба да крене за Подгорицу. И баш у тренутку када су изгубљене све наде, таман на ћошку његове зграде, у касно поподне, ја се сударам са Нафијом. Она ме гледа, а ја радосно ширим руке. Ђе си ти, питам. Ада, исцурила ми батерија, а немам пуњач, жали се.

Таква срећа се не доживљава сваки дан. Јављам Гојку, он јавља Нову, Ново отпакује већ затворене кофере са инструментима, и само још неколико корака, и већ смо до улаза у његову зграду. Мало се опуштамо уз необавезну причу у топлој соби, ја јој објашњавам шта треба да уради. Дајем јој новац, пазећи да је не увриједим, да послије таксијем оде до Рудеша, због паса луталица који су је једном приликом изуједали тако да је завршила у болници. Остављам их да раде.

Мићо, Гојко и ја састајемо се касно навече у кафеу Ројалто. Добро испаде ово, кажем ја. Видјећемо, одговара Гојко. Како то мислиш видјећемо, настављам ја. Па још нису завршили снимање, знаш Нова, он је перфекциониста, никад није задовољан, одговара Гојко.

Ја се уживио у улогу менаџера, устајем демонстративно. Већ је скоро десет увече, а ви још жену малтретирате, тако се нисмо договорили, кажем љутито. Напета ситуација се претвара у комедију, њих двојица се смију, боље рећи држе за стомак. Зовем Нова да се убрза, да је обавезно одведе на бурек код суда и наручи такси.

Да скратим причу, спот је снимљен, био је хит, посебно на друштвеним мрежама. И то је једина пјесма која је остала иза Нафије да је снимљена и да се и данас може наћи на јутјубу. Не знам како бих дефинисао тај жанр, поп-реп-севдалинка, можда.

Била је и Нафија задовољна што је поново, под старе дане, у центру медијске пажње. Имала је само једну жељу за узврат. Да јој се извади нови пасош и да још једном оде до Немачке, како је то она лијепо изговарала, мијешајући екавицу и ијекавицу.

Скупиле су се паре, плаћен је пасош, и Нафија је заиста отишла у Нјемачку код рођака. И вратила се весела, али и тужна, као да је знала да је то њено последње путовање. Последње “прелијетање” границе. Умрла је недуго након тога, годину, двије.

Туфик Софтић, (Фото: Вијести)

Знали смо Нафија и ја да водимо дуге разговоре. Повјерила ми се да се боји само тога да је болест не завеже за постељу. И Бог јој је испунио жељу, умрла је и сну, прије тачно осам година, на данашњи дан, када се завршава нови попис. Шта је сањала, однијела је са собом. Можда младог официра који је био заљубљен у њу, а и она у њега. Нафија. Пјевачица по националности.

Да је дочекала овај попис, лично бих помогао, ако треба и организовао петицију, да јој се омогући да се упише онако како је жељела. Је ли било нешто проблематично или лоше у томе што се тако осјећала?

За Нафију, као ни за ‘тицу, није било граница, баш како је говорила. Ничим оптерећена, пропутовала је, прошла и видјела много више него већина оних који су јој на претходном попису оспорили право да у рубрику нација упише – пјевачица. Стара и једино животно и самоуко образована, била је далеко испред свог времена и средине у којој је живјела.

Иза читаве пјевачке каријере у том тренутку најстарије естрадне умјетнице у Црној Гори, Нафије Кујовић, остао је, нажалост али симболично, само спот “Пуста тама”. И старачки, незаборавни глас… “свуђе нерад и незнање влада, овде више не станује нада”.

Туфик Софтић

Извор: РТЦГ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *