Пише: Ђорђе Матић
Идентитарна подјела у Црној Гори је страховита. Обје стране различито тумаче повијест и припадност. Једна, хисторијски, материјално и на сваки други начин је необорива. Друга је конструирала потпуни фалсификат, хисторијски-чињенично и нарочито у смислу грађења новог националног идентитета који је невјеројатан примјер самопорицања.
Има нешто необично, међу безбројним необичностима, што долазник одавде – или макар овај долазник – примијети кад стигне у Црну Гору. Поготово ако дође први пут, или је долазио ријетко, а нарочито ако је прескочио, физички то јест, период Југославије, затим двије заједнице са Србијом и онда осамостаљење. У овој нашој дјелидби и непријатељствима између два највећа овдашња народа и двије државе, односно између два народа у једној земљи, овој одакле долазимо, уз сталну присутност свих трајних хрватско-српских неспоразума, први поглед на извјешену државну заставу – црвену обрубљену златном, са златним двоглавим орлом и лавом у средини, или пак ону са златним крижем – изазове у намјернику неку чудну и наглу опуштеност. Схватио сам и трен касније одакле она долази: из дотад несвјесног замора који се, хтио не хтио, накупио – замора од инфлације и депрецијације тробојки. Има нешто старинско и скоро „бајковито“ у тој црвеној застави, као да је путник ушао у измишљену малу краљевину или кнежевину медитеранску, нешто измјештено из наших свакодневица и рецентних повијести.
Матија Бећковић: Овако су командант партизана и син четника изашли из бездна и постали пријатељи
И саме ове реченице, као и стјегови, одмах могу изазвати подјелу, неслагање и неразумијевање, дакако. Што одмах ствара континуитет. Подјеле у Црној Гори и даље су сталност, баш као што су безбројне – колективне, идеолошке, појединачно, психолошки, културно, на сваки начин. Само што су неке старе, а неке нове. Сам Ђилас у својој „Бесудној земљи“, могуће најбољој књизи за разумијевање Црне Горе, пише: „Код Црногораца су се ријетко у једном лицу спајали радиност и харамбашлук.“ Та се реченица и став лако читају и данас, у модерности, па била она и грбава каква је овдашња. Подјела је, као и увијек, између запањујуће прошлости, јунаштва и важности тако мале земље у огромним догађајима, епохалним, и бројчаној заступљености Црногораца у њима, с једне стране, и баналне садашњости и преживљавања, у којима се Црна Гора копрца. Па и унутар самих неоспорних досега у хисторији има подјела, како и Ђилас суди можда претјерано: „Овђе је вазда било тако: ратује се због завјетних снова, а успут пљачка и пустоши.“ Више се срећом не ратује, барем не у изворном смислу. Али други и другачији рат – и још једна, главна подјела – одвија се и сад и на скоро сваком плану друштва. Подјела идеолошка, наравно. Између двије концепције и тумачења те исте националне повијести, а из ње идентитета и припадности као кључне ствари. Али прије ове теме као главне, теме свих тема, мали комични екскурс. Како се, ето, подјеле множе на додатне потподјеле, као у борхесовским огледалима, тако и ту имамо још једну, рекло би се, успутну, коју локални људи углавном не примјећују, а разни изван Црне Горе виде одавно – између озбиљног самодоживљаја и ридикулозно неспретних гести. Ових дана се тако слави двадесетогодишњица самосталности – или отцјепљења по другој половици. И тко долази да на главном подгоричком тргу одржи концерт и умјетнички (!) увећа симболику? Рики Мартин. Раздужени, од првога момента небитан латино поп пјевач и ломитељ женских срца, за кога ће се испоставити да ипак више воли дечке. Како ће ђетићи с тијем (да једном будемо и стереотипни), не знамо.
Али шалу на страну.
Подјела идентитарна је страховита и даље. Обје стране различито тумаче повијест и припадност. Једна, хисторијски, материјално и на сваки други начин је необорива. Али истину показује и доказује на погрешан начин, нападно и неинтелигентно искључиво. Друга је конструирала потпуни фалсификат, хисторијски-чињенично и нарочито у смислу грађења новог националног идентитета који је невјеројатан примјер самопорицања. Но, у идеолошкој борби ова страна ради много паметније, блаже, мање агресивно, у рукавицама, ратујући на симболичкој разини и купујући људе и вријеме. Пошто су обје стране измијешане у свакодневном животу, пословима, у обитељима, о томе се не говори међу људима често, осим међу истомишљеницима. Још 1958., из затвора, а о времену из 1918. у Црној Гори, пише Ђилас: „Смију се говорити другима пријатне, али не и истините ствари. Јунаштво је говорити истину. И то понајвеће, изгледа.“
Пошто првима несумњиво припада истина о поријеклу, они би морали радити и на томе да је другачије приопћују. Tell the Truth but tell it slant, пјевала је највећа поетеса енглеског језика – „реци Истину, али реци је искошено“ јер „истина у заобилазности лежи“, како непреводиво каже Емили Дикинсон. У овој земљи, „у свему сиромашној осим у људима“, опет Ђиласом, ако пак ичега није недостајало, то су велики пјесници. На свјетској разини управо, не овој нашој јужнославенској само. Отуд, највећи живући српски и црногорски пјесник „ријешио“ је горње питање и обликовао га као нитко, прије сад већ много година. У другом пјевању свога магнум опуса, у „Међи Вука манитога“, поеми коју је (уз Зоговићеву) Марко Вешовић назвао најважнијим тренутком у црногорској поезији 20. вијека, изводи пјесник невјеројатну бравуру.
Играјући се топосима црногорским пита се „Како има Забишће/ а ниђе нема Бишће“, даље развијајући и набрајајући многа мјеста која имају префиксе „за“, „под“, „над“ и слично, иако не постоје мјеста с основом на коју се префикс лијепи. Готово бодријаровском гестом дакле – наставка, или ако ћемо теоретски, симулакрума има, а оригинала нема. Користећи за виртуозну пјесничку игру ту дихотомију, постојећег „Забишћа“ и непостојећег „Бишћа“ од којега је прво настало, схваћамо да пјесник питајући стално гдје нестаде то Бишће, говори о нечему сасвим другоме. О самом припадништву. Какво је било некад, и другом које је у међувремену настало, истога имена а сасвим другога, лажнога значења. У завршетку пјевања савјетује оне који хоће знати што је било с тим „Бишћем“, не питају „онога што зна“, него оне што не знају: „лако ће ти одговорит./ Рећи ће да га није било,/ а шта би причали да не лажу./ Да зборе што знају/ довијек би ћутали!“
Само финале одређује потоње, откривајући нам да се не ради ни о каквом селу ни топосу, него овоме што се и нас највише тиче, једнако као и половине Црне Горе: „А није било њиг,/ а Бишћа јес, иако није/ и за мене га има/ иако га нема,/ друго му је све далеко.“
Пјесник завршава крајње сведено, у силној и бескрајној маштовитости, довевши своју метафору до кулминације, потпуно потресно:
„Окле му име?
Име све начини!
Све што чоек помисли –
постоји!
Све ће надживјети –
оно чега нема!
Све да није, ово је овако!“
Умјесто махања заставама – тробојкама – доказ свога постојања и хисторијске истине требало би ширити овако, учећи како да се суптилно, заобилазно изрекне и преноси.
Не би било први пут да пјесник и пјесништво обликују ову чудну земљу. И да је спасе.
Извор: П-Портал
