Извор: Миодраг Лекић
Када је Џим О’Нил, економиста банке Голдман Сакс која је један од симбола западног финансијског капитализма, 2011. године смислио, из практично маркетиншких разлога, акроним БРИК(С) за групу земаља Бразил, Русија, Индија, Кина, затим и Јужна Африка – мало је ко видио геополитичку перспективу тог савеза.
Слично, ради лакших класификација економских, демографских, инвестиционих, спољно трговинских и других показатеља, О’Нил је поред БРИКС-а назначио име МИКТ, за групу других земаља – Мексико, Индонезија, (Јужна) Кореја и Турска.
Нове групе земаља су дочекане без ширег публицитета, виђене као привремени експерименти и нека врста пролазне моде.
Током свог пута, са мање слогана и више прагматизма БРИКС је стигао ових дана до свог 16. самита у Казању, главном граду руске републике Татарстан, овога пута као свјетски догађај с великим публицитетом и пажњом свјетске јавности.
Тешко је негирати узлазну линију једног савеза макар он наставио да у себи носи одређене непознанице, па и контрадикторности.
Квантитативни елементи БРИКС-а – 10 земаља чланица које чине око 46 одсто становништва планете, око 35 одсто свјетског БДП-а, 43 одсто учешћа у свјетској производњи нафте, затим чињеница да је самит у Казању окупио делегације 32 државе, већина на нивоу шефова држава – говоре доста. Међу учесницама самита је и Турска, чланица НАТО-а, са својим предсједником Ердоганом.
Велики број земаља је на листи чекања да буду примљене у пуноправно чланство БРИКС-а.
Уосталом, и присуство генералног секретара Уједињених нација Антонија Гутереша на самиту БРИКС-а у Казању има одређено значење. Упркос критикама, сматра се да Гутереш није могао заобићи окупљање међународног субјекта који представља пола популације свијета.
Између квантитативног раста организације и квалитативног система функционисања, БРИКС је изабрао ово прво. Квантитативни раст не значи аутоматско постизање квалитета.
Ипак, БРИКС-ов опрез у амбицијама могао би бити користан, имајући у виду некадашње искуство Покрета несврстаних, такође у једном периоду с великим квантитативним растом. Притом не стоје форсиране компарације БРИКС-а и Покрета несврстаних који је претендовао на улогу тзв. трећег пута у блоковској подијели свијета епохе хладног рата.
БРИКС на извјестан начин данас представља “други пут”, и то примарно у односу на западни свијет, његов институционални механизам и начин одлучивања. Мисли се на монополе, прије свега у економском међународном систему, који је увезан на одређен начин са оним политичким, па и војним. Све у условима релативизовања међународних правила, у првом реду међународног права као и маргинализације Уједињених нација.
Међу садржајима сарадње, поред већ формиране Нове развојне банке, земље БРИКС-а настоје да заштите национална тржишта од међународних монопола, подстакну међусобну трговину и инвестиције, и тиме, као и другим мјерама ојачају националне економије.
Заједничка тачка, у различитом саставу БРИКС-а јесте сузбијање доминације долара у међународним трансакцијама, све то започетом претензијом остваривања тзв. дедоларизације међународног финансијског система.
С друге стране, покренуте идеје и претензије за успостављање заједничке валуте БРИКС-а још увијек су магловите и за сада без консензуса.
Премда су многе земље БРИКС-а, како чланице тако и кандидати за чланство, заинтересоване за остваривање прагматских, примарно економских циљева – ова организација се све више профилише као снага која се бори за свој улазак у свјетски систем који по њима није праведан, већ у корист Запада вођен од стране САД, и то многим монополима.
У најкраћем, тражи се равноправност и баланс у систему међународних односа. Ако га нема, БРИКС претендује на ривалитет и супротстављање свим монополима на свјетској сцени.
Иако се ту мисли у првом реду на Запад, БРИКС као савез није прокламовао антизападну идеологију. Могуће да се таквој идеологији данас не би противили Кина, Русија и нарочито Иран, као што је извјесно да добар дио земаља БРИКС-а, међу њима и најмногољуднија Индија, не желе идеолошко-политичка и уопште директна сукобљавања са Западом и САД.
У најкраћем, ради се о отвореној компетицији у области свјетске економије и још увијек спремности за тражење политичких конвергенција са Западом којима би се градио нови међународни поредак, све у условима кризе мултилатерализма и очигледне међународне нестабилности.
Тражи се, у настајућем мултиполарном свијету, равноправан однос Глобалног југа (узгред, неадекватан термин) са Глобалним сјевером (такође неадекватна употреба), као и многе реформе на међународном плану, укључујући и реформу Уједињених нација. Посебно реформу Савјета безбједности, који анахроно и данас изражава односе снага у свијету насталих одмах послије Другог свјетског рата.
У противном, уколико се наставља статус кво са свим неправедностима и посљедицама и игноришу иницијативе БРИКС-а и чињенице да та организација окупља земље које чине пола становништва ове планете, и то са даљим економским и демографским растом, онда се повећавају амбиције БРИКС-а да буде алтернатива постојећим и доминантним међународним структурама, као што су на економском плану Свјетска банка, ММФ, Група 7 итд. Све до других, по њима, етаблираних монополистичких институција у корист Запада.
Треба ипак подсјетити да је Г7, дакле група најразвијенијих индустријских земаља свијета, виђена као типична западна творевина, имала од свог настајања 1975. године неколико отварања према “другом” свијету. Након неколико година половичног придруживања је примљена Јељцинова Русија у формату, Г7 + Русија, затим као Г8.
У 2007. години Г8 је позвала на заједничку расправу и консултације пет земаља – Бразил, Кина, Индија, Мексико и Јужна Африка. У даљим еволуцијама, 2008. године се стигло на самиту у Вашингтону до Групе 20 на нивоу министара финансија.
Радило се више о широком форуму за заједничке размјене искустава и мишљења него формирању нове организације која би доносила заједничке закључке. Та група, послије експерименталних отварања, којој се због утицајности давао епитет strategic guidance се вратила на почетних седам чланица – САД, Велика Британија, Француска, Италија, Јапан, Канада.
И посљедњи самит БРИКС-а потврђује претензију противтеже управљању мањине свијета са већином која нема равноправан однос у систему међународних односа.
Много ће у даљем развоју БРИКС-а зависити од тога како ће се свијет, или друга половина свијета, прије свега Запад, однијети према порукама и реалној снази ове организације која је очигледно у успону по многим параметрима, прије свега економским и демографским.
Још ће се сумирати сви закључци и политички ефекти самита у Казању, како оних у мултилатералном формату, тако и многи други као израз билатералних разговора.
У даљем развоју БРИКС-а остаје и терен непознатог. Неопходност усвајања консензуса с једне стране изражава демократичност тог савеза, организације која окупља суверене земље без водећег утицаја једне или групе земаља. С друге, непостојање унутрашњег система, отвара сумње у ефикасност функционисања, па и његовог даљег трајања.
Зато се поводом БРИКС-а неријетко чују алузије, понекад и злураде, на судбину Покрета несврстаних.
Неко, опет у алузијама, употребљава ону Кисинџерову реченицу, упућену Европској унији, око њеног броја телефона.
Иза цинизма и пропаганди неријетко се крије неспремност за објективно сагледавање стања у свијету и конкретних улога значајних субјеката. Па се сматра да је можда боље признати импресиван раст БРИКС-а у многим компонентама те организације и покушати отворити дијалог у интересу заустављања хаотичних, посебно ратних токова у савременом свијету. Прије свега озбиљним покушајем дефинисања и поштовања заједнички правила.
Извор: Вијести
