Пише: Туфик Софтић
Информација о хапшењима такозваних крупних звјерки у Рожајама, међу којима је један био главни за сјевер када је у питању државни пројекат шверца цигарета, мене није ни најмање изненадила. Одавно је све било познато и одавно су била позната и имена. У мојој архиви број текстова које сам на ту тему написао у протеклих петнаест, двадесет година, толики је да бих их без проблема могао укоричити и објавити као књигу. Од самог почетка имао сам одличан извор информација, човјека који је био толико обавијештен — не знам како — али ниједан оперативни податак који сам од њега добио, никада није био демантован.
Давно сам објавио пуна имена чланова свих криминалних група из Рожаја и са Косова које учествују у разним врстама шверца, а посебно шверцу цигарета, са прецизном шемом ко стоји на врху те пирамиде. Када је та прича актуелизована и када се почело озбиљније и отвореније писати о томе, први саговорник који ми је рекао да је то државни пројекат био је пензионисани начелник одјељења безбједности у Рожајама, Шемсо Дедеић.
Све је некако кренуло од приче како су се становници насеља Гиљево Поље у том граду узнемирили због чудних подрхтавања тла у ноћним сатима, а медији су сензационалистички извјештавали на ту тему. Шемсо Дедеић ми је тада у шали рекао како тло заиста подрхтава — али од тежине претоварених шлепера са цигаретама који илегално заобилазе званични гранични прелаз на Кули. Тада ми је испричао много детаља, након чега су одмах покушали да га дискредитују. Тадашњи директор Управе полиције Веселин Вељовић је тврдио да то није државни пројекат и да је Дедеић, наводно, требао о томе раније говорити. На то је бивши начелник одговорио да је говорио — и то тамо гдје се о таквим стварима говори — али да није било ефекта. Остао сам с тим храбрим и поштеним човјеком пријатељ до данас.
Тада су се охрабрили и рожајски полицајци који су свједочили о детаљима који су звучали готово невјероватно: о конвојима коња који долазе са Косова и враћају се натоварени цигаретама, о томе гдје су хватани шверцери и ко им је наређивао да их пусте јер се ради о “државном програму”. Слали су ми фотографије илегалних магацина и много других података.
Наравно, одмах су били на удару. Добили су отказе. Њих петорица су, због озбиљних пријетњи које су примали, побјегли у иностранство, а под притиском међународне јавности, која је преко својих обавјештајних служби све то већ знала и пратила, враћени су у Црну Гору и на посао. Сви осим једног — Енвера Дацића. Он није вјеровао да ће се тиме ријешити проблем и одлучио је да остане у једној западноевропској земљи гдје је без проблема добио азил. Не само да је добио азил, него му је, када је пријавио да га непознате особе прате до мјеста становања, додијељена и полицијска заштита. Данас се чујемо од празника до празника. Човјек је задовољан и срећан. Вјерујем да ни посљедња дешавања нису све разоткрила и да, када би питали Енвера да ли би се вратио, вјероватно би рекао да би радије сачекао да све до краја исплива на површину, па тек онда евентуално размислио о повратку.
Једном сам се нашао у врло незахвалној ситуацији. Било је то у оним годинама када сам имао полицијску пратњу. Добио сам задатак да будем на капији сједишта граничне полиције у Беранама и, ако успијем, направим фотографије камиона пуног цигарета којег су савјесни полицајци одузели и паркирали тамо. Тога дана су га, под полицијском пратњом, требали вратити власнику. Замислите сада ситуацију како у пратњи полиције покушавам да ухватим полицију на дјелу. Мало се одужило, помислио сам да неће бити ништа од тога, али су ме колеге на вези убиједиле да будем још мало стрпљив. И заиста — након неколико минута капија се отворила, изашао је службени аутомобил рожајских ознака, регистрацијског броја 001 — тадашњег начелника ОБ Рожаје. Иза њега је ишао камион, а затим још један полицијски аутомобил. Успио сам да направим фотографије, а њима је некако дојављено да су праћени, па су акцију прекинули.
Сјутрадан је фотографија била на насловној страни. Мало се заталасало, било неких смјена, и, што народ каже — “појео вук магарца”. Све се наставило као и прије. Али, то је био фотографски доказ за приче да полиција од града до града “чисти” пут за шлепере са цигаретама, све док не стигну до тајних магацина у Рожајама. Тамо даље посао преузима човјек за кога се сада каже да је био главни и десна рука Зорана Лазовића у организацији државног шверца цигаретама.
Бивши оперативац АНБ-а одавно је оптуживан од стране неких грађана да координира шверц, а судови су, умјесто њега, прогонили те грађане и осуђивали их за клевету. Као на примјер Мухарема Фејзића, који је управо због тог човјека осуђен да плати 14 хиљада еура, а затим је побјегао из Црне Горе. А тај човјек је касније постао “регуларни бизнисмен”, велики рожајски инвеститор, власник фабрике млијека, фарме, спортског и угоститељског комплекса. И ко зна шта све још. Вјерује се да му је имовина вриједна најмање двадесет милиона еура.
Данас је ухапшен. Надајмо се да то није без довољно доказа и да се неће брзо наћи на слободи. Ако би био ослобођен, то би био сигуран знак да још није дошло вријеме за коначни обрачун са дуванском мафијом која је радила за полицију, односно државу, и која је била срасла са мафијом. И да је мој пријатељ, храбри рожајски полицајац Енвер Дацић, био у праву што се још није вратио из иностранства. Расплет јесте коначно почео, видјело се то по неколико озбиљних полицијских акција у Рожајама, али свакако треба бити сигуран да је то заиста крај “пројекта” државног шверца.
Извор: РТЦГ
