Пише: Проф. др Радоје В. Шошкић
Ријеч кетман потиче из персијско-исламске културне, правне и теолошке традиције, у којој означава праксу свјесног прикривања властитог вјеровања, особито у ситуацијама политичког, религијског или друштвеног прогона.
Овај појам близак је концепту taqiyya у шиитској теологији, гдје се сматра допуштеним, па чак и морално обавезујућим чином, ако његово практиковање служи очувању вјере и живота вјерника. Кетман је, у том изворном религиозном смислу, израз егзистенцијалне мудрости и теолошке разборитости. У суфијској херменеутици, кетман се не тумачи као лицемјерје, већ као облик мистичке дисциплине – као способност да се истина чува од профаног погледа, од свијета који није способан да је прими. То прикривање има сотериолошку димензију: истина бива заштићена, као свјетлост скривена од оних који би је могли злоупотријебити. Такво схватање претпоставља да је истина тајна која изискује духовну припрему, способност ћутања и мјеру самоограничења. У том смислу, кетман је аскеза – одгађање казивања истине све док ријеч не буде достојна њене тежине.
У теолошко-филозофском хоризонту ислама, дакле, кетман се појављује као парадоксална форма искрености: да би истина могла преживјети, она се мора заклонити; да би остала чиста, мора се повремено прикрити. Ова дијалектика скривености и откривености у основи је свих мистичких традиција – од суфијске до хришћанске – гдје се истина открива у тренутку духовне зрелости. У том смислу, кетман не означава слабост, него снагу: способност да се преживи без издаје суштине, да се опстане унутар непријатељског свијета без губитка унутарње вертикале.
Када Чеслав Милош у свом дјелу Заробљени ум (1953) преузима термин кетман, он га премјешта из теолошког у егзистенцијално-политички контекст. Милош је свјестан његове духовне генеалогије, али га свјесно секуларизује, претварајући га у херменеутички инструмент разумијевања модерног интелектуалца заточеног унутар тоталитарног поретка. Оно што је у исламској традицији било чин спасења душе, у Милошевој анализи је чин спаса свијести; оно што је некада било религиозно скривање вјере, сада је духовно прикривање мисли.
Кетман код Милоша означава стање двоструке свијести, егзистенцијалну подвојеност између унутарње истине и јавне лојалности. Ријеч је о софистицираном облику егзистенцијално-интелектуалне мимикрије – покушају интелектуалца да преживи у систему који захтијева потпуну покорност. Милош дијагностикује прецизан морално-психолошки механизам тога стања: појединац који живи под тоталитарним режимом не престаје мислити, али престаје мислити јавно; не престаје вјеровати у истину, али престаје говорити језиком којим би је могао изразити. Он раздваја свој унутарњи свијет – који припада слободи – и спољашњи дискурзивни свијет – који припада идеологији.
У Заробљеном уму Милош разликује неколико типова кетмана, од естетског и професионалног до метафизичког, указујући да свака сфера живота има свој облик компромиса између истине и преживљавања. Интелектуалац се у том стању креће као двоструко биће: он истовремено обитава у лажи и у истини, у покорности и у иронији. Кетман се тако преображава у модус вивенди – начин да се у затвореном систему моћи сачува макар привид аутономије духа. Милош тиме открива дубоку егзистенцијалну амбиваленцију интелектуалца: он је, како би рекао Ками, осуђен на истину, али присиљен на ћутање. Његова иронија једина је преостала слобода, а двосмисленост – једина преостала искреност.
У времену које се саморазумијева као епоха слободе говора и плуралности мишљења, а које истовремено производи софистициране механизме притиска, аутоцензуре и естетског конформизма, гдје се мишљење мјери према алгоритамској резонанци, а не према истинитости, Милошев концепт кетмана, рођен у тјескобној атмосфери идеолошке принуде, данас поприма радикално друкчији облик: он означава калибрацију субјективитета унутар невидљиве хегемоније – оне која дјелује кроз тржиште, медије и моралну економију препознатљивости. У том контексту, кетман је израз парадоксалне слободе: слободе да се говори све, осим онога што истински узнемирава поредак. Ријеч је о слободи која више не почива на праву на истину, него на праву да се судјелује у комуникацијској игри, у перформативном ритуалу јавног мишљења, гдје се свака ријеч, умјесто да буде израз истинске унутарње нужности, претвара у сигнал припадности, у ознаку идентитетске локације.
Ако је тоталитарни кетман био симптом страха од насиља и присиле, онда је савремени кетман израз дифузнијег страха – од маргиналности, од изопштења из токова симболичке видљивости, од тога да се постане невидљив у поретку који је све – па и истину – претворио у перформанс. Ги Дебор је још у Друштву спектакла (1967) луцидно уочио да савремени системи моћи више не оперишу кроз репресију, него путем бесконачног умножавања слика: „Све што је некада било непосредно доживљавано, удаљено је у представу.“ У таквом режиму, истина није потиснута – она је естетизована, спектакуларизована, мултипликована до тачке у којој се њена снага распршује у низ безопасних репрезентација. Интелектуалац у том свијету не скрива своје идеје да би преживио, већ их непрестано адаптира ритму видљивости, логици очекивања публике, тржишним и медијским кодовима препознатљивости. Бодријар ће тај процес радикализовати тврдњом да смо ушли у фазу хиперреалности, гдје симулација истине замјењује саму истину. У том смислу, кетман постаје неизбјежан начин мишљења: структурна немогућност разликовања између аутентичног става и његовог перформативног еквивалента. Интелектуалац више не зна гдје завршава његова искреност, а гдје започиње стратегија самоодржања.
Способност прилагођавања, некада поимана као врлина прагматичне разборитости, полако се претвара у симптом етичке празнине. Када се свака мисао може преобликовати, свако начело реинтерпретирати, свака истина стратешки моделовати према захтјевима тренутка, тада мисао више не обавезује, начело више не усмјерава, а истина више не постоји као тачка егзистенцијалног отпора. Интелектуалац, који све вјештије говори језиком времена, постепено губи способност да га превлада – да се постави изван њега и тиме отвори простор за критику. У тежњи да остане релевантан и укључен, он се одриче оног субјективног језгра – моралне вертикале, егзистенцијалне нужности – које је историјски било предуслов критичке дистанце. Умјесто да буде фигура која ствара мјеру, данашњи интелектуалац се трансформише у фигуру коју одређује мјера времена; умјесто да буде онај који раскринкава логику епохе, он функционише као њен гласноговорник.
(Аутор је универзитетски професор)
Извор: Дан
