Пише: Марко Батански
Проширење је приорите за ЕУ, порука охрабрења за земље Западног Балкана, али и других, која се могла чути претходних година, а поготово од почетка рата у Украјини, што од ситнијих европских бирократа, што од највеће – председнице Европске комисије у другом мандату Урсуле фон дер Лајен. А онда је током прошле недеље из највећа економије те исте Уније – а ЕУ јесте првенствено економски савез – Немачке, стигао нацрт коалиционог споразума између демохришћана и социјалдемократа у којем се истиче следеће: нема проширења док не дође до унутрашњих реформи.
„Видимо да расту тензије и дефинитивно је потребно да кренемо напред са процесом проширења, зато што је то нешто што је стварно опипљиво. И ту су нам заиста потребне успешне приче“, рекла је висока представница Европске уније (ЕУ) за спољну политику и безбедност Каја Калас током посете Хрватској. С друге стране, немачка министарка спољних послова Аналена Бербок изјавила је да Европска унија не сме дозволити стварање „сиве зоне“ на Западном Балкану, нагласивши да је убрзање процеса проширења кључно за очување мира и стабилности у Европи. Председник Европског савета Антонио Кошта је, током посете Албанији и уочи састанка са Едијем Рамом, рекао да је проширење на Западни Балкан „јасан политички приоритет“ Европске уније и „најважнија геополитичка инвестиција за мир, просперитет и стабилност“ Европе.
Све горепоменуте изјаве су од 14. априла 2025. године, односно, од прекјуче. Када се врати филм на период од шест месеци, годину дана, две године па све до тик после 24. фебруара 2022, свака порука комесара из Брисела, када је у питању проширење, личи једна на другу, што за све земље Западног Балкана које нису чланице, па тако и о чланству Србије у ЕУ.
„У нашем заједничком интересу је да ујединимо европску породицу. На почетку овог новог мандата, желим да будем врло јасна – 2025. мора да буде година напретка за све оне земље које су на свом путу ка придруживању ЕУ заснованом на заслугама. Комплетирање наше уније је у нашем суштинском интересу и то ће бити основни приоритет у наредних пет година“, рекла је Фон дер Лајен током годишње конференције амбасадора ЕУ у Бриселу.
А онда, хладан туш.
„Проширење ЕУ и њен капацитет да апсорбује нове чланице морају ићи руку под руку. Стога нам је потребна унутрашња консолидација и реформа ЕУ, која ће је институционално ојачати, најкасније до следећег проширења“, стоји као пасус у коалиционом споразуму ЦДУ и СПД, односо експозеу од чак 144 страна будућег Бундестага, који додуше и даље није званично изгласан, а на који је указао немачки новинар, писац и стручњак за дешавања на Балкану Михаел Мартенс.
Поред тога, Мартес напомиње да постоји још један, у најмању руку, индикативан пасус, а који најпре указује на један од унутрашњих проблема у ЕУ када је проширење у питању.
„Принцип консензуса у Европском савету не сме да постане кочница у доношењу одлука. Ово се суштински односи и на преостале одлуке које захтевају једногласност у Савету ЕУ“.
Заокрет или пак потврђивање дедлајна?
Годинама је у Бриселу доминирао такозвани „замор од проширења“. Још је приликом свог првог говора као шеф Европске комије у Европском парламенту Жан Клод Јункер у септембру 2014. године јавно изговорио да током његовог мандата ЕУ неће расти. За земље које од 2003, ако ишта барем деклеративно, претендују да постану пуноправне чланице, таква порука није парала уши. А онда је Владимир Путин ушао на украјинску територију, те се наратив променио, а листи кандидата придружиле су се још Украјина, Молдавија и Грузија (која је недавно, под утицајем Кремља, ипак одлучила па паузира процес придруживања).
Ипак, Берлин је и пре тог момента подстицао поруку проширења, суштински негде после ковид епидемије 2021. године. Остаје онда логично питање: Како је дошло до одбацивања претходне реторике од стране Немачке о проширењу ЕУ?
Мартенс сматра да је коалициони споразум, де факто, одбацивање претходне реторике коју је форсирао Берлин. Објашњава да се у њему наводи оно што је већ дуго био случај: недостатак капацитета ЕУ за доношење одлука је централна препрека за пријем нових пуноправних чланица.
„Сваки нови пуноправни члан би имао право вета, а у одређеним политикама Европског савета захтева се једногласно гласање. Шта би то конкретно значило? Ако би ЕУ примила све земље које су изразиле жељу да се придруже, то би значило да се, на пример, у спољној политици не може ништа одлучивати против Београда, Кишињева, Кијева, Сарајева, Скопља, Подгорице, Приштине или Тиране. Свако ко познаје унутрашње стање и спољнополитичку оријентацију ових држава лако може замислити какве би то могуће последице могло имати у неким случајевима. Стога је знак одговорне политике Брисела, у ствари, да не прими нове државе у ЕУ. Заустављање проширења, у суштини, није антиевропско, већ проевропско. Немачки коалициони споразум је тако и знак новог реализма у спољној политици – нечега што је дуго недостајало Берлину. Укратко: прелазак на већинско гласање у Европском савету тешко да ће се спровести, иако се већ годинама тврди супротно. Наводно, реформа је била у припреми – до ње једноставно није дошло“, сматра Мартенс. Он додаје да је за укидање једноумља неопходно: једноумље.
Српски стручњак открива како је ДипСик све изврнуо наглавачке
„Дакле, ако Берлин прогласи укидање нечега што се нигде не види као предуслов за проширење, то значи: проширење ЕУ се не назире. То ипак не мора бити лоша вест. Јер већ годинама постоји добра идеја како да се земљама кандидатима (Западни Балкан, Молдавија, Украјина) понуди атрактиван циљ а да се ЕУ не оптерети новим чланицама које имају право вета. То укључује модел у коме би те земље могле да добију приступ јединственом тржишту ЕУ након што испуне скоро све критеријуме који би такође били потребни за пуноправно чланство. Захтеви би стога остали високи. Али можда их је лакше испунити јер је циљ и реалан и атрактиван. Такав приступ би проширио правни простор ЕУ без оптерећења њених политичких структура. То би могло откључати реформски потенцијал у земљама кандидатима. Ако је понуда стварна и веродостојна“, закључује Мертенс.
Умор од самих ЕУ чланица
Амбасадорка у пензија Бранка Латиновић у разговору за НИН напомиње да је, барем у овом тренутку, и даље тешко направити анализу јер, како каже, сам експозе није изгласан. Ипак, како каже, када је у питању горепоменути први пасус на који је и немачки новинар указао, да и њој делује да је главни разлог оваквог заокрета чињеница да би сваки нови пуноправни члан имао право вета у Европском савету. Како подсећа, ЕУ се већ једном опекла по том питању.
„Једноставно, мислим да су се у Бриселу мало уморили од Мађарске и Словачке, односно од Орбана и Фица, а претходно и од Пољске. Треба напоменути да нико није могао да претпостави да ће Мађарска доспети до тачке где тренутно јесте. То је напослетку и питање лидера који воде те земље, па самим тим и земље које претендују да постану чланице. И међу земљама кандидата има одређених бојазни у вези усклађивања политике. То је једна ствар, а друга би била то што је Европска унија схватила да увођење Украјине ипак неће бити толико једноставно, те верујем да је план био да све те земље, након што је почео рат, заједно ступе у Унију“, објашњава Латиновић. Она пак додаје да је и поред свега наведеног и даље необичан овакав нагли заокрет у спољној политици Немачке, те се самим тим и пита да ли је ово својеврсно подилажење председнику Француске Емануелу Макрону. Подсећа да је он, од свих европских лидера, био најгласнији и најдоследнији током година те „подизање ручне“ у вези проширења, иако је и он, барем мало, ублажио реторику током претходних неколико година. Ипак, такође указује да је, по многима неочекивано, десничарка Ђорђа Мелони наставила са политиком претходне италијанске владе када је проширење у питању.
С друге стране, директор Института за европске студије Слободан Зечевић у разговору за НИН пак сматра да је обелодањени коалициони споразума само усаглашавање са већ постављеним временским оквир о проширењу – од 2025. до 2030. Иначе, амбициозни циљ о проширењу поставио је 2023. председник Савета ЕУ Шарл Мишел, када је у извештају на 60 страница који је припремило 12 немачко-француских експерата поручена да би „Европска унија требало да се до 2030. године припреми за проширење, а земље-кандидати би до тада требало да раде на испуњавању свих критеријума за приступање“.
Модерни робови иако зарађују милионе: Зашто су врхунски спортисти постали гладијатори модерног доба
Поучени претходним искуством, и све већем анимозитету према званичној Москви, ЕУ захтева усклађеност од свих својих чланица по питању спољне политике. Управо се из тога, како је претходно објаснио Мертенс, јавила идеја да се одређене земље приме као чланице, да добију мање-више све погодности као и друге земље, првенствено коришћење Шенгенског простора, односно погодности слободне трговине. Латиновић напомиње да није сигурна како би то, у пракси, изгледало. Она подсећа на примере Румуније и Бугарске, које су 13 година провеле у ходнику Шенгена. Напослетку, како каже, њима је надзор укинут, али се поставља питање да ли би се Брисел опет упостио у такав договор.
„Пречесто смо имали ситуације где одређене идеје у теорији звуче добро, па чак и када се почне с њиховим применама у почетку све функционише. Међутим, временом дође до деформитета и злоупотреба“, закључује Латиновић. Сличног става је Зечевић, који напомиње да би омогућавање слободног кретања, на копну као и у зраку, а ускраћивање право гласања у Савету, итекако било проблематично.
Извор: НИН
