Пише: Туфик Софтић
Предсједници општина из Горњег Полимља, Плава, Андријевице, Гусиња и потписали су јуче иницијативу за убрзање отварања саобраћајнице преко Чакора за Пећ и успостављања заједничког граничног прелаза Кућишта – Котлови, договореног на нивоу двије Владе још прије десет година.
Да ли, заиста, постоји неко реално објашњење због чега је овај пут затворен за саобрацај двије и по деценије, а да се за то читаво вријеме промет између Црне Горе и Косова врло нормално, уредно и без прекида, одвија путем преко Куле?
Шта је разлог да на мјесту планираног граничног прелаза преко Чакора још стоје бетонске пирамиде, као између двије Кореје? Наравно да не постоји логично објашњење, посебно ако је Влада Црне Горе управо ових дана расписала конкурс за идејно рјешење аутопута од Андријевице према Пећи, са тунелом испод ове планине.
Не мислимо у Европу ваљда са пирамидама и непотребним ирационалним страховима које још само подгријавају национални екстремисти са једне или друге стране. Али, пошто је аутопут на дугом штапу, зашто не отворити у међувремену пут преко Чакора који је за Горње Полимље најближа веза до Пећи? Па и када се некада изгради аутопут и тунел, многи љубитељи природе, бајкери и бициклисти, ићи ће љети преко ове предивне планине која странце оставља без даха.
Оно што је посебно важно, иницијативу коју годинама воде невладине организације, подржавају сви народи у увом дијелу Црне Горе, без разлике, Бошњаци који имају на другој страни још из времена СФРЈ велики број најближе родбине, црногорски Албанци из Гусиња и Плава, и на крају, или најприје, православци којима је ово најближи пут до њихових светиња на Косову, Пећке патријашије и манастира Дечани.
Није, уосталом, нормално да се од 2016. године несметано спроводи у дјело такозвани трилатерални споразум између Црне Горе, Косова и Албаније о проласку палнинара Балканском рутом, а да од отварања граничног прелаза Кућишта – Котлови и пута преко Чакора још увијек нема ништа.
Нема никаквог оправдања да појединци или групе планинара пролазе без проблема кроз Црну Гору, а да на мјесту гдје је договорена изградња заједничког граничног прелаза још увијек стоје камене бетонске запреке. Планинарска тура под називом Балканска рута почиње непосредно поред постојећих пирамида, у мјесту Наћинат, на црногорској територији, затим да иде преко Бабиног поља на територији Плава и преко Гусиња завршава у Албанији.
Мој пријатељ Неџад из Плава, велики заговорник отварања овог пута и покретач ове иницијативе, објашњава ми да се том туром несметано пролази пјешице кроз три државе, у једном или у другом правцу, уз помоћ планинарских водича, често без икаве контроле, умјесто да се на истом мјесту одакле рута почиње изгради гранични прелаз и уведе царинска контрола за бициклисте, планинаре који пјешаче, као и за аутомобиле.
Пут Мурино – Чакор – Пећ затворен је за саобраћај 1999. године, у вријеме ратних дешавања, и нема никаквог разлога да и послије 25 година не буде отворен, каже ми Неџад. И ја се потпуно слажем. Гледајући из обичне људске перспективе, зар то није већ трећина једног просјечног живота.
Споразум између Владе Републике Косово и Владе Црне Горе о отварању заједничког граничног прелаза Котлови-Кућиште за међународни друмски путнички саобраћај на овом путном правцу, потписан је још 2014. године, али се његово спровођење у дјело пролонгира већ десет година, из непознатих разлога. Мени је прошле године прослијеђен текст тог споразума и објавио сам га на Порталу РТЦГ.
Из текста се може видјети да су га у Приштини потписали тадашњи министри унутрашњих послова Косова и Црне Горе, Бајрам Реџепи и Рашко Коњевић у два оригинална примјерка, “сваки на албанском, српском, црногорском и енглеском језику, при чему су сви текстови једнако вјеродостојни”.
Споразум је потписан на неодређено вријеме, што значи да је још увијек на снази. Само га треба извадити из неке фиоке, на било којој страни да је закочило, и да се спроведе у дјело.
Путем преко Чакора одувијек је циркулисао велики број људи, тако да је данас отварање овог пута и приближавање Пећи значајно и у трговинском смислу за становнике овог краја Црне Горе. Ако су ратови прекунили ту природну везу, зар није вријеме је да се она поново успостави?
Зато, свака част градоначелницима из Горњег Полимља, Нихаду Цановићу из Плава, Санелу Балићу из Гусиња и Жељку Ћулафићу из Андријевице. Свака част мојим пријатељима из тог дијела Црне Горе који истрајавају годинама у жељи да се пут преко Чакора отвори. Мора почети процес помирења, а саобраћајнице су предуслов за обнављање веза.
Ја сам синоћ, када сам завршио и послао овај текст, са задовољством отворио вино које се производи у манастиру Високи Дечани. Дан, два раније донијела ми га је на поклон моја колегиница која је се вратила са ходочашћа до ове светиње, а зна за моју слабост према вину. У манастиру Дечани производе га врхунски.
Некако ме то вратило и у дане раног дјетинјства када сам као дјечак редовно са родитељима ишао за Пећ преко Чакора. Отац је био културни посленик и ријетко би прошли, а да ми не исприча нешто занимљиво и укаже на значај овог манастира у вјерском и културном смислу. Како ко то већ гледа и доживљава.
Чуо сам да су на економији манастира недавно почели да производе и домаће нефилтрирано пиво. И зато, ако се ова иницијатива реализује и коначно отвори пут преко Чакора, одмах ћу се провозати до Пећи, а у повратку стати у Дечане. Заборавио сам када сам последњи пут обишао тај манастир. И наравно, купићу пакет вина са јединственим букеом и манастирском амбалажом. Ако се не могу купити и вратити назад године, може се у знак сјећања попити чаша црвеног, дечанског.
Извор: РТЦГ
