Балабанов не даје смернице као Солжењицин. Он слика Русију која је рањена и суморна, али чија снага се помаља испод развалина минулог времена. Његов филм је полемика са Западом
Било је нечег прилично поражавајућег кад је, у тренуцима очигледне економске, политичке и друштвене биједе у његовој земљи, Александар Солжењицин, негдје у јесен 1998. године, изашао са својом помало жалопојном али ипак пророчком збирком огледа – Русија у провалији – и њеном пролошком тезом, заправо страшним признањем: Русија је смрскана. Наравно, остатак Солжењицинове обимом невелике али својим политичким дометима отрежњујуће збирке есеја јесу прецизне и далековиде опсервације, понегдје и смјернице руском политичком врху али и обичном руском човјеку, којима аутор покушава да рашчивија сложеност руског питања на размеђу миленијума. Или да, можда, одговори на једно друго, још сложеније, питање: како се извући испод тешких развалина историје?
Поражавјуће – не зато што околности егзистенцијалног минимума, политички порази и свеопшта криза у највећој држави свијета нису на сваком њеном проспекту били видљиви голим оком – већ зато што, за разлику од рутиниране и учмале политичке праксе народних депутата – Александар Солжењицин проговара из перспективе културе. У том смислу је ово „коначно смо смрскани” у јесен, те 1998. године, било толико болно: ако у Русији постоји ишта супериорније од њених обичним људским умом несхватљиво непрегледних географија, можда чак и од њене војне силе, то је – од Рубљовљевих икона до Пушкина и Гогоља – блистава руска култура.
Из периода од 1990. кад Солжењицин, након искуства комунизма, пише један други важан текст – „Како да преуредимо Русију?” – (а нема ко да га чује) до неке средине 2000-их година кад Руска Федерација поново почиње да постаје глобална сила, дакле из периода уставних криза, инфлација, барем неколико ратова и наранџастих револуција у блиском комшилуку, може нам пасти на памет макар пар десетина изданака руске културе који успјешно третирају ову деликатну етапу руске повијести. Ако је раније било аутора попут Булгакова који су ситне ђаволе испод софре Ивана Карамазова некако, на мамац, извукли на свјетлост руског дана и оголили њихову демонску суштину, онда је, рецимо, Захар Прилепин својом литературом ефикасно разоткрио варљиво друштвено-политичко лице руске улице током ових незгодних година. То је, чини се, добрим дијелом постигао полазећи са дна, од обичног руског човјека, као у роману Сањка чији централни јунак, Александар Тишин, покушава да опстане у стварности резервисаној за непријатеље, понајприје његове Русије, које је презрео: Ја, Саша Тишин, сматрам вас олошем и издајницима! У вама видим гној и црви вам врве у ушима! – његова борба је коментар и критика једног времена, он жигоше противнике идеје, он са дна вртлога руске историје поручује да је било доста.
Снага је у истини
Међутим, прије Прилепина и прије Садулајева, прије толиких других, готово митску компоненту и више од култног статуса у оквирима руске културе овог периода заслужује Балабанов. Све и да није било ужасне трагедије на Кавказу кад је живот прерано изгубио несрећни принц руске кинематографије, Сергеј Бодров млађи, филм Брат би био запамћен као најбоља прича о Русији и о њеној стварности овог специфичног времена. Заправо, бескрајни сиромашни петроградски булевари, испуцале фасаде, пијачна сиротиња, скитнице што се уз вотку грију крај тихе ватре док предвечерњи мразеви гризу образе, а рубља бескрајно пропада и још више тоне, новац кога нема и посао кога нема, антологијска музичка подлога (на првом мјесту Наутилус Помпилуса) и сви ти јунаци, случајни пролазници, скитнице, новооткривени панкери и пробисвјети – у питању је панорама Русије краја 1990-их година.
Сергеј Бодров је њен син. И има, међу толиким антологијским сценама у првом дијелу Балабановог остварења, једна посебно значајна иако кратка: Данила Багров, повратник из чеченског рата (оног првог), беспослен и усамљен, смуцајући се прохладним Санкт Петербургом, стиже до бронзаног јахача, најпознатијег споменика Петру Великом, стиже до амблема града и симбола моћне Империје, коњаника који на тонама тешком гранитном постољу годинама јаше у истом смјеру и показује у истом правцу: на Запад.
И та сцена, кратка али прилично сигнификантна, приказује Данилу Багрова кадрирањем преко леђа како, ту иза споменика славном императору, и он гледа у истом правцу. Високо и ниско, али савршено комплементарно и савршено јасно: Данила Багров као хипостаза једне нове Русије, као атниципација времена које тек треба да дође. Балабанов не даје смјернице као Солжењицин, али слика једну Русију која јесте рањена, јесте и суморна, али њена се снага помаља испод тешких развалина минулог времена. Његов филм је полемика са Западом, не само политичким него и културним – „Америчка музика је срање” рећи ће у једном клубу Данила Багров који наставља на вокмену да слуша свој Наутилус.
Важан је и други дио филма Брат 2 из 2002. године. У њему јунак који је раније гледао у правцу Америке и дословно стиже до Чикага. Из ове наше перспективе занимљив је дијалог са таксистом, руским емигрантом у Чикагу који критикује Русију оног времена: наша домовина је продала Русе на Балтику и Србе на Балкану. Али да би се објаснио стамени морал и неумољива логика Багрова посебан значај има епилошка линија филма. Данила Багров, који се једном нађе очи у очи са својим супарником, Американцем, поставља то чувено питање, формулу која ће надживјети и сценарио и сам филм, у одређеним контекстима постати и познатија од сцене у којој је изречена: „Кажи ти мени, Американче?” – поставља Данило своје питање док сипа столичнају – „…у чему је твоја снага?” А онда не чека дуго на одговор: „Снага је у истини. Ко је у праву тај је јак.” Просто, сажето, садржајно, најкраће: Сила в правде. Strength is in truth.
Није без семантичког потенцијала ни шаховска табла на столу, није ни вотка у Чикагу, ни то што је питање упућено Американцу, али реченица сама по себи је за памћење. Данила Багров, иза леђа Петра Великог, у истој трансверзали којој припада и велики кнез Александар Невски (са сличном формулом: Бог није у сили него у истини) и генерал Суворов са сличном варијацијом истозначне поруке. Балабанов је геније – поново високо и ниско, велике теме руске историје, велике геополитичке поруке, артикулише руски дрско кроз свог ситног јунака покупљеног, уз руксак и флашу сумњивог пића, са социјалне маргине. Велике истине су истине без обзира на то ко их изговара. И у њима је њихова снага.
Неумољива логика
Наравно, културолошки кременита са снажним друштвено-политичким контекстом, реченица јесте у одређеним круговима постала познатија него сам филм. Често је на својим пропагандним постерима, посебно од почетка рата у Украјини, користе и PR службе Оружаних снага Руске Федерације. Виђа се и на мајицама са мотивима из филма, ту су и безбројни мурали исцртани диљем Русије са ликом Даниле Сергејевича Багрова и његовом кратком тезом. Јер то је један од манира на којима почива популарна култура али и занимљив куриозитет: она се оглашава тамо одакле је Багров и потекао – на ћошковима улица, на бескрајним петроградским проспектима, тамо гдје гори ватра, гдје се пије вотка и слуша Наутилус. Обични и ситни људи, под рушевинама Совјетског Савеза о којима је писао Солжењицин, људи на контрамитинзима разочарани због пропасти државе у којој су рођени, о којима пише Прилепин, људи који покушавају да зараде за живот и да се просто у вртлогу руске историје снађу, које је портретисао Балабанов, али и обични људи из наших живота, наше стварности, не само из Русије него широм свијета, из неког разлога се идентификују са логиком Данила Багрова. Ваљда је у 21. вијеку, времену постистине, у извјесној мјери и утјешно указивати на значај порука овог типа.
Пролазећи неки дан Тргом републике, а онда даље пјешачком зоном до Кнез Михаилове у правцу Обилићевог венца, дочекао ме је свјеж натпис, графит дужине неколико метара, на зиду једне од зграда: „Сила V правде” – кратко, жутим словима на руској тробојци, и јасно. Дочекао је тих дана овај цитат из филма и хиљаде других пролазника који су се обрели на овом правцу.
Нисам сигуран која од, вјероватно патриотских или русофилских, организација је насликала овај улични урадак, или је то можда рад неке навијачке групе, не знам ни да ли је у питању свјесна кинематографска референца или је до београдске урбане рецепције порука стигла посредством Телеграм канала, ратне пропаганде или неким трећим бочним каналом, али ми је било занимљиво изостајање реакције дежурних и стално будних, задужених за мониторинг, београдских адреса које реагују као врелим уљем попарене на сваки помен Русије, посебно ових дана. За прве нисам сигуран, али за ове друге у великој мјери јесам: тешко да су у питању поклоници филмске умјетности са овог краја свијета, посебно оне која излаже тематско-мотивски материјал попут оног који је, својим опусом, представљао покојни Алексеј Балабанов. Још ми је теже да повјерујем да нису уочили оволико видљив, могло би се рећи и визуелно агресиван, натпис. Биће да је проблем доста простије природе: пред неумољивом логиком Даниле Багрова – чак и они заћуте.
Стефан Синановић
Извор: Нови Стандард
