Пише: Оливер Јанковић
Нема нормалног човјека нити грађанина Црне Горе који не би радо и од срца навијао за момке и дјевојке из своје улице, за клуб из свога града, за репрезентацију своје земље. Када је у питању Црна Гора сваки њен грађанин у репрезентацији (међу „лавовима“ „соколима“ „ајкулама“) има бар двоје или троје рођака, кумова, комшија…. што није случај са репрезентацијама многољуднијих држава, па чак ни са овима из нашег окружења.
К томе додајмо да црногорски спортисти својом борбеношћу плијене и добијају симпатије свих истинских поклоника спорта, гдје год се појаве.
Међутим тродеценијска власт ДПС-а и сателита, успјела је својом политиком и идеолошком пропагандом да направи одбојним култ репрезентације код бар половине овдашњих грађана и љубитеља спорта. По принципу давно и лијепо дефинисаном „како да навијам за моју репрезентацију, када моја репрезентација не навија за мене“?
Црногорски рукомет је био утврђење најтоксичнијих кадрова бившег режима (када се ради о политичком руковођењу организацијом овог спорта). Тако смо, умјесто тробојке са црногорске народне ношње, или црвене боје са актуелне државне заставе, добили дресове зелене боје. Сјећате се повика на Андрију Мандића што је у кабинет ставио тробојку која – није званична застава, нити представља прописани распоред боја? А ко је и када прописао – зелену? Имамо пигмент зелене на грбу, и из тога би неко могао да натегне зеленило наших дресова, али сви знамо да је ова боја симбол једне политичке опције. Братоубилачке, одметничке и поражене управо од стране Црногораца између два свјетска рата.
Па сад, ако нема смисла то „зеленило“ неким прописом забранити, јер би то било супротно духу демократије, онда свакако нема смисла ни наметати га као боју свих нас. А ако је намећете, добићете да половину државе забоље пета за учинак момака и дјевојака тако одјевених.
Самодеструктивна идеолошка изолација звана Рукометни савез ЦГ , креирао је ситуацију да врсни одбрамбени играч Небојша Симовић буде одстрањен из репрезентације због три састављена прста на грбу, на срцу- приликом интонирања химне. А да при том „у игри остаје“ један други момак који је у истој ситуацији преко груди раширио своја два прста? Па се сада јавно питам: прави ли се тако екипа која ће представљати све нас, И за коју ћемо навијати сви ми?
Партизан поново бољи од „црвено-бијелих“, а бањалучки Борац најуспјешнији српски и БИХ клуб
И шта смо добили на крају? Какав учинак спортиста који су нарихтани на дух цетињске улице, а не на дух цијеле Црне Горе? Па ето добили смо тим који изгара и даје све од себе, углавном, против Србије. Против осредње рукометне Србије која трпи дугогодишњу кризу и мијења селекторе. Добили смо учинак у ком: побиједиш Србију а губиш од свих осталих.
Добили смо ситуацију да црногорски рукометаши и рукометашице добијају честитке од ликова из садашње опозиције онда када побједе Србију, а не онда када евентуално прођу групу, или уђу у полуфинале, финале…освоје медаљу и сл.
Добили смо ситуацију у којој је црногорски рукомет позеленио од муке, због резултатске јаловости коју ствара поменута идеологија. Доћи ће вријеме кад ће Србија ојачати у рукомету и када ће бити нормално да њене рукометаше гледамо на постољу. А шта ћемо тада радити са још зеленом стратегијом унапређења спорта у Црној Гори?
