Više od tri decenije na vlasti, sedam puta na mestu premijera i dva puta predsednik Crne Gore, to je ukratko politička karijera Mila Đukanovića, vladara koji je zauvek izmenio tok političke istorije te zemlje
Nakon debakla na predsedničkim izborima odlazeći predsednik Crne Gore i lider Demokratske partije socijalista Milo Đukanović podneće ostavku na funkciju u stranci. O toj odluci Đukanović je informisao svoje partijske kolege, a narednih dana trebalo bi da bude održana stranačka skupština, a Glavni odbor DPS bi ostavku trebalo da prihvati.
Više od tri decenije na vlasti, sedam puta na mestu premijera i dva puta predsednik Crne Gore, to je ukratko politička karijera Mila Đukanovića koji je zauvek izmenio tok političke istorije te zemlje. U toj dugogodišnjoj vlasti više puta je promenio kurs i politiku, kako na unutrašnjem, tako i na spoljašnjem planu.
Prvo se prilagođavao političkim prilikama, a kad je stekao apsolutnu vlast, političke prilike je stvarao on. Ipak, jedan zaokret koji je pokušao da načini koštao ga je gubitka na parlamentarnim izborima 2020. pa je njegova vlast počela da se osipa.
Konačna tačka na njegovu političku karijeru bili su nedavni predsednički izbori u koje je Đukanović ušao kandidujući se po treći put. Sa političkih funkcija do sada se povlačio tri puta na po dve godine – 2006, 2010. i 2016. ali se uvek vraćao.
Kako je Milo okrenuo leđa saborcima
Iako je formalno u politiku ušao sa 17 godina kada se učlanio u Savez komunista Jugoslavije, Đukanović je politički postao aktivan u studentskim danima. Uz asistenta na Ekonomskom fakultetu koji je i on pohađao, Momira Bulatovića i Svetozara Marovića, ovaj trojac koji je popularno nazvan „mladi, lepi i pametni“, izmeniće zauvek političku scenu Crne Gore. Državne funkcije preuzeće nakon protesta na ulicama tadašnjeg Titograda, a sadašnje Podgorice. Iako po struci ekonomista, vrtoglavi uspon u politici doživeo je kada je izabran za šefa vlade Crne Gore 1991. sa samo 29 godina, čime je postao najmlađi premijer u Evropi. Uz Bulatovića, Savezu komunista u Crnoj Gori menja ime u Demokratska partija socijalista.
Da je novo rukovodstvo u Podgorici izmenjeno uz podršku Beograda pokazalo se dolaskom Bulatovića i Đukanovića na miting Slobodana Miloševića na Gazimestanu 1989. godine. Međutim, 90-ih sledi Đukanovićev prvi politički razlaz – bio je to njegov raskid sa Miloševićem i Bulatovićem koji je odlučio da ostane veran Beogradu.
Na unutrašnjemplanu, njegov politički razlaz sa Bulatovićem pocepaće političku scenu Crne Gore na dva pola: njegov DPS i Bulatovićevu Socijalističku narodnu partiju. Na regionalnom nivou, Đukanović će napraviti otklon prema svom političkom delovanju u okviru Miloševićeve politike, posebno tokom ratova 90-ih. Uspeće da se prikaže međunarodnoj zajednici kao lojalan saradnik.
Kako bi potvrdio svoj razlaz sa Beogradom, iako postoje snimci njegovih govora 90-ih u kojima podržava Miloševićevu politiku, u junu 2000. na konfereniciji sa hrvatskim predsednikom Stjepanom Mesićem Đukanović se izvinio Hrvatima.
„Ovu priliku želim iskoristiti da u svoje ime i u ime građana Crne Gore, posebno onih građana koji dele moja moralna i šira politička uverenja, uputim iskreno žaljenje svim građanima Republike Hrvatske, posebno Dubrovnika i Dubrovačko-neretvanske županije, za svu bol, sva stradanja i sve materijalne gubitke koje im je naneo bilo koji predstavnik Crne Gore u sastavu JNA u tim tragičnim događajima“, rekao je tada Đukanović.
Političke razlaze sa svojim saradnicima nastavio je i raskidom sa dojučerašnjim stranačkim saborcem Svetozarom Marovićem, koji je u Crnoj Gori osuđen zbog korupcije na zatvorsku kaznu koju je, za sada, izbegao dolaskom u Srbiju.
Razlaz sa Srbijom i mržnja prema svemu sa srpskim predznakom
Drugi razlaz koji je načinio bio je sa Srbijom 2006. godine, organizujći referendum o nezavisnosti Crne Gore. Za odvajanje je glasalo 55,5 odsto građana, a zbog obnove državnosti Crne Gore Đukanović je među delom populacije stekao titulu „oca nacije“.
Osim tog formalnog kraja zajednice, odvajanje od Srbije se nastavilo i na drugim, simboličkim nivoima. Novim Ustavom iz 2007. godine zvanični jezik postaje crnogorski, čuvena trobojka menja se crvenom zastavom, a srpskom narodu se ne priznaje konstitutivnost.
Kako bi pojačala ovu razliku u odnosu sa Beogradom, Podgorica uvodi dva nova slova u azbuku što će biti definitivni razlaz sa Srbijom i svim što ima srpski predznak, a sve kako bi se napravio otklon od bilo kakve, pa i vizuelne sličnosti dve zemlje.
Kako to biva sa Đukanovićem, da bi potvrdio razlaz Beograda i Podgorice, Vlada Crne Gore pod njegovom upravom kao premijera donosi jednoglasnu odluku 2008. godine da prizna nezavisnost takozvanog Kosova. Pa i pored takvog raskida, ipak je godinama potom nastavio da optužuje Beograd da pokušava da utiče na politiku u Podgorici.
SPC – Đukanovićev kamen spoticanja
Đukanović je u planu imao i treći razlaz, međutim, njega nije uspeo da ostvari. Bio je to raskid sa Srpskom pravoslavnom crkvom koja ima viševekovno uporište u Crnoj Gori. Svoj stav o SPC izreći će 2011. godine izjavom da „Mitropolija crnogorsko-primorska Srpske pravoslavne crkve (SPC) nije u saglasju sa državnim interesima Crne Gore“, te da joj je „centrala u drugoj zemlji, koja ne gleda blagonaklono na crnogorsku nezavisnost“.
Tako se Đukanović okreće Crnogroskoj pravoslavnoj crkvi iako je isprva nije podržavao. U pitanju je organizacija koja u toj zemlji postoji kao nevladina organizacija, a osnovali su je raščinjeni članovi SPC. Đukanović je 2019. godine i otvoreno pozvao Carigradsku patrijaršiju da prizna autokefalnost CPC.
Vrhunac sukoba sa SPC bio je Zakon o slobodi veroispovesti koji je Skupština Crne Gore usvojila 2019. godine uprkos protivljenju Mitropolije crnogorsko-primorske, kao i tadašnje opozicije. Taj Zakon imao je za SPC sporne članove kojima se određivalo da verski objekti i zemljište koje koriste verske zajednice na teritoriji Crne Gore, a koji su izgrađeni novcem države do 1. decembra 1908. godine pripadaju državi Crnoj Gori, a prema članu 53 vrši se popis takvih objekata u katastar nepokretnosti. SPC je isticala da je prisutna u Crnoj Gori još od vremena dinastije Nemanjića i da je takvo dokazivanje vlasništva nad imovinom bilo nemoguće.
To je izazvalo masovne proteste širom zemlje u vidu litija koje su se održavale mesecima u više gradova Crne Gore uprkos vremenskim neprilikama. Bilo je to okupljanje ne samo vernika SPC, već i svih koji su smatrali da Zakon o veroispovesti SPC stavlja u nepravedni položaj u odnosu na druge verske zajednice. Na krilima tog nezadovoljstva građana, na leto sledeće 2020. godine ujedinjena opozicija uspela da sa vlasti sruši, činilo se do tada, neprikosnovenu Demokratsku partiju socijalista.
Iako su mu prethodni razlazi pošli za rukom, ovaj potez vezan za SPC ispostaviće se kao koban po njegovu vlast. Da je klupko nemoguće zaustaviti pokazalo se 2022. godine potpisivanjem Temeljnog ugovora sa SPC koji je 10 godina odlagan.
Ko je Đukanovićev naslednik?
Loši rezultati na parlamentarnim izborima bili su alarm za Đukanovića da sazove vanredni Kongres DPS-a. Svi su očekivali da će odgovornost za loše rezultate preuzeti on lično, međutim umesto toga reizabran je na mesto predsednika partije. Za loš rezultat Đukanović je opet optužio Beograd rečima da Srbija ugrožava suverenitet svojih suseda po istom receptu iz 1990-ih, a SPC je nazvao „najopakijim instrumentom velikosrpskog nacionalizma“.
Ipak, nakon lošeg rezultata na predsedničkim izborima na kojima je osvojio 40 odsto glasova, Đukanović je odlučio da se povuče sa čela stranke. Kako je najavljeno, za sada će je prepustiti Danijelu Živkoviću koji pripada mlađem delu članstva te stranke.
Živković je iz Pljevlja, u politiku je ušao 2014.godine kao predsednik Saveta mladih DPS u tom grad. Poslanik je u Skupštini Crne Gore od 2017. godine, a po njegovim govorima u parlamentu bilo je jasno da će imati naprednu političku karijeru.
Ovaj potez stiže pred zakazane parlamentarne izbore 11. juna, kada se DPS očigledno nada da bi promenom rukovodstva, mahom iz mlađeg dela stranke, mogao da postigne bolji rezultat.
Đukanović ostaje bez političkog imuniteta
Već tri puta se Đukanović povlačio iz politike, ali nakon dve godine bavljenja samo biznisom, vraćao bi se na političke funkcije. Mnogi su ta njegova vraćanja u politiku povezivali sa sticanjem imuniteta, kako ne bi odgovarao za korupciju i moguće prevare.
Takav slučaj zbio se kada je politiku napustio 2006, ali se u nju vraća saznavši da je Italija protiv njega pokrenula postupak za šverc cigareta. Prema optužbama, Đukanović je dao dozvolu švajcarskom državljaninu Franku dela Toreu da mesečno uveze 1.000 tona duvanskih proizvoda koji su potom gliserima švercovani u Italiju. On je navodno iskoristio državnu kompaniju da pomogne toj operaciji, dao uputstva policiji da dozvoli krijumčarskim brodovima uplovljavanje u crnogorske luke i ponudio zaštitu italijanskim beguncima koji su se sklonili u Crnoj Gori, objavila je italijanska Ansa.
Međutim, slučaj je obustavljen njegovim povratkom u politiku 2009. jer je Đukanović preuzimanjem funkcije dobio imunitet.
„Kada prvi put u inostranstvu ili u zemlji pronađu neku skrivenu kompaniju Mila Đukanovića, preko koje sam obavljao delatnost ili prao nepostojeći novac, odmah sam spreman da se povučem iz političkog života Crne Gore. Kada prvi put pronađu jedan cent skrivenog novca u domaćim ili inostranim bankama moja poruka je – poklanjam ga Dritanu Abazoviću“, rekao je Đukanović na izbornom migitngu DPS-a.
Dva dana nakon smene Đukanovića na izborima građevinska inspekcija Ministarstva ekologije i urbanizma, kojim rukovodi funkcionerka GP URA Dritana Abazovića, naložila je doskorašnjem predsedniku da u roku od 20 dana sruši dve nelegalno izgrađene kuće na porodičnom imanju u selu Kočani, nedaleko od Nikšića.
Već se govori kako bi odlaskom u političku penziju, Đukanović mogao da odgovara za nelegalne poslove i da odgovor na više puta postavljano pitanje o tome kako je stekao prvi milion jer je Vlada Crne Gore usvojila je u decembru 2022. izmene Zakona o oduzimanju imovinske koristi stečene kriminalnom delatnošću, takozvani anti-mafija zakon.
Izvor: rt.rs/
