Članak je predgovor za prvi tom Sabranih dela Dostojevskog u časopisu Niva, Sankt-Peterburg, 1894. godina, str. V–XXIV, objavljen pod naslovom „F. M. Dostoevskiй (Kritiko-biografičeskiй očerk)”.
Sada, kada sa brojevima Nive celokupna dela Dostojevskog budu raznesena po najudaljenijim i najskrovitijim krajevima Rusije, njihov uticaj na intelektualni i moralni razvoj našeg društva dobiće, konačno, one razmere koje ono zavređuje po svojim unutrašnjim kvalitetima, bez bilo kakvih spoljašnjih ograničavajućih okolnosti. Masa slušalaca kakvu mislilac ili umetnik može samo poželeti, okupljena je nevidljivo, neosetno: šta će joj on reći – to je sada jedino pitanje. Nehotice se javlja zbunjenost pri pomisli: šta bi bilo prikladno reći u nekoliko redova, u kratkim minutima koji su mi dodeljeni, kako bih toj masi ljudi ispričao o ovom piscu?
Šta ona želi od pisca? Zbog čega, udaljavajući se od životnih poslova, briga, ponekad i obaveza, čitalac uzima knjigu i osamljuje se s njom – povlači se u sebe, ali iz nekog razloga u društvu čoveka, odavno umrlog i dalekog, kojeg on ne poznaje i kome pak u tim trenucima osamljenosti daje prednost u odnosu na sve one koje poznaje? Koji je smisao knjige, čitanja? Zar uživanje? Ali u direktnom promatranju, u realnim doživljajima stvarnosti ono uvek može biti upečatljivije. Da nije lepota? Ali zar se čovek osamljuje zbog nje? On se osamljuje da bi, na trenutak se udaljivši od pojedinosti svog života, od svojih nemira, strepnji, mogao da ih obuhvati u celosti, da razume život u njegovom opštem smislu. Šta će reći, šta može reći on o meni samome i o svemu što me tišti i zbunjuje u životu – to je pitanje koje određuje naš izbor koga ćemo pozvati da podeli sa nama samoću ili utiče na odabir knjige. „Pomozi mi da shvatim svoj život, rasvetli, nauči” – ovo je najozbiljnija misao kojom se čitalac može obratiti piscu; čak mislimo da je to jedina ozbiljna misao na kojoj se istinski može učvrstiti njihovo zajedništvo. Izvan ovoga, izvan piščevog odnosa prema našim ličnim nemirima, brigama, bojaznima, prazan je smisao samog čitanja, beznačajna je pojava knjige, lažno je sve ono što, u beskrajnim razmerama, nazivamo književnošću i čemu se divimo ili ponosimo kao narod, ali s pravom se možemo ponositi i diviti samo tada kada ona zadovoljava određenu potrebu.
U individualnom je temelj istorije, njen glavni centar, njen smisao, njen značaj: čovek je, za razliku od životinje, uvek lice, koje se ni sa kim ne stapa, koje se nikada ne ponavlja; on nikada nije „rod”; rodovsko u njemu nije suštinsko već je suštinsko ono što je neponovljivo, ono čega nema ni u kome drugom, što je prvi put sa njim došlo na zemlju i napustiće je onda kada i on sam ode sa nje „na onaj svet”. Nisu li zbog toga svi pokušaji da se u filozofiji i istoriji uvidi smisao zakona istorijskog razvoja uvek bili uzaludni: pa, ti zakoni, ako i postoje, obuhvataju ono najbeznačajnije u istoriji; za razliku od prirode, gde, obuhvatajući rodovsko, opšte – oni obuhvataju suštinu. Zar je u Cezaru, u Petru, u tebi, čitaoče, i u meni, koji pišem ove redove, glavno ono po čemu se ne razlikujemo od svih drugih ljudi? Kao i kod planeta: glavno, naravno, nije njihova različita udaljenost od sunca već figura elipse i zakoni, u skladu sa kojima se sve one kreću na isti način duž te figure. U ovom se krije tajna neuspeha nauke i filozofije da razumeju čoveka, njegov život, njegovu istoriju; tajna njihovog neuspeha da u njoj istinski pouče, prosvetle; i, iznenađujuće, ovde su zračci istinskog znanja o sebi koje čovek crpi u oblastima koje nemaju ničeg zajedničkog sa njegovim mudrovanjem – u religiji i visokoj umetnosti. One ne poznaju zakone i ne traže ih; ali, ne nalazeći ih, ostaju uskraćene samo za ono beznačajno; one su okrenute ka čovekovom srcu, uvek govore njegovom licu – najvažnijem što je u njemu; i, poznajući to srce, prodirući u njegove najskrivenije pobude, govore tom licu sa najdubljim znanjem koje je čovek kadar pojmiti. Eto gde je, nama razumljiva, kroz istoriju prepoznata, strana značaja religije; eto gde je tajna zašto se čovek tako vezuje za visoku umetnost – prvi je voli u istoriji, sa njom se poslednjom rastaje, obraća joj se i u tegobnim, i u svetlim trenucima svog života.
Kako, međutim, umetnik dostiže tu moć učenosti i u čemu je, uopšte, značaj genija u istoriji? Ni u čemu drugom, do u prostranosti duhovnog iskustva, kojim on nadmašuje druge ljude, znajući to, što je zasebno rasuto u hiljadama njih, što se ponekad skriva u najmračnijim, neizrečenim karakterima; zna, konačno, i mnogo toga što čovek još nikada nije doživeo, a što je samo u njegovom neizmerno bogatom unutrašnjem životu, već doživljeno, sagledano i ocenjeno. Može se reći da, u vreme dok drugi ljudi uglavnom samo postoje, genije uglavnom živi: to jest, on nikada ne ostaje isti, različita duševna stanja se u njemu slažu i razlažu, kroz njegovo srce prolaze stvoreni svetovi, – i sve to bez ikakvog čvrstog, uočljivog odnosa prema stvarnosti. Pogledajte velike umetnike, pesnike: da li je njihov život naročito ispunjen događajima, da li njihova opservacija utoliko nadmašuje našu?
I, ipak, kakvo se neizmerno mnoštvo lica, položaja, pobuda srca, čovekovog prosvetljenja i padova njegove savesti ogleda u njihovim delima? Kako je skučeno njihovo stvarno životno polje, u poređenju sa poljem nekog drugog života, gde su oni sve to već videli, sve razumeli i, razumevši, na osnovu jedne zajedničke crte prozreju karakter i sudbinu stvarnih pojava stvarnosti koja ih okružuje. Veliki pesnik ili umetnik, uvek je, istovremeno, i prorok: i to je zato što je on već video mnogo toga, što za druge ljude ostaje na nivou mogućeg, što je za njih samo buduća, verovatna činjenica. Iz tog razloga, koliko ima nemira na njihovim licima, kada tako malo razloga za ove brige ima u stvarnosti; mnogo je više zamišljenosti u odnosu na druge ljude, iako za to nema razloga; i još je više iznenađujuća opšta činjenica: smetenost u praktičnom životu, rasejana nezainteresovanost prema njemu. Na šta je, dakle, na šta, besprekidno, usmerena ova pažnja? Ali ako je sve što smo rekli zaista tako, kako onda da ne tražimo naravoučenije od onog ko nas toliko nadmašuje svojim iskustvom i, samim tim, plodom tog iskustva – mudrošću?
Kakva je mudrost u delima koja sada čitalac ima pred sobom? U čemu je duhovno iskustvo njihovog tvorca? Na šta je u osnovi bila usmerena njegova pažnja?
II
U duhovnom razvoju svakog čoveka, možda svakog naroda i celog čovečanstva, možemo razlikovati tri faze. Ne iskuse svi te faze; razvoj možda neće biti završen kod pojedinca, kod naroda ili čak kod cele njihove grupe koja svojim životom čini opsežan ciklus istorije. Ali uvek kada je taj razvoj potpun, on protiče u tri faze: neposredna prvobitna jasnoća, pad, ponovno rađanje. Postoje čitave istorijske epohe koje izražavaju samo jedan od ovih momenata; tako, život nekih ljudi koji su nama neobični, koje ne možemo da shvatimo, predstavlja potvrdu i razvoj sličnog pojedinačnog momenta. U oba slučaja, međutim, to je suština samo jednog dela celokupnog procesa, čija se homogenost objašnjava postojanjem potpune suprotnosti između povezanih delova. Sve što, rađajući se, dolazi do prirodnog kraja i istovremeno je obdareno višom svešću, ne može izbeći nijedan od tih trenutaka.
Ako, međutim, pogledamo njihov međusobni odnos, videćemo da u posmatranoj stvarnosti središnji trenutak prekomerno preovladava nad preostala dva. U istoriji pad, zločin, greh su centralna pojava. [Govorimo centralna u smislu tih napora, prema stepenu pažnje, koju zahteva greh, zločin, izazivajući na borbu sa sobom religiju, zakonodavstvo, poeziju. Ali ne treba zaboraviti, međutim, da oni predstavljaju odstupanje od norme, i da u životu norma prirodno prevladava nad svojim izuzetkom, ne pobuđujući pak našu pažnju na sebe, ne izazivajući strah, iznenađenje, sažaljenje – i zato, kao da njen značaj ostaje u senci poroka. Bilo koji svetski poznat primer, preuzet makar iz poezije, najbolje će pojasniti našu misao: Grehten (u „Faustu”) je samo jednom zgrešila, dugo godina je bila bezgrešna i za ljude oko nje te duge godine su bile zaboravljene, neupamćene: oni pamte, i u nama izaziva žalost i navodi na razmišljanje, samo dan njenog pada. U njenoj sudbini je on centralni, ali nije centralni u vremenskim okvirima, ne potiskuje niz drugih životnih činjenica.] U toj pojavi se nemoćno bore pojedinci, narodi; o njoj uči i protiv nje se bori religija; njena senka dodiruje, najzad, i visoku umetnost. I, međutim, značenje tog momenta je samo relativno: zločinačko, grešno je prestupno prema nečemu što mu je ranije prethodilo i bilo bolje od njega; to je pad, iz kojeg je potrebno uzdići se do nečega, ponovo se roditi. Ovim svojim značenjem, okrenutim prema prošlosti i sadašnjosti, on ukazuje i na dva druga momenta čiji, međutim, samo zračak, krajičak bljeska vidimo u tekućoj stvarnosti i istoriji; i zato njihov živopisni izraz, puno ostvarenje, čovek prenosi van granica svog bivstvovanja na zemlji – u podzemno postojanje i zagrobni život. Misao o besmrtnosti svoje duše tako tešku, tako nedokučivu, čovek ne samo što poima, već ona postaje neodvojiva od njegove svesti čim se on udubi u smisao greha i postaje sve prisutnija kada je čovek ne sagledava samo svojim mislima, već i svojom prirodom – kada je on duboko grešan, a njegov zločin veliki. Nema čoveka koji, ma ko on bio, ma koliko bio pun poricanja, sumnji, prekršivši nekakav temeljni zakon svog bića, onda kada počini zločin, ne bi istog trenutka osetio koliko su sva njegova uverenja bila uzaludna, da je njegova veza sa zemljom prekinuta; nema naroda koji, na zalasku svog istorijskog poduhvata – možemo da shvatimo, predstavlja potvrdu i razvoj sličnog pojedinačnog momenta.– poduhvata ozbiljnog, ne bi bio prožet istim tim uverenjem. Samo su u svetlim, mladalačkim trenucima svoga života, bilo narodi ili pojedinci, podjednako udaljeni od ovih ideja: rađajući se i umirući u tom obrisu svetlosti koju smo već spomenuli, oni misle da im je, mešavinom te relativne svetlosti i relativnog mraka, uskraćena mogućnost postojanja. Bilo kako bilo, takav zakon – da upravo usred najdubljeg mraka čovek shvata istinu svog bića – nudi mogućnost da on tu istinu potvrdi svojom savešću i životom; suština greha je takva da pretpostavlja ponovno rađanje:
Što je tamnija noć, to svetlije su zvezde,
Što je dublja tuga, to bliže je Bog.
U ova dva stiha je smisao čitave istorije i istorija postanja hiljada duša.
Pronicanje u ovaj zakon i to ne samo umom svojim već i srcem i savešću, predstavlja posebnu sferu duhovnog iskustva Dostojevskog, u čemu mu nema ravnog. Može se reći da, dok su drugi veliki umetnici, njegovi savremenici (Gončarov, Turgenjev, Ostrovski, grof Lav Tolstoj), bili zauzeti opisivanjem prvog momenta – to je bilo veličanstveno slikanje društva i istorije naroda u njegovoj svakodnevici, u njegovoj neposrednoj jasnoći – sva njegova dela su posvećena prikazivanju drugog momenta i ukazivanju na to kako iz njega izaći. U ovoj poslednjoj naznaci je objašnjenje posebnog obeležja njegovih romana i povesti, koji neprestano nekuda zovu ili prete, iako, po svemu sudeći, oni samo prikazuju, oslikavaju. Završio je „Dnevnikom pisca” – najsubjektivnijom formom razgovora, kako sa sobom tako i, kao u datom slučaju, obraćanja drugima; stranice ovog dnevnika, u suštini, bili su i svi njegovi romani i priče, sa jednoličnim koloritom koji leži na svima njima, sa zajedničkim jezikom, kojim govore sva lica. To se odnosi na formu njegovog stvaralaštva; naprotiv, ako se okrenemo onome što je u njemu glavno – sadržaju, mi ćemo i sam „Dnevnik” i sva ostala dela shvatiti kao opširan i raznovrstan komentar njegovog najsavršenijeg dela Zločin i kazna. U tom romanu nam je data slika svih onih uslova koji, obuzimaju dušu čovekovu i vuku je ka zločinu; vidimo sâm zločin; i čim je on počinjen, sa dušom prestupnika mi stupamo u dosad nam nepoznatu atmosferu straha i mraka, u kojoj nam je teško disati gotovo kao i njemu samome. Opšti duh romana, neuhvatljiv, neodređen, ipak je mnogo upečatljiviji od svih pojedinačnih zadivljujućih scena u romanu: kako – to je autorova tajna; a on nam prinosi i daje da osetimo zločin svim unutrašnjim vlaknima našeg bića; mi sami, uostalom, ništa nismo uradili i, ipak, završivši čitanje kao da izlazimo na vazduh iz nekakvog tesnog groba, gde smo bili zatočeni sa živim čovekom koji je sebe u njemu sahranio, i sa njim udisali otrovan vazduh mrtvih kostiju i trulih iznutrica. Kolorit ovog romana, a zatim i njegove scene – celokupan roman u svojoj neodvojivoj celini – nova je i zadivljujuća pojava u svetskoj književnosti, jedna od najdubljih reči do kojih je čovek mogao doći u svojim mislima. Preporod nam je ovde prikazan samo iz daljine; „njegova priča treba da načini novi roman” – nikad napisan; mi i u drugim delima Dostojevskog imamo isti taj kolorit; dišemo istom atmosferom duhovnog straha i mraka; u njemu poigravaju zraci zaslepljujuće svetlosti, takođe, za nas još uvek u potpunosti nepoznate, duhovne čistote i svetlosti. To je sve što nalazimo u njegovom opusu; ali, uostalom, to je sve ono što, suštinski, iscrpno rasvetljava čoveka i njegov životni put. Ostalo je iza groba, ostalo je u očekivanju, u nadi; a da li bismo mi mogli, u ovoj našoj prolaznoj ljusci, pod ovim zemaljskim uslovima, dugo podneti tu zaslepljujuću svetlost? Umreti, saznavši konačnu istinu o sebi, tako je prirodno, gotovo neophodno; zašto bi, inače, živeo sa duševnim kolebanjima, menjao se, kada samog uslova za to neznanje više nema?
Zov ka toj svetlosti, tom izlasku – to je ono što čini drugi momenat u poduhvatima pokojnog pisca, ono što su tako površno, tako plitko, izjednačavajući sa svojim, nazivali njegovom „publicistikom”; o, naravno, ovo je bilo obraćanje, ali ne baš čitaocu, već svom bližnjem koga je on opominjao, kome je pretio, od koga je zahtevao. Da, bio je to, ako se već ne može pobeći od neprijatne reči, publicista svetskih i istorijskih razmera, čija su interesovanja bila izvan njegovog vremena, čiji je poziv bio upućen vekovima i narodima, a pogled uperen u večnost. Ne, pogrešno je reći da je bio „publicista 60-ih i 70-ih godina”; zar se „Legenda o Velikom Inkvizitoru” odnosi na ove godine, zar njima pripada prikaz budućeg ateističkog stanja ljudi (razgovor Versilova sa sinom u Mladiću) ili „San smešnog čoveka”? Naravno, više se odnose na čitavu istoriju čovečanstva, negoli na pomenuti period; ugledati u prolaznim pojavama dubinski smisao znači na pravi način odrediti veličinu Dostojevskog. Pečat njegove epohe, uzbudljive i nemirne, leži i na njegovom, punom nemira, stvaralaštvu; srećom, ipak se, još u školskim danima, sačuvao od uobičajenih puteva svoga vremena – u svojoj snažnoj uobrazilji, genijalnom umu i srcu, na onim usamljeničkim stazama kojima je prolazio kroz život, donekle menjajući stvarnost, uzdigao ju je do večnog smisla i značaja. Šezdesete i sedamdesete su skoro već umrle u svom tačnom i ograničenom kontekstu; više ne gledamo na dela i reči ove epohe na isti način, mnogo je toga izgubljeno, a ono što je ostalo ne cenimo previše; još jedan pljesak istorijskog talasa i tamo će sve biti poplavljeno; ali kakvo vreme, kakve nove brige, kakva viša sagledavanja će potopiti besmrtne stranice Zločina i kazne, Braće Karamazovih, gde je sve ono što je tada bilo, što je na trenutak uslovno i neprimetno bljesnulo u toj eposi – u genijalnom umu njihovog tvorca se uzdiglo do večnog jeste, postalo za sva vremena njihova besmrtna strepnja?
Sve ostale odlike stvaralaštva Dostojevskog, često isticane kao osnovne, čine samo detaljno razrađivanje te osnovne teme. Neugasiva patnja, siromaštvo, razvrat – koji su tako naširoko natopili njegove stranice – to je samo gnoj na kome, po zakonu nužde, raste zločin; nakazni likovi se čas uzdižu do genijalnosti, čas spuštaju do slaboumlja – odraz su onog istog zločinačkog u ljudskim generacijama, i, konačno, to je borba čoveka sa njim i njegova nemoć da ga pobedi. Među haosom sumburnih scena, zabavnih i čudnih razgovora koje je autor, možda, namerno nagomilavao, divni su dijalozi i monolozi, koji sadrže najpotpunije sagledavanje ljudskih sudbina na zemlji: ovde su i bunilo, i roptanje i visoka ganutost njegove stradajuće duše. Sve uopšteno čini sliku koja neodoljivo podseća na stvarnost, ali je istovremeno i distancirana od nje u pravcu beskrajne apstrakcije, gde se crte visoke umetnosti mešaju sa crtama morala, politike, filozofije i konačno, religije, svuda sa žeđu, tačnije potrebom, ne toliko da prenesu, koliko da stvore ili, u krajnjem slučaju, promene. Iznenađujuće: u potpuno nereligioznoj eposi, eposi koja je suštinski u stanju propadanja, haotično nepostojana, nastaje niz dela koja, u celini, obrazuju nešto nalik na religioznu epopeju, ali sa svim obeležjima bogohuljenja i haosa svoga vremena. Svi detalji ovde su naši; to smo mi koji u svom telu i krvi, beskrajnom grehu i izobličenju, govorimo u njegovim delima; i ipak, u sve te detalje nije utkan naš smisao ili, barem, smisao koji u sebi tada nismo videli. Kao da je neko, uzevši naše bogohulne jezike i ništa u njima ne menjajući, tako sastavio, tako spojio hiljade njihovih raznorodnih zvukova, da više ne čujemo uvredu u krajnjem i opštem skladu već hvalospev Bogu; i, čudeći joj se, ustručavajući se, stremimo ka njoj.
III
Narodno promatranje sveta zajednička je osnova na kojoj je jedino moguće individualno stanovljenje; Rusija, istorijski gledano, nudi osnovu i uzročno-posledični lanac, na koji se nadograđuju nove karike, što je jedini ispravan preduslov za sva buduća nastojanja – to je kratka formula onih pogleda koje je zastupao Dostojevski u svojoj publicističkoj delatnosti i oko kojih se slagao sa nizom pisaca, koji formiraju, kod nas jedinstvenu školu originalne misli (I. Kirejevski, Homjakov, Konstantin i Ivan Aksakovi, J. Samarin, A. Grigorjev, N. Danilevski, K. Leontjev, N. Strahov i dr.): to je takozvana škola slavenofila – veoma uzak naziv koji teško da tačno izražava smisao škole. Ispravnije bi bilo nazvati je školom protesta mentaliteta ruskog naroda protiv svega što je stvoreno mentalitetom romansko-germanskih naroda – protestom, najpre izraženim u maglovitom, nehotičnom otuđenju, a zatim u potpuno svesnoj kritici i odbacivanju ovih tvorevina i onih načela iz kojih su oni proizašli. Suprotna, a delimično viša načela, oni su pronalazili u našem narodu: načelo harmonije, skladnosti delova, umesto njihovog antagonizma koji vidimo na Zapadu u borbi staleža, položaja, klasa, u suprotstavljenosti crkve i države; načelo poverenja kao prirodni izraz te harmonije koje je, u njegovom odsustvu, zamenjeno podozrivim posmatranjem, a zatim, sistemom ugovora, garancija, povelja – konstitucionalizmom Zapada, njegovim parlamentarizmom; načelo celovitosti u odnosu na bilo koju stvarnost, pa čak i na samu istinu koju naš narod prepoznaje i traži, ne izolovanim razumom (racionalizam, filozofija) već i svojom moralnom stranom, punoćom svog bića; najzad, u crkvi – načelo sabornosti, ljubavi koja sve kruniše, sjedinjenja sa bližnjim, što je tako suprotno rimokatolicizmu sa njegovim spoljašnjim mehanizmom pontifikata, koji guši, a uređuje duhovni život; takođe, ne liči ni na protestantizam koji je, odbacujući to spolja ugnjetavajuće jedinstvo, ne shvativši načelo unutrašnje harmonije, jurnuo u razjedinjenost, misleći da u njoj sačuva slobodu, a sačuvao je samo samovlašće. Sva ta načela, čiji se tragovi još uvek čuvaju u našem običnom narodu, u njegovom „svetovnom” vlasništvu nad zemljom, u njegovoj sklonosti ka artelskom obliku rada, u privrženosti njegovoj vrhovnoj vlasti, koja uživa bezuslovnu slobodu u donošenju odluka i istovremeno bez straha osluškuje slobodan izraz bola, stradanja, glas „zemlje” (naroda) – ta načela, ukoliko bi bila u potpunosti dosegnuta, ponudila bi viši, harmoničniji, mirniji život, nego onaj u kakvom se muči Evropa, nimalo ne sluteći o razlozima te teskobe, o neistinitosti samih principa na kojima je izgrađena njena civilizacija. Slavenofilska škola, dugo zvanično gonjena i zapostavljana od strane našeg tamnog društva, tek je u poslednje vreme dobila, ako ne u životu (koji još uvek teče po inerciji u pređašnjem pravcu), to u svesti najboljeg dela obrazovanih krugo i trijumf. I ništa nije doprinelo tome u tolikoj meri kao širenje Dostojevskog; njegova dela, koja se posvuda čitaju, njegov govor na Puškinovom prazniku – to su tako nezaboravne reči koje nisu mogle da se ne urežu u razmišljanja svih ljudi; i sa njima – nova načela savesti, koja su uneli slavenofili, postala su pečat mentalnom sklopu svakog čoveka, koji se dodiruje sa drugim obeležjima, ali se nikako ne potiskuje. „Narodna istina” je u ličnosti Dostojevskog dobila takvog silovitog i ubedljivog zaštitnika, kakvog nikada ranije nije imala. On je bio njen Aron i njegov je govor zvučao tako čvrsto, upravo zbog toga što je iza sebe osećao nepregledne narodne mase koje bi, da nisu neme, progovorile tačno ono što je on govorio i tačno onako kako je on govorio.
IV
Biografske crte, veoma značajne za objašnjenje duševnog sklopa samog Dostojevskog nalazimo u četiri njegova dela: u Kockaru, u Poniženim i uvređenim (i njegovom prototipu – Bele noći), u Idiotu i u Zapisima iz podzemlja. Može se reći da se svuda u pismima, u memoarima, u samom umetničkom stvaralaštvu njegove crte pojavljuju u nekom od glavnih lica koja su tu naslikana: kao teoretičar – to je čovek sumornog podzemlja, genijalni dijalektičar, koji je nepoverljiv i prezire ljude, a istovremeno mrzi stvarnost; kao novinar, kao čovek svoga vremena, delom i kao član društva – to je srdačan, prost, izmučen svojim srcem i nuždom, Natašin prijatelj (Poniženi i uvređeni); u svojoj gluposti, u svom preziranju života, budućnosti, u svojoj vulgarnoj strani – to je Kockar. U Idiotu je njegovo srce prikazano u idealnom smirenju, u isto vreme otuđeno od ljudi do neke beskrajne visine i potpuno stopljeno sa njihovim potrebama, patnjama; ta čudna slika je u izvesnoj meri ono što svaki pesnik naziva svojom „muzom”. Zločin i kazna – najpotpunije je po formi i najdublje po sadržaju delo Dostojevskog, u kome je izrazio svoj pogled na čovekovu prirodu, njegovu svrhu i zakone kojima je on kao ličnost potčinjen. Ali Idiot je bio njegova omiljena tvorevina – reklo bi se, najslobodnija, na koju su nemiri tekuće stvarnosti ostavili najmanje odjeka. Čudan je kolorit ovog romana; sve je ovde fantastično i, istovremeno, kao da to fantastično, zvezdana, treperava svetlost, pada na našu sumornu stvarnost iz daleke, daleke budućnosti. Kolorit ovog romana, ali sa jasnijim i na svoj način upečatljivijim crtama, ponavlja se u samo dva dela: „San smešnog čoveka” (u Dnevniku pisca) i u Versilovljevom razgovoru sa „mladićem” (vidi: Mladić), i, delimično, u čuvenom govoru o Puškinu. Asketizam, čistota i najviši duh pomirenja i sa stradanjem čovekovim i sa njegovim duhovnim siromaštvom „veju” iz svih ovih, duboko istovetnih, dela, koja takoreći, predstavljaju antitezu mučnim, nemirnim tvorevinama poput Zapisa iz podzemlja, „Pro i Contra” i „Legende o Velikom Inkvizitoru”; to su rafaelska crte, to je njegov spokoj koji nam treperi kroz Mikelanđelove bure.
Dostojevski je tokom celog života, od najranijih godina, čuvao u sebi nekakav poseban kult Puškina; nema sumnje da on u svojoj nemirnoj, nespokojnoj, setnoj prirodi ne samo da nije imao ničega srodnog sa mirnim i jasnim Puškinom već je bio, takoreći, suprotan njemu, približavajući se Gogolju i, što dalje, možda, Ljermontovu; s tom razlikom, međutim, što je on večno žudeo za mirom, dok su oni, u nespokojstvu tragali za novim nemirima. Taj mir za njega je bio Puškin; voleo ga je kao svog čuvara, kao najboljeg zaštitnika od zbunjujućih ideja, poriva – svega onoga što bi on želeo da progna u tamu nepostojanja, a nikada nije mogao. Osećao je da Puškin može postati taj zaštitnik za svakoga; može to postati, na kraju, za narode, a posebno u trenucima velikih unutrašnjih strepnji, u koje, po svemu sudeći, oni sve više i više ulaze. Sa čudesnom harmonijom njegove poezije ne mogu se boriti haotična načela čovekove duše; ona se stišavaju od nje, protivrečnosti zamiru, sumnje i mračne misli se udaljavaju; njegova muza je kao Davidova harfa: ona je nepodnošljiva za naš sluh, ali, kad bismo je mogli podneti, primiti u svoje srce, u njenim zvucima bismo našli mir za svoju dušu. Eto neiskazanih i, možda, nesvesnih temelja velike ljubavi tvorca „Legende o Velikom Inkvizitoru”, „Pro i Contra” prema tvorcu Onjegina, Kapetanove kćeri; tvorca likova Svidrigajlova, Karamazovih, prema tvorcu Tatjane, letopisca Pimena.
U svemu tome postoji, međutim, izvesna greška, tačnije iluzija, i ona je izražena u čuvenom govoru o Puškinu: taj zanos, taj poziv sveopštem bratstvu, to pitanje o pojedinačnoj ljudskoj duši, na čijoj će se muci čovečanstvo odvažiti da sazda svoju konačnu sreću – zar je to puškinsko? Zar je to njegov mir? Zar je to bilo kakav mir? Puškinsko je ostalo u bezgraničnoj daljini, odvojeno od tih reči mračnim haosom iz koga je, međutim, duša velikog umetnika imala snage da se uzdigne do nove svetlosti. A da li je to ta svetlost? Prvobitna, prirodna, epski jasna? To je prosvetljenje, preporod; to je već drugačija svetlost, i po nastanku, i po prirodi i po njenom uticaju na dušu čovekovu. Poznato je kakvu je buru posebnih osećanja izazvao govor Dostojevskog; bilo je suza, čini se – bolnih. I Puškin je čitao svoja dela – tamo je vladalo ushićenje, ali poneko je „jedva smogavši snage da se dokopa pozornice, pao u nesvest…”. Mi želimo da kažemo da ne samo u slušaocima već je i u srcu, iz koga su tekle te iskrene reči, vladala već potpuno drugačija psihička atmosfera od one u kojoj su ljudi živeli i disali u Puškinovoj eposi; to je vreme umrlo, zauvek; gore ili bolje, ali bespovratno je nastupilo drugo vreme.
V
„Karamazovština” – taj naziv postaje opšteprihvatljiviji i sve prisutniji, kao što je to bio slučaj sa ranijim nazivom „oblomovština”; u poslednjem – misli se na oblomovštinu – su videli definiciju ruskog karaktera, ali se ispostavilo da je on definisan i u „karamazovštini”. Nije li ispravnije misliti da je „oblomovština” stanje čoveka u njegovoj prvobitnoj neposrednoj jasnoći: on, detinje čist, epski spokojan u momentu kada izlazi iz nedra nesvesne istorije, da bi prešao u njene oluje, u haos njenih mučnih i nakaznih napora ka svakom novom rođenju; „karamazovština” upravo je nakaznost i muka, kada su zakoni svakodnevnog života skinuti sa čoveka, nove još uvek nije našao, a u svojoj žeđi da ih pronađe, hita u svim pravcima, da bi iz samog svog stradanja u trenutku kršenja opšteprihvaćenih i svetih zapovesti našao, konačno, ove poslednje i pokorio im se. Poglavlja Braće Karamazovih, „Pro i Contra” i „Veliki Inkvizitor” – centralna su, ne samo u odnosu na roman u kom su prisutna već i u odnosu prema čitavom dugačkom nizu dela Dostojevskog, koja se mogu posmatrati kao pripremne, nejasne i nepotpune varijacije mučne teme, koja se gotovo neočekivano izlila, skoro bez veze sa samim romanom, u tim glavama, koje je pisao gotovo na samrti. Piščeva genijalnost se ovde uzdiže na visinu na koju još niko pre njega nije dospeo u umetnosti: u divnoj sceni u kojoj se pojavljuju, u tesnoj tamnici, ponovo spojeni Hristos i čovek – Bog sluša ispovest svoje tvari za sve milenijume njene patnje, smrada, greha i silnih i uzaludnih napora da ih prevaziđe. Bilo bi teško pronaći bilo kakve analogije ovoj sceni u čitavoj svetskoj književnosti; da biste ih pronašli, potrebno je obratiti se pisanim spomenicima sasvim druge vrste. Pred nama je opet Jov, ali prekaljen novim hiljadugodišnjim stradanjem i iskustvom: njegov govor postaje složeniji, misao ubojitija, a i on sam više ne govori o svojim stradanjima, ne o čudnoj neobičnosti samo svoje sudbine već govori u ime celog čovečanstva, njegove kroz vekove neobjašnjive sudbine.
Blizak događaj, pojedinačna epizoda u zemlji Uc, sa pokradenim stadima, izgubljenom decom, kao da se raširila u nepreglednu panoramu svetske istorije, a da se pritom sačuvao isti smisao i ostali isti krivci. Samo se položaj tih krivaca međusobno izmenio – i to je, čini se, najvažnija osobina koju je novo doba unelo u značenje tako drevnih jadanja: na drsko pitanje više nema odgovora; onaj ko pita – pita do kraja i, konačno, mi ne razaznajemo, ko tačno pita? Granica između čoveka i đavola koji iskušava Boga nestaje, njihovi se likovi stapaju, smisao njihovih reči se podudara, i smisao čitave scene dobija mračnu obojenost. Nema više pravednog Jova i neće mu biti utehe; postoji drugi Jov, bez utehe, bez vere, koji je, takođe, prekriven gubom, sedi na istom gnoju, ali njemu se ne otkriva smisao njegovog stradanja; on samo oseća bol i njegovo se roptanje pretvara u mračni haos reči. Zar je to vera? Ili bezverje? Koji je krajnji smisao scene? Njega će dovršiti istorija – mi samo znamo da nikada nije postojao tako precizan, verodostojan izraz onoga kako je Viša Promisao usmerila istoriju do našeg zagonetnog i uznemirujućeg trenutka.
Prevela s ruskog Slavica Ostojić
VASILIJ VASILJEVIČ ROZANOV (VASILIЙ VASILЬEVIČ ROZANOV), rođen 1856. u Vetlugi, Nižnjenovgorodska oblast, preminuo 1919. u Sergijevom Posadu, Moskovska oblast. Bio je ruski književnik, filozof, književni kritičar i novinar. Zbornici radova: Religija i kultura, 1899; Književni eseji, 1899; Priroda i istorija, 1900. Filozofski traktat: O razumevanju, 1886. Knjige: Legenda o Velikom inkvizitoru F. M. Dostojevskog, 1894; Ljudi mesečeve svetlosti: hrišćanska metafizika, 1911; Apokalipsa našeg vremena, 1918; Apokalipsa ruske književnosti, 1918. (S. O.)
Letopis matice srpske, god. 199, april 2023, knj. 511, sv.4, str 483–494.
