Разговарао: Мираш Мартиновић
Слободан Томовић је маркантна стваралачка и интелектуална фигура, личност са посебном ауром која трајно зрачи кроз изузетно дјело. Иза Томовића је остао корпус великих дјела разнородних форми и облика, укупно четрдесет књига.
До краја ове године биће објављена Томовићева сабрана дјела. То ће у црногорској култури бити догађај првога реда. Идући у сусрет томе догађају, разговарали смо са његовом кћерком Соњом Томовић Шундић, која је приређивач дјела и свједокиња из прве рука, али и у много чему достојна настављачица великог оца.
“Сабрана дјела Слободана Томовића се први пут представљају нашој јавности. Као што је познато, он је био мислилац који је стремио систематичном одговору на сва важна филозофска питања и проблеме, много рафинираније и можда дубље од уобичајеног схватања разликовања између филозофије, науке, религије и умјетности. Покушавао је да на основу оригиналног система знања у коме се сусријећу различите области приближи оно што је на изглед противрјечно, указујући на примарно јединство теоријских и практичних дисциплина чија се многострукост сједињује у његов оригиналан филозофски свјетоназор. У сабраним дјелима, која треба да освијетле суштинску димензију његовог рада, укажу на унутрашњу повезаност мишљења од првог дјела Каузално поријекло супротних права у природи, које је објавио још као студент Београдског универзитета (1954), до зрелих промишљања у његовој најпродуктивнијој филозофској фази, имамо 40-ак књига од којих су десет посвећене Црној Гори и Његошу, а преосталих 30 се баве важним питањима филозофије, онтологије, теорије сазнања, етике, естетике и књижевности. Такође, ту је и двадесетак његових драмских текстова, посвећених најразноврснијим темама. Издвајамо Потоњу уру Његошеву, која је извођена на позорницама широм свијета.
У Сабраним дјелима садржан је идејни образац Томовићевог мишљења у коме су настајала његова важна филозофска промишљања. Прије свега, у филозофији он вјерује само у моћ ума, да на суштински начин анализира појмове, даје доказе и аргументе како би се трагало за одговором на питање првог узрока, указало на онтологију стварања, те најважније проблеме егзистенције и друштвено-историјске процесе који су такође укључени у његова разматрања”, каже нам саговорница на почетку разговора.
Како изгледа, у најкраћем, концепт овог капиталног издавачког подухвата?
У самој сржи начина рада Слободана Томовића, као филозофа, карактеристично је то да су увијек истакнуте оригиналне ауторове хипотезе, а његова мисао излази на саму границу наука, тражећи увијек погодно тло да развије свој уникатни мисаони хоризонт. У првом тому Филозофија у Сабраним дјелима имамо двије књиге у којима су садржана тематски сродна филозофска дјела важна за аутентично разумијевање јединства физичког и духовног свијета. У књизи Сами смо у свемиру, која чини суштину прве књиге, теоријски се одбацује могућност других насељених свјетова у космосу и у принципу свих форми живота у свемиру. Према овоме, јединственост људске цивилизације опредијелила је аутора за антропоцентрично и биоцентрично схватање живота, које се битно разликује од постојећих научних објашњења постања и развоја живота.
Да бисмо боље разумјели Томовићев филозофски рад наводимо двије књиге: Филозофија времена и Истина о истини, у којима промишљено трага за дефиницијом времена и појмом истине, чиме је отварао нове видике и у крајњем обликовао своју теорију. У својим главним филозофским радовима излаже филозофски поглед на проблем каузалитета, биолошки развој живих организама, тумачење појма времена, осмишљава идеју да је временски процес развитка било којег сегмента стварности повезан са нашом субјективном свијешћу, истовремено ту је основ да се докаже јединство научних знања која су компатибилна са искуством великих монотеистичких религија.
Својим темељним промишљањима Томовић додаје самосвојно тумачење историјских догађаја и футуристичку пројекцију будућег човјечанства. У Тому II су двије књиге: Крај историје, нације и државе и Нови Адам, посвећене покушају да се успостави веза између логике друштвено-историјског развитка, визије будућности и филозофске антропологије. Његово схватање изнутра раскида са механицистичким схватањем историје, указујући на смисао глобално уједињеног човјечанства. Овај приказ неких основних идеја Слободана Томовића био би непотпун и по томе неадекватан уколико се не узме у обзир његово схватање религије изражено у трећем тому Сабраних дјела. То је најбоље показано у књигама: Филозофија откровења, Христос моја истина и О бесмртности душе. Нема сумње, мишљење о филозофском значењу религије у аналитичким расправама представља прилог оригиналном тумачењу онога што се само по себи не разумије и отварање је за непосредно тумачење религиозног доживљаја кроз филозофски дискурс који је способан да дефинише религију не више као противну филозофском мишљењу. Ријеч је о рационалној критици сваког расцјепа између сазнања и вјере, cogito и credo, оправдање есхатолошке перспективе као темеље једне оптимистички засноване антропологије.
Томовић је аутор више радова о Петру II Петровићу Његошу, био је главни и одговорни уредник Енциклопедије Његош. Као свој основни научни циљ поставио је оцјену значаја Његошеве изразито мисаоне поезије, проналазећи међу њеним првим тумачима различите духовне слојеве, филозофску спекулацију и теолошко умовање у њеним најдубљим порукама. Тек кад се узме у обзир ово схватање да поред књижевног поезија има и ванкњижевна значења можемо разумјети Томовићев суштински допринос његошологији који иде од спољашњег према унутрашњем освјетљавању, управо према оном што је пјесника усмјеравало метафизичком узроку као мјесту одакле се може објаснити смисао људског живота. Филозофски таленат који је демонстрирао у тумачењу Његоша, употпунио је аналитичким опсервацијама посвећеним феномену морала и црногорским темама у књигама Морална традиција Црногораца, те монографијама о војводи Гавру Вуковићу, војводи Миљану Вукову и војводи Марку Миљанову. Аутор закључује да само оно што је живо у предању и преноси се трансгенерацијски има аутентичну вриједност на којој се могу изграђивати морална личност и друштвени поредак.
Реците нешто о драмском опусу С. Томовића?
Своје интересовање у домену филозофије, гдје је аутор очигледно показивао страст за систем, потврђивао је на другачији начин исписујући своје обимно драмско дјело. Томовић овдје пише слободно, маштовито, преузима мотиве познатих дјела свјетске литературе од Камија и Кафке, до Достојевског, Булгакова, Орвела, заноси се библијским темама о Јовану Крститељу, Јосифу и његовој браћи, те важним политичким догађајима и личностима Француске револуције. У његовој драмској обради оживљени су на вјеродостојан начин карактери и заплети, сукоб и радња, уведени осмишљени дијалози, парадокс и противрјечности, без обзира да ли их је преузимао из литерарне или паралитерарне стварности, што га чини аутором који је знатно доприносио увођењу филозофске драме у нашој култури. У тому В Томовић интерпретира књижевна дјела, у првом реду романе Франца Кафке, затим Достојевског, Камија, али и домаће писце Ива Андрића, Стјепана Митрова Љубишу, Мешу Селимовића, покушавајући да кроз литературу говори о апсурдној свијести човјека у савременом добу, њеним антиномијама, осјећају равнодушности, губитку смисла и упоришта егзистенције, стрепњи и нелагоди у култури, отуђењу између субјективне слике свијета и објективног искуства, те патњи и безнађу модерних јунака апсурда. Превасходно дехуманизација на којој се инсистира у Томовићевој филозофској слици свијета имала је и политичко-идеолошки разлог, као критика утопијске наде у савршени друштвени облик и подвргавање једном тоталитарном моделу управљања који произилази из идеолошког догматизма. У седмом и осмом тому Томовићев систем мишљења заокружен је интелектуалном синтезом исказаном у гномичким исказима у књизи Шест хиљада и 500 вриједносних судова. Својим раскошним филозофским талентом одговарао је у форми концизних сентенци, готово дефиниција на најзначајније животне теме, проблеме и питања…
Ради се о разнородном дјелу, различитим интересовањима, израженим кроз разне форме?
Слободан Томовић припада филозофима ренесансног духа по свом образовању и ширини интересовања. Има се утисак да је у свом раду бескрајно духовно уживао, проналазио смисао сопственим животним прегнућима, свјестан да је људска личност – ускраћена за поимање смисла људског живота – ускраћена за свој дубљи смисао. Његово промишљање везано је за најразноврсније проблеме, важне за науку, филозофију, религију, умјетност. Он настоји да понуди валидне аргументе и доказе за тумачење свих релевантних питања егзистенције. Аутор прави искорак који га везује са филозофском традицијом на нов начин, приближавајући метафизику, религију и науку, умјесто да их дијели, кроз покушај да премости њихове разлике. Тиме се приближавао античком идеалу оних мислилаца који су кроз јединствену могућност мишљења, у згуснутој форми успијевали да се приближе неподијељеној духовној регији. За тако велики задатак користи прецизан научни језик и научну методологију, али се изражава и кроз књижевну форму. Најопштије речено, њему није страна ниједан вид изражавања.
Да ли је у питању комплетан Томовић на једном мјесту?
Јесте. Углавном, ради се о 40 књига, тематски, стилски и језички разнородним, али мисаоно конзистентним, које чине цјелокупан опус филозофско-књижевног рада Слободана Томовића.
Овим Сабраним дјелима заокружена је у потпуности Томовићева духовна биографија и његова заоставштина на једном мјесту. Вјероватно да су неки интервјуи и мањи текстови остали изван корпуса ових Сабраних дјела, али се надам да ће у будућности неки пажљиви истраживачи прикључити и тај сегмент његовог научног рада цјелини његовог дјела.
Зна се ко је Слободан Томовић. Од Вас не тражимо да га представите, али је прилика да нам га приближите изблиза и из прве руке.
Слободан Томовић је био психо-физички веома маркантна личност, још за живота завриједио је атрибут “господин професор”. Остављао је утисак на своје ученике, студенте, те бројне познанике и пријатеље који су имали могућност и привилегију да са њим разговарају. Оно што га је карактерисало јесте највиши вид умног промишљања свијета, једноставност да то приближи саговорнику, унутрашња духовна радост која је проистицала из његове свијести да је обдарен филозофским талентом који му је омогућавао да проникне у тајну свијета, тајну Бога и тајну човјека. То сазнање код њега је било веома присутно и чинило га је сигурним и достојанственим у свим његовим, идејама и појмовима. Осим тога, посједовао је и велику личну храброст да се у времену партијске државе супротстави једноумној идеологији и залаже за вишепартијску парламентарну демократију. По својим политичким увјерењима мој отац је био демократа. Неприхватљиво му је било све што је противно индивидуалности људске личности, свака колективистичка утопија која намјерава да уништи или разори човјекову личност. Из начела својих филозофских погледа црпио је аргументе за морално понашање. То га је чинило особеним, снажним, досљедним у заступању властитих идеја, такође му је давало и поуздање да вјерује у истинитост оних ставова које заступа. Са њим сте увијек били начисто шта су темељне сазнајне, али и моралне вриједности којих човјек треба да се придржава да би остварио оно што Његош изражава стихом: Шта је човјек а мора бит’ човјек?
Црна Гора до Томовића није имала филозофа који је изградио свој филозофски, морални и интелектуални систем?
Указивање на специфичност његовог доприноса не може проћи без сагледавања мјеста које заузима у црногорској култури. Сагласна сам да Црна Гора није имала филозофа који је изградио свој филозофски и интелектуални систем, овог формата, што га чини особеним мислиоцем слободног духа у нашој цјелокупној духовној повијести. Он је настојао да нерјешиве антиномије нашег ума обједини поимањем стваралачког духа као агенсом који одређује одсудне моменте људског живота. Али и стваралачком енергијом која стоји у основи свијета и осигурава његову смислену структуру. Због тога је његов систематичан одговор везан за најкрупнија питања настанка живота. Преиспитивање филозофских појмова, затим домета религиозног искуства и најзад његова прогноза будућности човјечанства уклапа се у његов цјеловити мисаони систем.
И, најважније од свега, у свом раду он се није придржавао ниједне филозофске школе, градећи властиту позицију, критички преиспитујући своје претходнике у европској филозофији, помјерајући границе мишљења, спајајући домете егзактних и филозофских наука.
Шта је то што је Томовића пресудно обликовало као интелектуалца, као човјека?
Мислим да је био оличење хеленског мудраца, трудећи се да успостави спону између привидно удаљених мислилаца и култура, превазиђе освештале квалификације, указујући на смисао везе између духовне слободе, људског достојанства и морално исправног поступања. Треба упознати читаоце са његовим критичким односом према свим облицима материјализма у природним, друштвеним или хуманистичким наукама, као заблудом којом се покушава погрешно одстранити духовна стварност као примарна супстанца у односу на пропадљиву материјалност.
Слободан Томовић је порастао у интелектуалној породици, јер његов отац Велимир Томовић био је професор књижевности, тако да је од малих ногу био у додиру са књигама, упознат са великанима европске књижевности и умјетности. Осим тога, и његова рана политичка искуства су обликовала његову личност, чинећи га непријемчивим за сваки облик насиља над индивидуалном људском свијешћу и њеном слободом. Мислим да је идеја слободе била кључ за разумијевање његове интелектуалне и моралне снаге, што га је у најбитнијем формирало и одређивало у његовом интелектуалном раду. Треба имати на уму да је заузимао и важне друштвене функције, био је професор универзитета, министар вјера, стручни секретар Енциклопедије Црне Горе за све области, што га је по природи ствари усмјеравало на путовања, сусрете са значајним људима и разговоре у којима је проширивао своја искуства. Но, прије свега мислим да је ријеч о човјеку који је вишедеценијски предано био посвећен проучавању, читању, образовању, исписивању хиљада страница у којима је успијевао да искаже свој цјеловити поглед на свијет. То је било примарно важно за њега како да тај свој интимни свијет који је иманентан његовој личности објелодани и учини пријемчивим за шири аудиторијум. То га све чини једним од најзначајнијих мислилаца и драмских писаца у црногорској култури двадесетог вијека. Посебно бих истакла чврстину његовог карактера, непоколебљиву вољу у исказивању оних идеја које некада нијесу биле по укусу времена, нарочито не по укусу идеологија које су биле у потпуној супротности са његовим концептом живота. Он је вјеровао да свака идеологија заробљава људски ум, чини човјека недостојним робом, а то је све супротно ономе што је он хтио да постигне и што је тражио од филозофије: Како постати слободан човјек, отвореног – критичког духа, који се не повињава струјама времена…
Слободан Томовић је сишао у Његошеве највеће тајне…
Његош свакако чини посебан изазов за духовну радионицу Слободана Томовића, па се може казати да је Његош био подстицај за развијање једног одиста оригиналног тумачења. Томовић је држао да треба ослободити простор од идеолошких наноса сваког задатог концепта тумачења да би се разумјели унутрашњих садржаји Његошевог дјела. Све то врхуни у интегралним коментарима: Луче микрокозма, Горског вијенца и Шћепана Малог, као и три књиге научног карактера посвећене овој мисаоној поезији. У свом филозофском гледишту на Његошеву поетску ријеч, Томовић је успио да дешифрује смисао сложених пјесничких симбола, откривајући њихову суштину, показујући јединство књижевног језика и мисаоног преслојавања. У тумачењу Томовића поезија црногорског владике добијала је продубљену димензију залажењем у само језгро бића у коме се перманентно сукобљавају добро и зло, као рефлекс примарног небеског сукоба исказаног најпотпуније у Лучи микрокозма, том најбољем језичком остварењу подловћенског генија.
А сада и нешто сасвим лично… Био ми је професор и разредни старјешина у беранској гимназији. И сада када се вратим у то вријеме, чини ми се да је све знао, имао за све објашњење…
Сагласна сам да је на многа питања мој отац Слободан Томовић имао готово егзактна објашњења, што је проистицало из његовог огромног образовања и искуства.
Ко је издавач овог капитално важног пројекта?
Сматрала сам да је неопходно да се његов цјелокупни рад обједини у Сабраним дјелима како би читаоци могли да се на једном мјесту упознају са овим разуђеним системом филозофског мишљења, а издавач цијелог пројекта је Ободско слово из Подгорице и Штампар Макарије из Београда.
Могло се учинити да је Томовић помало заборављен, но то је привидно и краткотрајно. Онај који иза себе има велико дјело не може бити заборављен.
У први мах се може чинити да великани падају у заборав, нехатом времена и генерација које долазе. Али то је само привид. Дјело, уколико је значајно, јесте она вриједност која пресуђује о улози и мјесту ствараоца у нашој националној култури. Томе не доприносе ни награде, ни признања, ни било какве повластице за живота, које мој отац углавном и није добијао, већ оно што је уливено у текст, у језик као темељна културна и цивилизацијска релевантност. Уосталом, људи овог типа повезују нас са европском културом, чине спону која је трајна и неразорива, показују до којих појмовних висина можемо мислити и досегнути.
Извор: Вијести
