Пише: Александар Живковић
Још увијек нема ниједне информације како је дошло до контаминације оловом радника у Бару и животне средине.
Да ли су границе приватног бизниса најмоћније границе нашег доба и хоће ли држава имати снаге да испита шта се тачно десило у Бару?
До сада су познате ове чињенице: турска компанија која је приватизовала дио Луке Бар послала је раднике, први пут у новоотворену, и очито лабораторијски снабдјевену, приватну клинику у којој је утврђено повишено присуство олова у крви. Симптома тровања, како се тврди, за сада нико није имао, али је Институт за јавно здравље шест радника са највишим нивоом олова у крви упутио у референтни београдски Институт за медицину рада.
Не само то, у лучкој зони Бара контаминиран је и ваздух оловом и арсеном.
По свједочењу синдикалних руководилаца, ради се о „срећи у несрећи“, јер је до прегледа радника дошло више случајно, него систематски. Да је тровање потрајало имали бисмо праву националну катастрофу.
Барски случај задобио је простор у црногорским медијима, али ни приближно онолико колико заслужује. Надлежни министар је реаговао тражећи а не пружајући информације.
Наредних дана то ваља исправити. Приватни бизнис, страни или домаћи, свеједно, не може да рачуна на подршку када угрожава здравље сопствених радника и осталих грађана.
Или може? О томе се овдје ради.