Piše: Todor Kuljić
Već dugo kulturne različitosti (od nacionalnih do rodnih i seksualnih) uspešno potiskuju ekonomske nejednakosti. Identiteti su potisli klase, a kulturne razlike su moralizovane. O tome jedan brutalni primer. Da li su moralno napredni oni koji zagovaraju transrodne toalete, a ne pitaju se ko čisti ove toalete? I kakve su im nadnice? Ako je ovaj prigovor transrodnima moralistički, onda je ravnodušnost prema klasnoj pravdi opravdana. Ako nije, onda je identitetska galama smišljeni deo tišine o klasnom. Beskompromisne odbrane razbuđenih identiteta (od etničkih do transrodnih) spoj su besa i ponosa koji traži priznanje i obeštećenje. Moralizam se prepoznaje po preziru, ali i po samosažaljevanju i samodivljenju. Živimo u haosu zakavženih moralizama.
Objasniti ovaj haos cilj je knjige Identitetske politike – gde smo skrenuli? Dejvida Pilgrima, britanskog psihologa i sociologa koji svoju poziciju definiše kao kritički realizam smešten između Habermasa, Hobsbauma i Čomskog. Knjigu je objavilo Izdavačko preduzeće Klio u znalačkom prevodu Smiljke Kitanović.
Pisac uverljivo objašnjava zašto borci za razna manjinska prava alarmiraju na opasnost moralnog rata protiv različitosti i upozoravaju na neosnovanu moralnu paniku uperenu protiv kulturnih manjina. Ali dodaje da nije svaka različitost dobra ni moralna iako je, po pravilu, moralizovana i normalizovana kao žrtva moralne panike. Treba razlikovati: a) moralnu brigu od moralne panike; b) kritičare ideologije od puritanskih kritičara morala; c) antisocijalne kulturne identitete od grupnih i klasnih interesa; d) moralnu manjkavost u prosuđivanju od gnoseološkog slepila i e) ontološku zabludu od svesnog pristrasnog rasuđivanja. Ovako nijansirane ciljeve Pilgrim uverljivo razlaže na pojmovnom, teorijskom i ideološkom planu nekonvencionalnim stilom i izlaganjem prepunim zanimljivih primera iz Velike Britanije i SAD. Od novih društvenih pokreta do Bregzita i trampizma, od transrodnih do religijskih identiteta.
Piščeva je premisa da galama identiteta nije puka ideologija beskrajne tolerancije različitosti nego funkcionalni nemir kapitalizma koji ovom bukom upravlja. Razbuđeni su identiteti i uspavana klasna svest. Ne moraliziraju samo bezobrazno bogati nego i aktivisti raznih kulturnih manjina. U deset raščlanjenih poglavlja Pilgrim prati rasne, polne, rodne, seksualne, religijske i identitetske politike psihijatrijskih pacijenata. Ne propušta da kritikuje i neke klasne moralizme britanskih laburista. Jasno markira razdražljivost i samopravednost ovih politika. A izvore vidi u vrednosnom ultrarelativizmu savremenog kapitalizma.
Perspektivizam postmoderne iskazuje se i u zahtevu za sveobuhvatnom različitošću seksualnog izražavanja, od karnevala duginih boja pa sve do pokreta insela, muškaraca i žena koji ne mogu naći seksualne partnere što proglašavaju uskraćivanjem ljudskih prava. Čak i pedofili imaju svoje “argumente”. Svi provociraju moralnu paniku, emotivnu reakciju javnosti, koju vešto koriste političari “moralni ratnici” i drugi “moralni preduzetnici”. Koje su posledice? Relativizam je ovladao teorijom. Istorijska socijalna promena lišena je subjekta u širokom spektru nasilja od ekonomskog do epistemološkog i zaglušena gnevnim moralisanjem užih ili širih kulturnih identiteta. Ovo mnoštvo dopunjavaju binarni polovi religijskog moralizma: raj i pakao, anđeli i demoni, vrlina i greh.
I šta još? Malo je reći da je galama oko šarenolikih razlika novi neoliberalni okvir za pravdu i demokratiju i da je identitetska politika moralna obuka za nove moralne imperative i nove poželjne i dozvoljene vrline. Treba dodati da je u identitetskoj galami nasilje tišina o klasnom. Pisac nije isključiv nego dodaje da su zahtevi pojedinih identitetskih politika upereni protiv nespornog ugnjetavanja, ali se plansko podržavanje različitosti po svaku cenu pretvorilo u autoritarni dogmatizam. Pri tome se empatija prema novim samoviđenjima služi ucenjivačkim potencijalom EU (npr. gej parade). Ne radi se samo o relativisanju socijalnih razlika nego o dogmatski shvaćenom brutalnom individualizmu koji, nudeći neograničeni izbor identiteta, vodi u narcizam i solipsizam. Ako svi identiteti treba da budu jednako moralni, koja je onda razlika između siromašne žene i bogatog pedofila, pita se Pilgrim? Ako razlike nema, na delu je relativizam ili moralni haos. Ne zna se ko je alfa a ko beta.
Znaju oni kojima je poznato kako moć dozira moralizme. Od rijaliti programa do digitalnih mreža gde je svako sudija i porotnik. Prezire se i zlostavlja sa daljine bez moralne odgovornosti (trolovanje). Digitalno linčovanje dopunjavaju razni medijski off line moralizmi krojeći represivnu moralnu toleranciju kapitalizma. Sve u svemu, u galami identiteta skriven je lažni pluralizam. Razne pravde nameću se kao isključive u sukobu moralizama. Pilgrim ide do ocene da su identitetske politike nova verzija religioznosti. Razne grupe, od nacionalnih do seksualnih, pretenduju na martirološku privilegiju i moralno dostojanstvo. Ove teze su u knjizi potkrepljene mnoštvom protivrečnih sadržaja savremenih identitetskih politika i izmišljenih identiteta. Pisac im prilazi sa ideološko-kritičkim oprezom, a ne sa nihilističkim prezirom. Kaže da je u okolnostima fluktuirajuće složenosti nužna epistemološka poniznost, tolerancija neizvesnosti, ali ne i vrednosnog relativizma. Razuđena kritičnost, razumljivi stil i pouzdana redukcija složenosti i protivrečnosti identitetskih politika su odlike ove studije. Knjiga može pomoći kao magločistač u analizi domaćih moralnih apsolutizama i nadmenih korektnih samoviđenja.
Izvor: Vreme
