Prošlo je mnogo godina otkako su se Francuzi, Bog ih blagoslovio, pobunili kada je Diznilend Pariz iznikao u blizini ranije neoskrnavljenog sela Marn-la-Vale-Šesi.
Uskoro su nastali Dizni Hotel Njujork, Dizni Hotel Santa Fe, Dizni Hotel Šajen, Dizni Njuport Klub, Dizni Sekvoja Lodž, Dizni Viledž, Park Diznilend, Park Volt Dizni Studios. Ne smijemo među ovim spomenicima amerikanizaciji Evrope izostaviti Hipersoničnu Planinu povećenu Zvjezdanim ratovima.
Blokiranje uvoza američke „kulture“ – ovdje su nam potrebni navodnici – jedan je od svjetskih ekstremno idealističkih poduhvata, s obzirom na stopu neuspjeha. Međutim, poraz u bitci protiv infantilizacije evropskih senzibiliteta izgleda kao najmanja briga kontinenta u ovom trenutku.
Iracionalna rusofobija, proksi rat u Ukrajini, narušavanje prirodne geografije kontinenta kao zapadnog krila Evroazije, ni iz čega izmišljena „prijetnja“ ruskog ekspanzionizma, podrška opsadi Gaze od strane Izraela: Sve je to uvezeno iz SAD, i Evropa se nalazi u posljedičnoj krizi upravo radi ovog uvoza..
Ko smo mi, sada se Evropljani pitaju na ovaj ili onaj način. Šta smo napravili od sebe? Da li ćemo uvijek biti poslušni podređeni Americi, prihvatajući sve naredbe i ne odbijajući nijednu? U šta smo se pretvorili u 21. vijeku?
Evropska socijaldemokratija u svojim različitim oblicima bila je mnogo godina vrlo ranjiva prilikom napada tržišnih fundamentalista i neokonzervativnih ideologa. Sada apostoli „divljeg kapitalizma“, kako ga nazivaju njegove latinoameričke žrtve, i njihova bratija ratni huškači započinju, ovog puta u ime drugog Hladnog rata, ono što nalikuje na njihov konačni napad.
Evropa je već duže vrijeme kolebala između dva protivrječna impulsa — ističući svoj suverenitet i podležući nedostojnoj zavisnosti od američke moći — od sredine godina Hladnog rata. Šarl de Gol je bio posljednji evropski lider koji je sa uvjerenjem stajao za nezavisnost i autonomiju kontinenta.
Ali golizam je danas u Evropi ne više nego izbljedjelo i daleko svjetlo. Sa žaljenjem zaključujem da će kontinent, u trenutku istine koja se sada pred njim nalazi, napraviti neumjesan izbor, samoosudu koja bi mogla trajati decenijama koje dolaze.
Dugogodišnji jaz između Evropljana i onih koji tvrde da ih vode sada se širi. Prvi brane ono što je preostalo od napredne socijalne države izgrađene širom kontinenta tokom prvih posljeratnih decenija.
Poslednji su spremni da je sruše kako bi uvezli verziju američkog vojno-industrijskog kompleksa upravo kako je Volt Dizni Kompani donio zamak Uspavane ljepotice na periferiju francuske prestonice.
„Evropski lideri su se probudili u svijetu realne moći“ je naslov iznad komentara koji je Dženan Ganiš, kolumnista Fajnenšl Tajmsa, objavio na ovu temu prošle nedjelje. „Da bi se militarizovala koliko joj je potrebno,“ napisao je, „Evropi su potrebni građani koji će podijneti veće poreze umanjenje države blagostanja.“
Ovo je gorki sažetak. Evropski lideri i mediji koji su u njihovoj službi su u procesu normalizacije „potrebe“ da se Evropa pretvori u ratničku državu po američkom ugledu — prožetu animozitetom i paranojama, opterećenu „prijetnjama“, koja nikada ne živi u miru, dok se socijalno tkivo deteriorira.
Akutna kriza identiteta — i to je u suštini sadašnji poremećaj Evrope — kreće se ka kontinentu kao velika, crna kugla za kuglanje od, rekao bih, trenutka kada su SAD počele da shvataju da Vladimir Putin na čelu Rusije neće ponašati poput njegovog poslušnog prethodnika To je sve očiglednije u poslednje vrijemeeme, a o čemu sam pisao još prije godinu dana.
„Haubice umjesto bolnica“ je kako je Njujork Tajms tada objasnio ovaj slučaj. Opet, tužni pogodak u sridu
Ima različitih razloga zbog kojih se izbor koji Evropa ima pred sobom od tada još više došao do izrađaja.
Prvo, rat u Ukrajini je izgubljen i entuzijazam Amerike za kijevski režim očigledno je oslabio. To ostavlja Evropu da se nosi sa neredom u svom dv dok SAD mogu, kako je njihov običaj, „dalje.“
Zato se Evropska unija pre dva meseca obavezala da će obezbediti Ukrajini 50 milijardi evra „pouzdane i predvidljive finansijske podrške“ tokom naredne četiri godine.
Drugo, Donald Tramp je ponovo pokrenuo razgovor o Sjevernoatlantskom ugovoru bez SAD ili o raspadu NATO-a. Ovdje se susrećemo sa logičkim pitanjem: Da li je NATO nešto više od instrumenta Vašingtona za projektovanje moći preko Atlantika?
Iako prijatna misao o životu bez NATO-a, na veliku žalost, nije blizu čak ni srednjoročne mogućnosti, razgovor o njegovoj budućnosti je ipak natjerao evropske lidere da misle, ili da izgledaju kao da misle.
Emanuel Makron ne odstupa od svoje prošlomjesečne tvrdnje da Evropa mora biti spremna da pošalje kopnene trupe na ukrajinski front — uprkos žestokim protivljenjima ovom stavu francuskog predsjednika.
Makron, koji gaji kompleks de Gola, tvrdi da je za nezavisniju Evropu i ima onih koji mu vjeruju. „Ako želimo da budemo čuvari mira u svijetu,“ rekao je Antonio Tajani, italijanski ministar spoljnih poslova, u intervjuu za La Stampa prije par mjeseci, „potrebna nam je evropska vojska.“
Smatram da je ovakav način razmišljanja potpuno površan. Žozep Borelj, nekada korisno otvoreni šef spoljne politike EU, pogodio je suštinu kada je iznio „četiri glavna zadatka na geopolitičkoj agendi EU“ u svom govoru na Minhenskoj konferenciji o bezbjednosti prije dva mjeseca.
Drugi od njih je bio „jačanje naše odbrane i bezbjednosti.“ Četvrti je bio „održavanje ovih napora u saradnji sa ključnim partnerima, a posebno sa SAD.“
Mislio sam da je Borelj bio nemoguće paradoksalan kada sam prvi put pročitao njegove navode u External Action, onlajn publikaciji EU. Po razmišljanju koje je iznio, on se jednostavno čini kao čovjek izričite realpolitike: Evropa se može naoružavati koliko god želi; njeni trenutni lideri će je zadržati kao zavisni priljepakj američke imperije.
Među Evropljanima nije teško primijetiti njihovo nespokojstvo i nezadovoljstvo smjerom koji biraju njihovi lideri. Među njima pronalazite fundamentalnu želju da odbace sve animozitete slične Hladnom ratu i da žive jednostavno i obično kao Evropljani.
Ankete pokazuju da veliki procenat ispitanih ne vjeruje SAD. Ove ankete takođe bilježe slično nepovjerenje prema „Putinu“, ali to odražava moć neprestane propagande u velikim evropskim medijima koji neprekidno demonizuju ruskog predsednika, budući da postoji značajno prihvatanje pozicije Evrope kao zapadnog krila evroazijskog kontinenta i međuzavisnosti sa Rusijom koju takva pozicija podrazumjeva.
Zeit–Fragen, časopis na njemačkom jeziku objavljivan ovdje (i na francuskom i engleskom kao Horizons et débats i Current Concerns), nedavno je citirao Egona Bara, bivšeg njemačkog ministra i ključnu figuru u kreiranju Ostpolitika Federalne Republike, na ovu temu.
„Naša samoodredba stoji uz, a ne protiv Amerike“, rekao je Bar. „[Ali] ne možemo odustati od Rusije zato što se to Americi ne sviđa.“
Bar je govorio na Njemačko-ruskom forumu u Berlinu prije šest godina. Kako urednici Zeit–Fragen-a jasno navode, govor i dalje odjekuje jer većina Nemaca – i značajan procenat drugih Evropljana – snažno podržava povratak na približavanje s Rusijom, ono što su SAD, od Evropljana, manje ili više zahtjevale da napuste.
„Ko misli da će birači dati prednost naoružavanju?“ postavio je u svojoj kolumni u FT prošle nedelje Dženan Ganiš. „Malo toga ukazuje da su birači spremni da prihvate prekid drutštvenog ugovora blagostanja radi naoružavanja.“
Nadam se da je Ganiš u pravu u ovoj opservaciji. Dok Evropljani pokušavaju ponovo da otkriju ko su, istorijsku veličinu ovog trenutka je teško precijeniti.
Najbolje čemu se sada može nadati je žestok sukob između branioca Evrope za Evropljane i onih koji sponzorišu verziju militarizovanog čudovišta koje je odavno zavladalo Amerikom.
Barikade, blokirani putevi, žuti prsluci, zauzeta ministarstva: Kako smo govorili nekada, u šezdesetim godinama, „Neka se desi, kapetane.“ Ovo će biti rat vrijedan vođenja, rat za dušu kontinenta.
Piše: Patrik Lorens za https://consortiumnews.com
Prevod: Žurnal
