Piše: Milo Gligorijević
Jedna javna i gromoglasna pohvala listu po čijim je sadržajima pravljena istoimena serija, navela nas je da Dušana Radovića, čoveka koji ga je izmislio i uređivao, pitamo o tržištu dečje štampe i još o koječem.
Razgovara pre nekoliko dana reporter Studija B sa Džonom Timotijem Bajfordom, koji je osvojio tv-gledalište maštovitom režijom serije „Neven“, i koji se sad pojavljuje kao tvorac „Poletarca“, nove serije za decu. Pita ga ima li u njegovoj otadžbini, Engleskoj, takvih listova kao što je bio Zmajev ili ovaj Radovićev. Bajford daje negativan odgovor. Kaže da nema. Kaže da ga je „Neven“ oduševio, a za „Poletarac“, Radovićev, kaže doslovce: „Nikada u životu nisam video tako nešto lepo“.
I nekako tužno zvuči taj razgovor jer više nema ni „Nevena“ ni „Poletarca“. O „Nevenu“ sada ne razmišljamo. „Neven“ pripada istoriji štampe. Ali, teško nam je da „Poletarac“ smestimo u davno prošlo vreme, jer je ugašen (neki kažu ugušen) nedavno, maja 1975.
Opominjemo se jedne izjave Dušana Radovića o otporu na koji je „Poletarac“ nailazio u školama, o korumpiranom tržištu dečje štampe, o izdavačima koji spretno podmićuju nastavnike, svoje buduće akvizitere, kako bi učenicima „propisali“ čitanje njihovih listova.
U očiglednoj želji da prekrati ovaj razgovor, Radović je zaključio da bi predstavljalo veliku optužnicu „protiv nekoga“, kad bi se obelodanilo ono što je o „Poletarcu“ rečeno i zapisano.
Sada, kad je „Poletarac“ izvađen iz istorije i premešten na tv-ekrane, kad ga Džon Timoti Bajford tako neštedimice hvali, hoćemo li sada nastaviti razgovor?
Hoćemo li reći zašto je nestao „Poletarac“, a ostali čak i neki listovi u kojima nema ni trunke mašte, u kojim ima samo nagađačke pedagogije?
SVE JE POLITIKA
Dušan Radović kaže da Bajfordovu seriju ne dočekuje sa sentimentalnim osećanjima. Prežalio je „Poletarac“, očigledno, mrski su mu žalopojni govori, boji se možda da od našeg dijaloga ne ispadne nekakvo zakasnelo i plačljivo posmrtno slovo „Poletarcu“, ili zalaganje za „reviziju procesa“. Dakle, bilo pa prošlo.
Ipak razgovaramo o „Poletarcu“. Radović saopštava da je pravljenje tog lista bio jedan pretenciozni poduhvat. Nije bilo društvenih uslova da se tako nešto oceni, a onda prihvati i podrži.
Pitamo koji su to uslovi, a odgovor, pomalo zastrašujući, stiže sporo, tako reći izbija iz cele njegove priče. Radović misli da je sve politika, a da postoje ljudi koji tu reč razumevaju krajnje uprošćeno i vulgarizovano. Kad se pojavi novi list za decu, oni ne misle da bi i on mogao biti jedan elemenat politike i da bi izvesna društvena arbitraža morala da kaže: to je dobro, ili to je mlako, ili to je štetno. I da se to novo, dobro, mlako ili štetno, podrži ili ne podrži.
Dodajemo svemu zapisanom i onu, kako naš sagovornik kaže „poražavajuću okolnost da je tržište dečje štampe korumpirano“, zatim da postoje lične netrpeljivosti i surevnjivosti, da urednici nekih dečjih listova uporno „obrađuju“ funkcionere i fondove, a da su urednici „Poletarca“ uporno izmišljali nova imena za neke stvari i nudili nove postupke u tumačenju činjenica. Eto celog objašnjenja.
OKLEVETANA KARIKATURA
„Poletarac“ je pred svoj odlazak u istoriju i u podrume biblioteka počeo da stiče evropsku i svetsku slavu. Francuzi su nameravali da ga prave u Francuskoj i Dušan Petričić, njegov ilustrator, bio je zamoljen da izradi naslovnu stranu francuske verzije.
Istovremeno kad i hrpa komplimenata na adresu „Poletarca“ stigle su i nekolike pokude. Mirko Vujačić je napisao i objavio da je „Poletarac“ list za gospodsku decu. Na jednom sastanku o dečjoj štampi dr Dragutin Ognjanović, predavač dečje književnosti, izjavio je da ne čita „Poletarac“, da je video dva broja na nekom stolu, prelistao ih i našao dve rđave pesme. Radović kaže sarkastično: „Bio je tamo Milovan Danojlić, član redakcije „Poletarca“, govorio je oštro veoma i na kraju su svi ispali fini, a on prost.“
Radović nam priča zatim kako su saradnici „Poletarca“ zamolili decu titovoužičkih škola da sastave svoju reprezentaciju, da odaberu jedanaest ljubimaca iz različitih struka. I deca su izvikivala imena pisaca, fudbalera, boksera, filmskih glumaca. Deca su poželela da jedan revolucionar bude trener tog njihovog tima i karikaturista se latio pera da tim nacrta. S trenerom, naravno. Digla se preglasna povika, šta sve nije rečeno o toj karikaturi! Jedan štamparac je pitao da li su svi izabrani komunisti, da li je Desanka Maksimović komunista, da li je Džajić komunista…?
Kako je moguće da list koji je stekao veliki prestiž ostane bez finansijske potpore i javne podrške? Nije mu, valjda, došao glave ovaj slučaj?
„Nije, nije“, odgovara Dušan Radović, „slučaj s karikaturom je bio trenutno glavobolan, dakle prolazan. „Poletarac“ je morao biti ugašen, jer nije bio registrovana vrednost, a sve što nije registrovana vrednost, ovde gde ima mnogo lažnog obrazovanja i lažnog ukusa i gde se ljudi razumeju samo u ono što je javno priznato i potvrđeno, sve se ocenjuje ovako i onako, dakle svakojako, kako je kome po volji i pameti. Pitate ko registruje vrednosti…? Ne znam, ponavljam da na tržištu dečje štampe nema društvene arbitraže koja će da kaže šta je šta. I ne znam zašto nema za dečje listove a ima za udžbenike i čitanke. Neki urednici su u stanju da neprestano jadikuju u kancelarijama uticajnih ljudi, da se rastrče po ustanovama kad zatreba. Ja nisam bio na to spreman. Nisam imao ni vremena. Lako je ovima o kojim govorim: oni prave listove tako što slažu pričicu na pesmicu, pesmicu na pričicu, bez reda i smisla, dodaju neku vinjeticu i to je celo njihovo uređivanje. Ceo njihov godišnji posao može se obaviti za nedelju dana. Pristajem da sve listove, koji se tako uređuju, tako uređujem sam i besplatno. Letnje pesmice u leto, prolećne u proleće, zimske u zimu, i eto formule. Zašto se naprezati, zašto izmišljati, zašto okupljati maštovite pitače, naručivati reagovanja, izume, zašto tragati za novim i neobičnim kad uspeva staro i obično?“
Ali, kao da hoće da uništi učinak ovih reči, Radović se zgrčeno smeje i kaže da sve to izbrišemo. On misli da više ne bi mogao uređivati „Poletarac“. Nema više takvih želja. Nestalo je u njemu, kaže, i one gorčine koju je imao izvesno vreme nakon izlaska poslednjeg broja. Da je bilo sreće, dodaje, „Poletarac“ bi sada bio biblioteka od sedam hiljada strana iz koje bi se hranili udžbenici. Ali, nije bilo sreće.
„Poletarac“ je u svom kratkom dvogodišnjem životu bio dete udružene mašte mnoštva jugoslovenskih autora, njihov lični prilog kulturi i prosveti, tako reći „privatna“ inicijativa. Treba se radovati i što smo ga imali makar i tako kratko, dve godine.
Izvor: Pedagoški zabavnik/ NIN, br. 1527, 13.4.1980, str. 37-38.
