Пише: Тодор Куљић
Већ дуго културне различитости (од националних до родних и сексуалних) успешно потискују економске неједнакости. Идентитети су потисли класе, а културне разлике су морализоване. О томе један брутални пример. Да ли су морално напредни они који заговарају трансродне тоалете, а не питају се ко чисти ове тоалете? И какве су им наднице? Ако је овај приговор трансроднима моралистички, онда је равнодушност према класној правди оправдана. Ако није, онда је идентитетска галама смишљени део тишине о класном. Бескомпромисне одбране разбуђених идентитета (од етничких до трансродних) спој су беса и поноса који тражи признање и обештећење. Морализам се препознаје по презиру, али и по самосажаљевању и самодивљењу. Живимо у хаосу закавжених морализама.
Објаснити овај хаос циљ је књиге Идентитетске политике – где смо скренули? Дејвида Пилгрима, британског психолога и социолога који своју позицију дефинише као критички реализам смештен између Хабермаса, Хобсбаума и Чомског. Књигу је објавило Издавачко предузеће Клио у зналачком преводу Смиљке Китановић.
Писац уверљиво објашњава зашто борци за разна мањинска права алармирају на опасност моралног рата против различитости и упозоравају на неосновану моралну панику уперену против културних мањина. Али додаје да није свака различитост добра ни морална иако је, по правилу, морализована и нормализована као жртва моралне панике. Треба разликовати: а) моралну бригу од моралне панике; б) критичаре идеологије од пуританских критичара морала; ц) антисоцијалне културне идентитете од групних и класних интереса; д) моралну мањкавост у просуђивању од гносеолошког слепила и е) онтолошку заблуду од свесног пристрасног расуђивања. Овако нијансиране циљеве Пилгрим уверљиво разлаже на појмовном, теоријском и идеолошком плану неконвенционалним стилом и излагањем препуним занимљивих примера из Велике Британије и САД. Од нових друштвених покрета до Брегзита и трампизма, од трансродних до религијских идентитета.
Пишчева је премиса да галама идентитета није пука идеологија бескрајне толеранције различитости него функционални немир капитализма који овом буком управља. Разбуђени су идентитети и успавана класна свест. Не морализирају само безобразно богати него и активисти разних културних мањина. У десет рашчлањених поглавља Пилгрим прати расне, полне, родне, сексуалне, религијске и идентитетске политике психијатријских пацијената. Не пропушта да критикује и неке класне морализме британских лабуриста. Јасно маркира раздражљивост и самоправедност ових политика. А изворе види у вредносном ултрарелативизму савременог капитализма.
Перспективизам постмодерне исказује се и у захтеву за свеобухватном различитошћу сексуалног изражавања, од карневала дугиних боја па све до покрета инсела, мушкараца и жена који не могу наћи сексуалне партнере што проглашавају ускраћивањем људских права. Чак и педофили имају своје “аргументе”. Сви провоцирају моралну панику, емотивну реакцију јавности, коју вешто користе политичари “морални ратници” и други “морални предузетници”. Које су последице? Релативизам је овладао теоријом. Историјска социјална промена лишена је субјекта у широком спектру насиља од економског до епистемолошког и заглушена гневним моралисањем ужих или ширих културних идентитета. Ово мноштво допуњавају бинарни полови религијског морализма: рај и пакао, анђели и демони, врлина и грех.
И шта још? Мало је рећи да је галама око шареноликих разлика нови неолиберални оквир за правду и демократију и да је идентитетска политика морална обука за нове моралне императиве и нове пожељне и дозвољене врлине. Треба додати да је у идентитетској галами насиље тишина о класном. Писац није искључив него додаје да су захтеви појединих идентитетских политика уперени против неспорног угњетавања, али се планско подржавање различитости по сваку цену претворило у ауторитарни догматизам. При томе се емпатија према новим самовиђењима служи уцењивачким потенцијалом ЕУ (нпр. геј параде). Не ради се само о релативисању социјалних разлика него о догматски схваћеном бруталном индивидуализму који, нудећи неограничени избор идентитета, води у нарцизам и солипсизам. Ако сви идентитети треба да буду једнако морални, која је онда разлика између сиромашне жене и богатог педофила, пита се Пилгрим? Ако разлике нема, на делу је релативизам или морални хаос. Не зна се ко је алфа а ко бета.
Знају они којима је познато како моћ дозира морализме. Од ријалити програма до дигиталних мрежа где је свако судија и поротник. Презире се и злоставља са даљине без моралне одговорности (троловање). Дигитално линчовање допуњавају разни медијски off line морализми кројећи репресивну моралну толеранцију капитализма. Све у свему, у галами идентитета скривен је лажни плурализам. Разне правде намећу се као искључиве у сукобу морализама. Пилгрим иде до оцене да су идентитетске политике нова верзија религиозности. Разне групе, од националних до сексуалних, претендују на мартиролошку привилегију и морално достојанство. Ове тезе су у књизи поткрепљене мноштвом противречних садржаја савремених идентитетских политика и измишљених идентитета. Писац им прилази са идеолошко-критичким опрезом, а не са нихилистичким презиром. Каже да је у околностима флуктуирајуће сложености нужна епистемолошка понизност, толеранција неизвесности, али не и вредносног релативизма. Разуђена критичност, разумљиви стил и поуздана редукција сложености и противречности идентитетских политика су одлике ове студије. Књига може помоћи као маглочистач у анализи домаћих моралних апсолутизама и надмених коректних самовиђења.
Извор: Време
