Пише: Тихомир Бурзановић
Вучић може отићи са власти, али Црна Гора мора сама да одлучи хоће ли остати у његовој политичкој сјенци.
Шта би се догодило када би Београд изгубио улогу политичког центра гравитације у Црној Гори и да ли би домаћи актери коначно морали да се ослоне на сопствену снагу, умјесто на подршку са друге стране границе?
Када нестане спољни ослонац, почиње унутрашње пребројавање
Политичка будућност Црне Горе могла би да изгледа прилично другачије уколико би Александар Вучић изгубио власт у Србији, а са њом и механизме политичког, медијског и институционалног утицаја које је годинама користио у региону. Такав сценарио не би био само промјена власти у сусједној држави. За Црну Гору могао би представљати један од најзначајнијих политичких потреса од 2020. године.
Јер, ма колико домаћи политички актери покушавали да своје потезе представе као резултат искључиво унутрашњих политичких процеса, тешко је занемарити чињеницу да је Београд, нарочито у ери Александра Вучића, био много више од дипломатског сусједа. Био је политички фактор, медијски центар, идеолошко уточиште и, за дио црногорске политичке сцене, важан извор подршке и легитимитета.
Зато би Вучићев одлазак са власти отворио питање које се у Подгорици годинама избјегава: колико је заправо политичка снага појединих партија у Црној Гори аутономна, а колико је почивала на регионалном односу моћи?
Одговор на то питање могао би да промијени много тога. Наравно, пад једног политичког центра не значи аутоматски и нестанак политике коју је тај центар подржавао. Идеје, идентитетске подјеле и политичке организације не нестају промјеном власти у сусједној држави. Напротив, оне могу наставити да живе, понекад и снажније, јер више нијесу изложене директном утицају покровитеља, већ су принуђене да траже сопствени политички пут.
Али оно што би се готово извјесно промијенило јесте однос снага.
Највећи изазов био би пред политичким субјектима који су у претходном периоду градили свој утицај на блискости са Вучићевим политичким системом. Њихова позиција не би нужно била угрожена преко ноћи, али би се промијенили услови у којима функционишу.
Без политичке подршке из Београда, без исте медијске инфраструктуре и без могућности да се регионалне политичке поруке синхронизују са центром моћи у Србији, домаћи актери морали би да одговоре на једноставно питање: шта је њихова политика када престане да буде продужетак туђих политичких интереса?
То би нарочито могло погодити политичку стратегију политичких насљедника и партнера некадашњег Демократског фронта , који су годинама били међу највидљивијим носиоцима политичког савезништва са Београдом. Ипак, не би било реално претпоставити да би њихово бирачко тијело нестало или да би њихов политички утицај аутоматски био преполовљен. Значајан дио тог бирачког корпуса има сопствене, дубоко укоријењене политичке и идентитетске мотиве.
Промјена би се прије свега односила на политички маневарски простор. Оно што је до јуче могло бити представљено као дио ширег регионалног политичког фронта, сјутра би морало да буде оправдано пред домаћим бирачима. И ту би почео прави тест. Јер, није исто водити политику ослањајући се на моћан регионални центар и водити је када тај центар више не постоји у истом облику. Отварање простора за нову политичку равнотежу
Са друге стране, евентуални Вучићев одлазак могао би да отвори простор за политичку реорганизацију у Црној Гори. Партије које су годинама биле у дефанзиви због снажног регионалног притиска могле би добити прилику да поново дефинишу своје политичке позиције. То се посебно односи на грађанске, проевропске и суверенистичке политичке структуре. Међутим, било би погрешно очекивати да би им промјена власти у Србији сама по себи донијела политичку побједу.
Црногорска политичка сцена има сопствене проблеме: слабости институција, неповјерење грађана, партијску фрагментацију, економска очекивања и недовршен процес европских интеграција. Ниједан од тих проблема неће нестати зато што је у Београду дошло до политичке смјене.
Митрополија црногорско приморска између клевете и мисије, снага у истини, миру и саборности!
Штавише, нова власт у Србији не мора нужно бити ни процрногорска, ни либерална, ни претјерано заинтересована за питања која су у Црној Гори политички осјетљива. Њен однос према Подгорици зависио би од сопствених приоритета, идеологије и интереса.
Зато би било погрешно очекивати да се политичка будућност Црне Горе рјешава на изборима у Србији. Она се и даље рјешава у Црној Гори, али би услови за њено обликовање могли бити значајно другачији.
Ко ће први схватити да се политички свијет промијенио?
Можда би најзанимљивија посљедица Вучићевог одласка била управо промјена понашања домаћих политичких актера. Неки би покушали да се дистанцирају од досадашње политике Београда, други би тражили нове регионалне покровитеље, док би трећи покушали да сачувају постојећу позицију позивајући се на континуитет својих политичких и идеолошких ставова.
Посебно би занимљиво било посматрати како би се у новим околностима позиционирале партије које су истовремено дио власти у Црној Гори и политички блиске структурама које су се ослањале на Вучића. Њихова способност да преживе промјену регионалног политичког амбијента зависила би од тога колико су успјеле да изграде сопствену политичку инфраструктуру и ауторитет.
У том смислу, Црна Гора би могла добити прилику за нешто што јој хронично недостаје – политику у којој се одлуке не доносе према расположењу регионалних центара моћи, већ према интересима сопствених грађана. Али та прилика неће бити искоришћена сама од себе. Крај једне зависности није аутоматски почетак политичке зрелости.
Наше јаме, наше ране: Нема будућности без истине о прошлости!
Највећа грешка била би вјеровати да би одлазак Александра Вучића означио и крај свих политичких утицаја Србије у Црној Гори. Историјске, културне, економске и породичне везе двије државе не зависе од једног човјека. Србија ће, без обзира на то ко буде на њеном челу, остати важан политички и друштвени фактор у Црној Гори. Оно што би могло нестати јесте досадашњи модел утицаја – модел у којем су политички интереси једног човјека и његовог система моћи имали значајан одјек у политичком животу сусједне државе.
И управо ту лежи суштина хипотетичке Црне Горе послије Вучића. Не у питању да ли ће једна партија ослабити, друга ојачати или трећа преузети дио бирачког тијела. Већ у питању да ли ће Црна Гора коначно изаћи из фазе у којој се њена политика често тумачила кроз односе Београда и Подгорице.
Јер, највећа побједа Црне Горе послије Вучића не би била пораз било које политичке опције која је са њим сарађивала. Била би то способност државе да више не зависи од тога ко управља Србијом, ко контролише медијски простор у Београду и одакле стиже политички сигнал за Подгорицу.
Вучић може отићи са власти, али Црна Гора мора сама да одлучи хоће ли остати у његовој политичкој сјенци.
Извор: Српска24
