Piše: Lena Karman
Sreten Božić, poznatiji kao Barnumbir Vongar (B Wongar), napustio nas je 8. marta 2026. godine u 94. godini, a razgovor o njemu, njegovom delu, značaju i mestu u srpskoj i svetskoj kulturi vodili smo sa prof. dr Aleksandrom Petrovićem, profesorom kulturne antropologije na Univerzitetu u Beogradu.
– Nije nas uopšte napustio, otišao je da bi njegovo delo bilo još snažnije prisutno. Posebno imamo li u vidu da je svoju spisateljsku karijeru započeo antropološkim radom koji je objavio u svojoj prvoj knjizi „Aboridžinski mitovi“. Živeći s Aboridžinima on je uveden u njihova znanja o seljenju duša kroz različite životne forme koje su oni praktikovali kao deo kulture. Smrt je samo jedna od prilika za to i tu je Vongar blizak Crnjanskom koji kaže „smrti nema, samo seobe“ ili „smrti nema, samo preobražaja“. Već i po tome se vidi da je Vongar u dosluhu sa najboljim vidom srpske književnosti, onim koji središte postavlja s druge strane, u transcendenciju, onako kako je to uradio Sveti Sava napuštajući istorijski život. Uostalom, zato je i nazvan Vongar, duh snova ili glasnik iz drugog sveta – istakao je prof. dr Aleksandar Petrović.
Značaj Sretena Božića za srpsku i svetsku kulturu
Kako biste danas, sa istorijske distance, opisali njegov značaj za srpsku i svetsku kulturu?
– Nema istorijske distance, mi se ukleto ne pomeramo s istog mesta, i ta dijalektika privida zove se istorija. To je Vongar znao i pokazao da bezvremeni mitski obrasci upravljaju životom u vremenu. On je napisao roman „Raki“, što znači kanap na nekom od aboridžinskih jezika, kojih je bilo 200–750 dok ih Englezi nisu sveli na 20 koji nisu od opasnosti od izumiranja. Tu je još jedna analogija sa Srbima kojima su Austrijanci preko Vuka izbacili 19 slova iz azbuke. Kanap je povezao ovo i ono vreme, ovo i ono mesto. Spojio je Srbiju i Australiju, Srbe i Aboridžine pokazujući put izlaska iz utvarnih magli prostora i vremena da se ne bismo izgubili u tumaranju kroz opsene – istakao je profesor kulturne antropologije za Princip magazin.
Povratak Vongara u srpsku kulturu
Godine 2010. u Gornjoj Trešnjevici, Božićevom rodnom mestu, organizovana je projekcija filma „A Double Life. The Life and Times of B.Wongar“ novozelandskog reditelja Džona Maldenberga, na kojoj ste i vi govorili, a mnogi meštani su tada prvi put čuli više o Sretenu Božiću i njegovom delu.
– Taj susret je bio vrh ledenog brega koji je došao tokom godišnjeg ciklusa predavanja posvećenom Vongaru koji sam vodio u okviru Centra SANU za naučna istraživanja i Univerziteta u Kragujevcu. On je 2011. i objavljen u publikaciji Centra SANU i FILUM-a pod nazivom „Antropologija istine: drugi život i opus primum B. Vongara“. Uprkos otporima inicirao sam dodelu počasnog doktorata Univerziteta u Kragujevcu čime smo Vongaru dali jasno mesto u srpskoj kulturi. Napravili smo u Beogradu i festival Nedelja Vongara s akademskim znalcima njegovog dela, kao i diđeridu muzičarima i filmskim stvaraocima. Bila je to prava svetkovina. Čak sam ga predložio i za Nobelovu nagradu, da bi se ispravila nepravda koja mu je u Australiji učinjena uskraćivanjem takvog predloga, ali naravno bez uspeha. Bilo je toga još, ali i ovo oskudno nabrajanje dovoljno da se vidi da je postojala volja da se Vongaru iskaže poštovanje za sve plemenito što je uradio – rekao je profesor Petrović.
Očito ima toga dosta, ali šta biste izdvojili kao najvažnije?
– Kao rezultat istrajnog rada pojavilo se, najvažnije od svega, sedam knjiga izabranih dela koje sam priredio da bih Vongara vratio srpskoj kulturi gde i pripada. Australija je dekor, ali suština iz koje sve izvire je srpska epska sloboda koja sve pokreće. Jasen koji vodi Vojo Stanišić je učinio pravi podvig da objavi tih sedam knjiga nastalih kao rad grupe prevodilaca koju sam okupio. Osim toga, što je takođe bitno, na kursevima kulturne antropologije i teorije kulture i civilizacije predavanja o Vongaru držao sam kao deo standardnog kurikuluma. Čak sam na doktorskim studijama napravio novi predmet „B. Vongar i posthumana biopolitika“. Odziv je u svakom naraštaju bio odličan jer su bili zatečeni njegovim neobičnim delom i uzbudljivim životom o kome ništa nisu znali, ali su brzo shvatali da su najbolje stvari skrivene. Zadovoljstvo mi je pričinjavala misao da se Vongar vratio kroz najbolji deo naše populacije. Napisano je niz seminarskih i master radova koji su po pravilu bili izvrsno motivisani i odlično shvatali suštinu. Čak mi se čini da je postojalo izvesno poistovećenje s njim što mi govori da bi ih trebalo objediniti i objaviti jer to je njegovo stvarno prisustvo u srpskoj kulturi kome smrt ništa ne može – kazao je prof. dr Petrović.
Srbija, zavičaj i dug prema Vongaru
Kako ste doživeli taj susret njegovog rodnog kraja sa pričom o njegovom neobičnom životu i da li mislite da se Srbija, a posebno njegov zavičaj, dovoljno odužila ovom izuzetnom piscu?
– Može se u Srbiji i za Srbiju raditi apriorno iz čiste odluke ne misleći o dugu ili dobitku, već iz principa kako to veli Atanasije Nikolić, prvi rektor Liceja: „Meni su svagda prijatelji govorili da se ne zauzimam toliko za opšte blago, da mi niko za to neće hvala reći; ali ja sam bio strasno zauzet za unapređenjem Srbije, pa nisam mogao drugačije raditi i njima svagda imao običaj odgovoriti – znam da neblagodarnošću svet nagrađuje trudove, znam i da mene neblagodarnost čeka, ali ja ću da činim svoju dužnost, pa ma šta me snašlo“. U tome i jeste slava u pustinji i jedina prava pobeda nad samim sobom i svim sumnjama i slabostima. U tom smislu Srbija nije samo zemlja već religija po sebi, velika prilika za podvig. Mislim da je Vongar to znao. Na osnovu toga i mi smo nešto uradili da bismo ga vratili u srpski jezik na kome očito misli iako piše na engleskom – podelio je profesor.
Vongar, Aboridžini i iskustvo srpskog naroda
Kao priređivač knjige „Dingovo leglo“ napisali ste da je Sreten Božić „prvi koji je u australijskim domorocima i njihovoj sudbini prepoznao Srbe“. Šta ste time želeli da naglasite i na koji način je Vongar u sudbini Aboridžina prepoznao iskustvo sopstvenog naroda?
– Iskustvo slobode je sveopšte i svima jednako pripada iako se ljudi rađaju slobodni, a ceo život provode u lancima. Vongar je relevantan pisac za one koji ne pristaju na zavodljivo ropstvo Mefista ili brutalno tlačenje istorijom raznih Hitlera ili Čerčila, kao i svih ostalih koji sebe smatraju višom rasom ili izabranim narodom. To je sve ljudska beda koja izgleda kao moć, ali dovoljno je da se pojavi neko slobodan poput Vongara pa da kulise moći padnu. Otuda sa stanovišta slobode nije teško prepoznati Srbe u Aboridžinima kao i obratno. Svet je samo velika soba ogledala gde se sve gleda u svemu – rekao je prof. dr Aleksandar Petrović.
Vongar je veliki deo života posvetio borbi za prava australijskih Aboridžina. Šta je, po vašem mišljenju, jednog čoveka iz Šumadije navelo da tako snažno stane uz jedan daleki narod?
– Antropološki gledano nema dalekih naroda, već samo suženih obzora koji udaljeni od istine ne prepoznaju ono što je isto u svim razlikama. Oni se predaju pojavama uvereni da suštine nema jer se nalazimo između ništa pre početka i ništa posle kraja. Kada je život tako uramljen u ništa, sve izgleda novo i različito jer nema odnosa prema dubini istine koja sve povezuje. Šumadija je naš najveći izvor samonikle slobode što evropskom svetu izgrađenom na kolonijalizmu šarenih laži i opsena predstavlja bitan problem i loš primer za njihove robove. Zato je Šumadija najobespravljeniji deo Evrope već i zbog toga što je odatle 1804. pokrenut prvi antikolonijalni ustanak u, osim Rusije, tada potpuno okupiranom svetu. Vrlo brzo je Šumadija 1838. napravila i Licej, zametak prvog srpskog univerziteta, da bi oslobođenje bilo potvrđeno iznutra. Bio je to blesak u opštoj tami jer je potencijal slobode tu ogroman i zato se on veštački sputava i guši. Sprečava se svaki pokušaj da se pojavi sloboda tako da je ona pobegla u književnost, ali ne bilo koju, već u ovu vongarovsku, retku, ali dragocenu. Da nije toga, ne bi bilo ni Atanasija Nikolića ni Vongara i zato je on otišao u Australiju da bi tamo gde ga nisu očekivali i tražili sačuvao obrazac šumadijske kulture slobode – objašnjava profesor Univerziteta u Beogradu.
Vongar i odnos čoveka i prirode
U svojim knjigama i javnim nastupima Vongar je nastojao da svetu otkrije stradanje Aboridžina, naročito posledice nuklearnih testiranja i eksploatacije prirode. Koliko je njegovo delo danas aktuelno u vremenu kada se sve više govori o odnosu čoveka i prirode?
– Reklo bi se da je suviše aktuelno. Možda je on prvi koji je u književnosti progovorio o nuklearnoj pošasti kao velikom crnom oblaku koji se nadvija nad svetom. Aboridžini su metafora ovog sveta jer su njihova staništa postala stratišta kopanjem uranijuma, a takođe su njihovi prostori korišćeni za testove nuklearnih bombi. Sada se to o čemu je Vongar govorio pojavilo kao zla kob celog ovog sveta. Aboridžini su za Vongara bili rano upozorenje šta nas čeka ako sledimo logiku moći tehnologije. Osnovni cilj tehnologije je poništenje prirode, spolja i iznutra i njena velika zamisao je da između dva ništa u sredinu umesto života stavi i treće veštačko ništa dok deli šarene bombone u celofan uvijenih obećanja boljeg života. Vongar u tom smislu postavlja krajnje jednostavnu i tačnu jednačinu: stepen društvene neslobode srazmeran je nestanku šuma. Ne treba zaista ništa više reći. On čuje ono što ljudi ne čuju i piše o urliku drveća koje umire napušteno. Znajući o čemu je reč, on se vrlo potresao kada je na izgradnji Ibarske magistrale u ime napretka po nalogu vrha državne vlasti bahato posečen prastari hrast zapis. Javio se u pismima čitalaca Politici o tome, ali bio je to glas vapijućeg u pustinji. Zato se prema Vongarovom mišljenju na tom novom putu stalno događaju nesreće – objasnio je profesor Petrović.
Zašto je Vongar bio nepoželjan
Poznato je da je u Australiji često nailazio na otpor i da su njegovi tekstovi dugo bili skrajnuti, čak i zabranjivani javnosti. Zašto je, po vašem mišljenju, njegovo delo bilo toliko nepoželjno?
– Kako da Vongarovo veliko delo slobode bude poželjno u svetu tehno robovlasnika koji već otvoreno pričaju da će nas istrebiti veštačkom inteligencijom kao Aboridžine? Dok su Englezi u njih gledali kao podljude, sada ti isti Englezi nas gledaju kao prelaznu transhumanu formu koju treba skloniti s puta napretka. Tehno varvari imaju još manje skrupula od robijaša koji su naselili Australiju. Valjda je sada onima koji to hoće jasno o čemu je govorio Vongar i kakva su metafora Aboridžini – kazao je prof. dr Aleksandar Petović.
Vongar je tokom života pretrpeo i velike lične tragedije, uključujući i gubitak supruge aboridžinke Đumale i dva sina, a te smrti često su dovođene u vezu sa posledicama uranijumskih rudnika i nuklearnih testiranja. Uprkos tome, nije prestao da piše i svedoči o sudbini naroda sa kojim je živeo. Koliko su ta iskustva oblikovala njegovu književnost?
– Patnja je osnovno iskustvo ljudskog života. Njen izvor je privid, a prijanjanje uz to život okiva teškim lancima. Vongar je to i posmatrao i trpeo. Sećao se vrlo dobro da su takvo brisanje svesti i razaranje kulture izveli i oni koji su okupirali Srbiju. Iako je bio useljenik pri dnu društvene lestvice sećanje mu je dalo dovoljno snage i vere da se otme i ne ostane nem, ne beži u strašljivo preživljavanje, već da pruži otpor paklu zabluda gledajući u oči one koji su nadmeno pljačkali i uništavali ono što nisu shvatali. I danas ne shvataju, već samo traže način da u novoj formi nastave svoj stari posao. Jedina razlika je što se sad ulog veoma povećao i sada teško mogu da spasu od simetrije onoga što su uradili drugima – objašnjava profesor za Princip magazin.
Mesto Sretena Božića u svetskoj književnosti
Iako je u svetu dobijao značajna priznanja, čini se da u Srbiji njegovo delo još uvek nije dovoljno poznato. Zašto je tako i šta bismo kao društvo mogli da učinimo da se to promeni? Kakvo mesto, po vašem mišljenju, Sreten Božić – Vongar zauzima u svetskoj književnosti i antropološkoj misli?
– Poznatost nije nikakav kriterijum vrednosti jer ga zadovoljavaju i najgori među nama. Njegovo delo treba da bude raki, kanap, unutarnja povezanost čoveka i sveta koja drži celinu stvari bez obzira da li je poznata ili ne. Vongarova veličina se u odanosti slobodnoj misli i reči vinula u same vrhove gde se može porediti s bilo kojim poznatim ili nepoznatim piscem. Njegovo delo nije izmišljeno, nije plod traganja za pogodnom temom, već je nastalo reklo bi samo od sebe u matici borbe za čoveka samog raspetog na dva kraja sveta. Ne treba zaboraviti da je sila u Vongaru bila toliko jaka da je počeo da piše na engleskom jeziku koga uopšte nije znao i da mu je na neki način kao neukim galilejskim ribarima Sveti Duh prišao da snažno progovori na nepoznatom jeziku – ističe profesor Petrović.
Poruka koju nam je Vongar ostavio
Šta biste izdvojili kao najvažniju poruku koju nam je Vongar ostavio i šta bismo iz njegovog života i dela danas mogli da naučimo?
– Ne znam šta mi možemo da naučimo kada smo skoro sve već odavno zaboravili. Ono najvažnije što je Vongar imao jeste sećanje, stožer sveopšteg postojanja. On je oživeo sećanje ko smo, odakle dolazimo, kuda idemo i kako su metamorfoze moguće. Bez sećanja svaka nauka ili nauk je samo tumaranje. Vongar je prizvao sećanje jer nije bio ispran formalnim obrazovanjem, već se priključio na pupčanu vrpcu tradicionalnog znanja, etike, pripovedanja, kosmogonije, što nas jedino spaja s izvorom i početkom koji nije dobro upakovano ništavilo, već izvor svega postojećeg – objasnio je za kraj prof. dr kulturne antropologije Univerziteta u Beogradu.
Izvor: Iskra
