Piše: Janja Gaćeša
Mi ne osećamo „olakšanje” niti smatramo da smo izbegli „crni scenario“, kako poručuju domaći zvaničnici. Za nas 16. mart nije bio normalan radni dan, kao što neće biti nijedan posle njega – agonija se nastavlja. Integracijom školstva i zdravstva potpuno smo degradirani.
Posle stupanja na snagu Zakona o strancima i vozilima, ostalo je još da pitamo: Da li ćemo Svetog kralja Stefana Dečanskog trampiti za Poglavlje 35, za Brisel? Još je Crkva ostala, ali da najpre pojasnim šta nam je doneo 16. mart.
Svako ko ima auto sa registarskim oznakama gradova iz ostatka Srbije i njime upravlja na osnovu ovlašćenja, a poseduje dokumenta policijskih uprava izmeštenih sa Kosova i Metohije (npr. vozačku dozvolu izdatu od strane PU Prizren, PU Priština, PU Kosovska Mitrovica, itd.) može od pomenutog datuma njime da krene samo u jednom pravcu – put administrativnih prelaza. Da negde u ostatku Srbije isti ostavi i vrati se prevozom.
Vlasnici pomenutih automobila mogu i put Grčke na primer, koja je članica Evropske unije i NATO-a, jer dokumenta koja imaju a izdaju ih policijske uprave izmeštene sa KiM tamo važe, kao i u ostalim evropskim zemljama, ali nelogično je tamo otići. Gde ćete sa autom sa kojim više ne možete da se vratite na Kosovo i Metohiju, jer ovde važe neka posebna pravila uvedena samo zbog nas Srba?
Tako dolazimo do druge stavke, a to su lične karte koje izdaju gorepomenute izmeštene policijske uprave. Naime, one na Kosovu i Metohiji važe još tri meseca. To znači da u tom periodu sa njima možete da prelazite prelaze kao putnici u autobusu, na primer. (Prestale su da važe od 16. marta samo za one koji voze auto na osnovu ovlašćenja, a isti je registrovan u ostatku Srbije.)
Zato u roku od tri meseca, počevši od pomenutog datuma, morate da podnesete zahtev za izdavanje tzv. kosovske lične karte, ukoliko živite na Kosovu i Metohiji i još uvek istu nemate. Ukoliko imate ličnu kartu izdatu od strane policijskih uprava drugih gradova u ostatku Srbije, a na KiM ostajete duže od tri dana, onda morate da se javite najbližoj policijskoj stanici, jer vas tretiraju kao stranca. (Postoji i aplikacija, ali je, koliko sam čula, sporno to što je srpski jezik na njoj nerazumljiv.) Autom možete da upravljate i na osnovu ovlašćenja, s time da ne možete da ostanete duže od tri meseca, jer, ponoviću, sa ovim zakonom postajete stranac na delu svoje teritorije, ali opet sa većim pravima od nas koji ovde živimo.
Integracija u sistem
Koliko god bilo mučno, sve dosad napisano ide na jednu stranu jer na drugoj su prosveta i zdravstvo, dva najvažnija stuba opstanka Srba na Kosovu i Metohiji. Njihovom integracijom u tzv. kosovski sistem – a to se više ne dovodi u pitanje – mi smo potpuno degradirani u punom smislu te reči, sa sve sinonimima koji istu prate.
Omogućavanje dobijanja dozvola za boravak na godinu dana za studente, univerzitetsko osoblje i zdravstvene radnike, samo je odlaganje neizbežnog, maska za ono što sledi. Piter Sorensen je u Prištini rekao: „Evropska unija prima k znanju planove Vlade Kosova da u kosovski okvir integriše zdravstvene i obrazovne institucije koje podržava Srbija, u potpunosti u skladu sa prethodnim sporazumima postignutim u dijalogu“. Znači, Prištinski univerzitet i zdravstvene institucije, figurativno rečeno, stavljene su na respiratore. Priština odlučuje kada će oni biti isključeni.
Sada slažemo kockice, i ispada da su naše sumnje da integraciji zdravstva i prosvete u tzv. kosovski sistem svedočimo već godinama potpuno tačne. Pisala sam o tome kako nas sve češće iz naših bolnica u Gračanici i Lapljem Selu upućuju na dalje lečenje u Prištinu, ali ima tu još mnogo toga. Zato mislim da je taj proces, kada su zdravstvo i prosveta u pitanju, već priveden kraju – ostale su samo sitnice.
Evo nekoliko primera: Opština Gračanica koja funkcioniše po kosovskom sistemu, već godinama plaća iz svog budžeta – ili taj novac dolazi iz nadležnog tzv. kosovskog ministarstva a oni su samo posrednici – lekare koji ovde rade u zdravstvenim institucijama države Srbije. Isto je i kada su u pitanju drugi medicinski radnici. To je praksa i u drugim opštinama sa srpskom većinom.
Zatim, ista lokalna samouprava preko svog odeljenja za zdravstvo oprema i pomaže KBC „Priština“ koji je izmešten u Lapljem Selu i Gračanici, ali i Domove zdravlja iz Kosova Polja i Lipljana koji su izmešteni u Ugljaru, odnosno Donjoj Gušterici, kao i Dom zdravlja u Gračanici. Visina pojedine pomoći iznosi i po nekoliko desetina hiljada evra – poput kupovine ambulantnih vozila. Ovo je nama najbolje objašnjenje zašto za više od 26 godina nismo dobili pristojnu bolnicu, već se deca rađaju i ljudi leče u kontejnerima. Zašto nema lekova, sanitetskog materijala….
Primera ima i kada je prosveta u pitanju. Znamo da u administraciji opštine Gračanica – ista je praksa u svim opštinama sa srpskom većinom – rade fakultetski obrazovni ljudi koji se u papirima vode i plaćaju kao profesori i nastavnici, a rade na potpuno drugim radnim mestima.
Tu je i neprekidno ulaganje u obrazovanje poput renoviranja i gradnje škola, kupovine ogreva, opremanje kabineta, kupovina nastavnih sredstava, i to sve ide preko opštinskog odeljenja za obrazovanje. Ako sve nabrojano, a vezano za zdravstvo i prosvetu, ne predstavlja integraciju onda ne znam šta je. Teško mi je da poverujem da sve proističe iz brige i empatije „države Kosovo“ prema nama Srbima. Sve što sam u primerima navela sprovode kadrovi Srpske liste.
Manastiri i turizam
Tek je početak primene ovih za nas pogubnih zakona i toliko pitanja imamo, ali ne i nekoga da na njih iskreno odgovori. Ovde se svašta priča, i videćemo šta donose naredni dani. Trenutna situacija je takva da smo ostavljeni da se sami borimo i sa ovim rezultatom Briselskog sporazuma, još jednom „pobedom“ zvaničnog Beograda.
Da razmišljamo da li će nam policija na putu do prelaza naplatiti kaznu ili oduzeti vozilo kojim upravljamo na osnovu ovlašćenja, jer znamo da nam na prelazu isti problem neće praviti – barem tako kažu u policiji – zato što znaju da je to vožnja u jednom pravcu. Kažu (isto u policiji) da, u stvari, sve zavisi na kakvog policajca naiđemo, jer on ima odrešene ruke da postupa sa nama kako mu se u tom trenutku prohte.
Dobijanje dozvola za boravak na godinu dana za studente, univerzitetsko osoblje i zdravstvene radnike, samo je odlaganje neizbežnog
Kada su studenti i profesori u pitanju, verovatno u prvih godinu dana neće biti nikakvih problema, ali šta će biti za dve, tri godine? Znate, pitanje je i kako će roditelji gledati na sve ovo, i da li će dozvoliti da im dete studira pod ovim uslovima. Zar ne postoji verovatnoća da policija upadne u neki od domova ili fakulteta, i traži da studenti pokažu boravišnu dozvolu. Isto važi i za profesore, ali i zdravstvene radnike. Zar se neće pozvati na redovnu kontrolu, jer reč je, ipak, o stranim državljanima? To da imaju plan i volju, u to uopšte ne sumnjamo, a na anonimnu dojavu se mogu lako pozvati.
Sada dolazim i do pitanja sa početka teksta i ono jeste zastrašujuće, ali ponoviću ga još jednom: Da li ćemo Svetog kralja Stefana Dečanskog trampiti za Poglavlje 35, za Brisel?
Sa proterivanjem sada već upokojenog vladike Artemija, nažalost, i tu su kola pošla nizbrdo. Nisam ekspert za crkvena pitanja, mogu samo da pričam iz ugla obične grešnice o onome čemu svedočim kada je Crkva u pitanju, ali i kakvo je raspoloženje u narodu vezano za istu.
Ne sviđa nam se, na primer, što su nam se svetinje skoro pa pretvorile u muzeje. Dobar deo dana manastir Gračanica prepun je stranaca koji dolaze organizovano autobusima iz Severne Makedonije, ali i Albanije. Koliko samo puta odustanemo od odlaska do crkve, jer zbog gužve ne možemo da prođemo. Da ne pominjem da dok ispovest traje, nepoznati ljudi dolaze do paraklisa i gledaju sa znatiželjom šta se dešava. Nije to, za sada, toliko izraženo ali ima primera sa ispovesti tokom prve nedelje ovogodišnjeg Vaskršnjeg posta. Lično sam svedočila tome.
Dešava se i da Nemci ušetaju u crkvu tokom liturgije i razgledaju freske probijajući se kroz vernike. Svedočili smo tome na obeležavanju Svetog kralja Milutina u novembru prošle godine. Narod to komentariše rečima da su svoje crkve pretvorili u kafiće, pa sada nas posmatraju kao neko čudo.
Vrlo, vrlo neprijatnim situacijama svedočimo, ali ih niko ne rešava. Naprotiv, samo se smenjuju autobusi, i već smo sve prevoznike iz Makedonije zapamtili. Obilaze oni i ostale svetinje, šetaju Prizrenom, jer sve je to, verovatno, deo aranžmana koji su platili. Dolazak i obilazak svetinja im je neko iz Crkve dozvolio – blagoslovio.
Zeleno svetlo Beograda
Svedočili smo i dolasku dva „vojna“ autobusa sa registarskim tablicama tzv. Kosovskih bezbednosnih snaga – onih koji su nastali na temelju terorističke „Oslobodilačke vojske Kosova“. Pometnju i uznemirenje među Srbima koji su ih videli, jer su se autobusi okretali u ulici do samog manastira, ne mogu rečima opisati. Iz njih su izašli mladi momci koji su došli u obilazak manastira Gračanica.
Ne mogu sto odsto da tvrdim, ali velika verovatnoća je da su to bili pitomci „kosovske vojske“, jer koga bi drugo vozili „vojni“ autobusi. Primio ih je tadašnji iguman manastira Draganac Ilarion Lupulović – sadašnji episkop novobrdski i vikar patrijarha srpskog – obraćajući im se na engleskom jeziku. Bez blagoslova to nije smeo. (Ako u vezi pomenutog grešim, greh na moju dušu.)
Dalje, patrijarh gotovo i ne dolazi svojoj kući, kaže, ne puštaju ga. Pridružio se tako političarima, i to toliko dugo traje da ispada da je deo nekog plana – Bože oprosti. Da postoji htenje, zar ne bi mogla neka diplomatska borba da se povede da se toj, kako oni kažu, samovolji Aljbina Kurtija stane na put? Pa nije Kurti biće sa druge planete.
Sa druge strane, zameramo i mitropolitu Teodosiju, jer je tu, na Kosovu i Metohiji, ali nekako pored nas. Ne pamtim kada sam ga videla da služi parastos ubijenim žeteocima u Starom Gracku, na primer, ili stradalima u autobusu Niš-ekspresa, ubijenoj deci u Goraždevcu. Služe ih sveštenici ili igumani, Bogu hvala i na tome, ali zar ne treba to uporno podizati na jedan veći nivo, stalno podsećati kako za zločine nad Srbima niko nije odgovarao, i on mora biti predvodnik. Nije dovoljno što je svakog 17. marta na čelu kolone koja prošeta Gračanicom, zajedno sa političarima.
Toliko je na pravdi Boga zatvorenih Srba po kosovskim zatvorima, ni kod njih se ne odlazi, da im se barem koja reč utehe kaže. Vreme je, sada ili nikada, da pastiri naši budu sa narodom, u svakom selu, kući, ako treba. Zar stvarno misle da će ćutanjem da izbegnu koliko sutra neki zakon koji će naše svetinje pretvoriti u, ne daj Bože, „kosovske“? Hoće li nam Pećaršiju prisvojiti Albanci koji su kao sluge generacijama u njoj radili? Odavno srpsku zemlju od svojih nekadašnjih gazda otimaju uz izjavu dva svedoka.
Da postoji htenje, zar ne bi mogla neka diplomatska borba da se povede da se toj, kako oni kažu, samovolji Kurtija stane na put?
Zaustaviću se, jer teško mi je da dalje nabrajam i pišem, a neka mi Sveti kralj Stefan oprosti što ga nedostojna pominjem u ovakvom kontekstu. Da nije muka pritisla, nikada ne bih. Eto, zbog svega pomenutog, ali i mnogo toga drugog, mi, Srbi sa Kosova i Metohije, ne osećamo olakšanje poput predsednika Srbije, niti smatramo da smo izbegli „crni scenario“ kako je rekao direktor Kancelarije za KiM, ali i ministar inostranih poslova Srbije? Za nas, 16. mart 2026. godine nije bio normalan radni dan, kao što neće biti nijedan posle njega – naša agonija se nastavlja.
Iz istih razloga ne osećamo baš nikakvu zahvalnost ni prema Evropskoj uniji, već smatramo da nam namerno i planski krše osnovna ljudska prava i satanizuju na način nedostojan čoveka u 21. veku.
Najteže i najcrnje pada istina da sve to ne bi mogli da nije dato zeleno svetlo iz Beograda. Davno sam napisala da će doći dan kada će nas, Srbe sa Kosova i Metohije, zbog puta u Evropsku uniju zvanični Beograd oduvati sa sve fusnotom. Nismo li svedoci toga ovih dana?
Izvor: Novi Standard
