Превео: Никола М. Поповић
Навршила су се три века од рођења једног од највећих филозофа које је човечанство имало. Својим трима критикама у првом реду, али и свеукупним разгранатим и обимним делом, трагао је за одговором на питање свих других филозофских питања: Шта је човек?
Jа, дакле, бога, слободу и бесмртност не могу ради нужне практичне употребе свога ума чак ни претпоставити ако у исто доба не лишим спекулативни ум његовог неоснованог полагања права на натчулна сазнања. … Ја сам, према томе, морао да уништим знање да бих добио места за веру. Јер у свету је увек постојала нека метафизика, па ће и убудуће постојати, али ће се у њој увек налазити нека дијалектика чистога ума, пошто је она за њу нешто природно. Према томе, прва и најважнија ствар филозофије јесте у томе да једном за свагда онемогући метафизици сваки штетан утицај на тај начин што ће запушити извор њених заблуда.
Јер људски ум, гоњен сопственом потребом, а не сујетом многоучености, стреми ка таквим питањима која се не могу решити на основу искуства нити на основу принципа узетих из њега, и тако је одвајкада у свима људима, чим се ум уздигне до спекулације, била нека метафизика, и увек ће у њима остати.
Ја називам трансценденталним свако сазнање које се не бави предметима, већ нашим сазнањем предмета уколико оно треба да је могуће a priori. Дакле, предмети нам бивају дати посредством чулности и она нам једино пружа опажаје, а помоћу разума предмети се замишљају и од њега произлазе појмови. Према самој природи нашој, опажање може бити само и једино чулно, то јест оно само садржи начин на који нас предмети афицирају. Напротив, способност да се један предмет чулног опажања замисли јесте разум. Ниједна од ових особина не може се претпоставити другој. Без чулности не би нам ниједан предмет био дат, а без разума се ниједан предмет не би замислио. Мисли без садржаја јесу празне, опажаји без појмова јесу слепи. Ово: ја мислим мора моћи да прати све моје представе; јер иначе би се у мени нешто представљало што се не би могло замислити, што значи управо: представа би или била немогућа или бар за мене не би била ништа.
Разум и чулност могу код нас да одреде предмете само у заједници. Ако их одвојимо, онда имамо опажаје без појмова и појмове без опажаја; у оба случаја пак имамо представе које не можемо применити ни на какав одређени предмет.
Све наше сазнање почиње чулима, одатле иде разуму и завршава се код ума, изнад кога се у нама не налази ништа више што би могло да прерађује материјал опажања и да га подводи под највише јединство мишљења. Према томе, ум се никада не може односити непосредно на искуство или ма на који предмет, већ на разум, да би његовим разноврсним сазнањима дао на основу појмова јединство a priori, које се може звати јединство ума и које се потпуно разликује од оног јединства које разум може да произведе. Један устав који би зајемчавао највећу људску слободу путем закона који би чинили да слобода сваког појединца може постојати заједно са слободом свих других људи (не највеће блаженство, јер ће оно сâмо собом доћи) јесте ипак бар једна нужна идеја од које се мора поћи не само у првом нацрту неког државног устава већ и у свима законима, и при чему се мора у почетку апстраховати од датих препрека које можда не произлазе неизбежно толико из људске природе колико, напротив, из тога што се у законодавству занемарују праве идеје. Јер ништа не може бити штетније и недостојније једног филозофа него што је оно вулгарно позивање на искуство које вајно противречи.
Под идејом ја разумем један нужан појам ума за који у чулима не може бити никакав предмет који се са њим потпуно подудара. Ови наши појмови чистога ума… јесу, дакле, трансценденталне идеје. Оне су појмови чистога ума, јер посматрају све искуствено сазнање као одређено на основу апсолутног тоталитета услова. Оне нису произвољно измишљене, већ су задате самом природом ума и отуда се нужним начином односе на целу употребу разума.
Људски ум је по својој природи архитектонски, то јест он посматра свако сазнање као да припада неком могућем систему, те отуда и допушта само такве принципе који једно сазнање које се има пред собом бар не чине неспособним да ма у коме систему стоји заједно са другим сазнањем. У погледу онога што се дешава могу се замислити само две врсте каузалитета: или каузалитет природе или каузалитет слободе. Каузалитет природе састоји се у спајању једног стања са једним претходним стањем у чулном свету за којим оно прво стање долази по неком правилу. Међутим, под слободом у космолошком смислу ја разумем ону моћ на основу које може једно стање да почне само од себе, те њен каузалитет, са своје стране, не стоји према природном закону под неким другим узроком који би га одређивао по времену. Слобода у овоме значењу речи јесте једна чиста трансцендентална идеја која, прво, не садржи у себи ништа што је позајмљено из искуства и, друго, чији предмет не може бити дат ни у коме искуству као одређен.
Човек је једна од појава чулнога света и утолико је и он један од природних узрока чији каузалитет мора да стоји под емпиричким законима. Према томе, као један такав узрок човек мора да има неки емпирички карактер исто тако као и све друге ствари у природи.
Овај његов карактер ми примећујемо у оним силама и моћима које он испољава у својим радњама. Што се тиче мртве природе или самих животиња, ми никако не налазимо неки разлог да ту замислимо ма коју моћ друкчију него што су чулно условљене моћи. Међутим, човек који иначе целу природу познаје само преко чула сазнаје самога себе исто тако и помоћу чисте аперцепције, и то у радњама и унутрашњим одредбама које он никако не може да уброји у чулне утиске, те је сам за себе заиста, с једне стране, phaenomenon, a, с друге, наиме у погледу извесних моћи, један прост интелигибилан предмет, јер његова радња не може да се припише рецептивитету чулности. Ми зовемо ове моћи разум и ум; нарочито се ум разликује потпуно и особито од свих сила које су емпирички условљене, пошто он испитује своје предмете само према идејама, и по томе опредељује разум.
Ја ћу се овде задовољити тиме што ћу теоријско сазнање да дефинишем као сазнање којим сазнајем оно што постоји, а практично сазнање као оно сазнање којим ја себи представљам што треба да постоји. Према томе, теоријска употреба ума јесте она помоћу које ја a priori (као нужно) сазнајем да нешто јесте, а практична је употреба она којом се a priori сазнаје оно што треба да се деси.
Највише биће остаје за чисто спекулативну употребу ума само један идеал, али ипак идеал који је без недостатака, један појам који целокупно људско сазнање завршава и крунише, чији се објективни реалитет заиста на овоме путу не може доказати, али се исто тако на њему не може ни оповргнути.
У свима својим потхватима ум мора да подвргне себе критици и никаквом забраном не може да наруши њену слободу, а да не нашкоди самоме себи и да на себе не навуче нека штетна подозрења. Ту нема ничега тако важнога у погледу користи, ничега тако светога, да би се смело ослободити овога испитивачкога и оцењивачкога претреса, за који не постоји никакав ауторитет личности. На тој слободи заснива се штавише егзистенција ума који нема никаквог диктаторског ауторитета, већ се његове одлуке увек заснивају на сагласности слободних грађана. Критика чистога ума може се сматрати за прави суд који је надлежан за све његове спорове. … Без ове критике ум се налази тако рећи у природном стању. Али у ове слободе спада и та слобода да своје мисли, и своје сумње, које сами не можемо решити, смемо да изложимо јавној оцени, а да због тога не будемо оглашени за немирне и опасне грађане. Та слобода потиче већ из праосновног права људскога ума, који не признаје никаквог другог судију већ опет само општи људски ум у којем сваки има право гласа; и пошто од овог ума зависи сваки напредак за који смо ми према нашем стању способни, то нам је једно такво право свето и нико нам га не сме ограничавати.
Ново разумијевање Хегела: Професор из Њемачке пронашао необјављена дјела филозофа
Највећа а можда и једина корист од сваке филозофије чистога ума јесте само негативна; јер заиста, та филозофија не служи као органон проширивања нашег сазнања, већ као дисциплина она служи одређивању његових граница, и место да открива истине, она чини ту скромну услугу што спречава заблуде.
Сви интереси мога ума (и спекулативни и практични) стичу се у ова три питања:
Шта могу да знам?
Шта треба да чиним?
Чему могу да се надам?
Од свих наука ума (априорних наука) може се учити само математика, а филозофија никада (осим историјски); што се тиче ума, могуће је, у најбољу руку, учити се само филозофирању.
Учити се можемо само филозофирању, то јест да на неким покушајима који постоје вежбамо таленат ума у примени његових општих принципа, ипак задржавајући при том право ума да саме те покушаје испитамо у њиховим изворима и да их или потврдимо или одбацимо. Све дотле пак појам филозофије је само један школски појам, наиме појам о једноме систему сазнања које се као наука само тражи, не имајући при том за циљ нешто више осим систематског јединства овога знања, то јест логичког савршенства сазнања. Али постоји још један светски појам, који је увек лежао у основи овога термина, а нарочито кад је био тако рећи персонифициран, па се у идеалу филозофа замишљао као неки образац. У томе смислу филозофија је наука о односу свега сазнања према битним циљевима људскога ума, и филозоф није неки вештак ума, већ законодавац људскога ума.
Законодавство људскога ума (филозофија) има два предмета: природу и слободу, и према томе садржи у себи како природни закон, тако и морални закон и то спочетка у два посебна филозофска система, а најзад у једном једином филозофском систему. Филозофија природе односи се на оно што постоји, а филозофија морала само на оно што треба да постоји.
Из Критике практичног ума
Појам слободе, уколико је његова реалност доказана аподиктичким законом практичког ума, чини завршни камен целе зграде система чистог ума, штавише – спекулативног ума, а сви други појмови (појмови о Богу и бесмртности), који као чисте идеје у спекулативном уму остају без ослонца, прикључују се сад појму слободе и с њим и помоћу њега добијају постојаност и објективну реалност, то јест њихова могућност доказује се на тај начин што је слобода стварна; јер, та идеја се испољава посредством моралног закона. Међутим, слобода је и једина међу свим идејама спекулативног ума за чију могућност a priori знамо а да је, ипак, не увиђамо, јер је она услов моралног закона који знамо.
Делај тако да максима твоје воље увек може истовремено важити као принцип свеопштег законодавства.
Чист ум је сâм за себе практички и даје (човеку) свеопшти закон који називамо моралним законом. Дакле, једини објекти практичког ума јесу објекти добра и зла. Јер под првим се разуме нужан предмет моћи жудње, под другим моћи гнушања, али и једно и друго према принципу ума.
Суштина сваке моралне вредности радњи зависи од тога да морални закон непосредно одређује вољу. Ако се одређивање воље догађа, додуше, према моралном закону, али само посредством неког осећања, ма које врсте било, које се мора претпоставити да би тај закон постао довољан одређујући разлог воље, ако се, дакле, не догађа ради закона, онда ће радња, истина, садржавати легалитет, али не и моралитет. Дакле, појам дужности захтева код радње, објективно, сагласност са законом, а код њене максиме, субјективно, поштовање закона као једини начин одређивања воље помоћу њега. А на томе почива разлика између свести да се деловало примерено дужности и да се деловало из дужности, то јест из поштовања закона, од чега је оно прво (легалитет) могуће и онда кад би одређујући разлог воље биле само склоности, а ово друго (моралитет), морална вредност, мора се узети једино тако да се радња догађа из дужности, то јест само ради закона.
Дужност и обавеза су називи које морамо дати само нашем односу према моралном закону. Ми смо, истина, законодавни чланови царства морала које је могућно помоћу слободе и које нам се практичким умом представља ради поштовања, али смо, ипак, у исти мах његови поданици, а не поглавари. Непризнавање нашег нижег положаја као створењâ и одрицање угледа светом закону од стране таштине већ су по духу одметништво од светог закона, чак и кад би се испуњавало његово слово.
О, дужности! Ти узвишено велико име које у себи не садржиш ништа омиљено што подразумева додворавање, него захтеваш покоравање, али и не претиш ничим што би у души побуђивало природну ненаклоност и што би, да би вољу покренуло, застрашивало, већ само постављаш закон који сâм од себе налази у душу приступа и који сâм себи, противно вољи, прибавља уважавање (премда не увек и покоравање), пред којим занеме све склоности, иако кришом раде против њега: шта је тебе достојан источник и где се налази корен твог племенитог порекла које поносно одбија свако сродство са склоностима, кад је поницање из тог корена неизоставни услов оне вредности коју људи једино себи могу дати? Морални закон је свет (неповредив). Човек је, истина, доста несвет, али му човечност у његовој особи мора бити света. У целом свету се све оно што човек хоће и над чим влада може употребити и једноставно као средство; само човек, а с њим и свако умно створење, јесте сврха сама по себи. Наиме, он је на основу аутономије своје слободе субјект моралног закона који је свет.
Морални закон је једини одређујући разлог чисте воље. Међутим, како је он само формалан (наиме, једино форму максиме захтева као свеопште законодавну), то он, као одређујући разлог, апстрахује од сваке материје, дакле од сваког објекта хтења. Према томе, ма колико да је највише добро целокупан предмет чистог практичког ума, то јест чисте воље, њега зато ипак не треба сматрати њеним одређујућим разлогом, и морални закон се једино мора сматрати разлогом да себи то највише добро и његово проузроковање или унапређивање начинимо објектом.
Према томе, у повезаности чистог спекулативног ума са чистим практичким умом у једно сазнање, овај последњи има примат, претпостављајући, наиме, да та повезаност није случајна и произвољна него a priori заснована на самом уму, дакле нужна. Наиме, без тог подређивања настала би противречност ума самом себи; јер, кад би напросто били равноправно стављени један поред другога (координисани), онда би се онај први строго затварао у своје границе и од овог другог не би ништа примао на своје тле, док би овај други настојао да се распростре преко свега и да у своје границе, тамо где то изискује његова потреба, обухвати спекулативни ум. Међутим, да буде подређен спекулативном уму и да, према томе, преобрне поредак, то се уопште не може захтевати од чистог практичког ума, јер је сваки интерес на крају крајева практички, те је чак интерес спекулативног ума само условљен, а потпун је једино у практичкој употреби.
Дакле, највише добро је практички могуће само под претпоставком бесмртности душе; према томе, бесмртност душе је, као нераздвојно повезана с моралним законом, постулат чистог практичког ума.
Ти постулати (чистог практичког ума уопште – Д. Б.) јесу постулати бесмртности, слободе посматране позитивно (као каузалитета бића уколико оно припада интелигибилном свету) и постојања Бога. Први проистиче из практички нужног услова примерености трајања ради потпуности испуњавања моралног закона; други проистиче из нужне претпоставке независности од чулног света и моћи одређивања своје воље према закону интелигибилног света, то јест слободе; трећи проистиче из нужности услова за такав интелигибилни свет, да би он био највише добро, на основу претпоставке о највишем самосталном добру, то јест о постојању Бога.
Извор: Печат
