Preveo: Nikola M. Popović
Navršila su se tri veka od rođenja jednog od najvećih filozofa koje je čovečanstvo imalo. Svojim trima kritikama u prvom redu, ali i sveukupnim razgranatim i obimnim delom, tragao je za odgovorom na pitanje svih drugih filozofskih pitanja: Šta je čovek?
Ja, dakle, boga, slobodu i besmrtnost ne mogu radi nužne praktične upotrebe svoga uma čak ni pretpostaviti ako u isto doba ne lišim spekulativni um njegovog neosnovanog polaganja prava na natčulna saznanja. … Ja sam, prema tome, morao da uništim znanje da bih dobio mesta za veru. Jer u svetu je uvek postojala neka metafizika, pa će i ubuduće postojati, ali će se u njoj uvek nalaziti neka dijalektika čistoga uma, pošto je ona za nju nešto prirodno. Prema tome, prva i najvažnija stvar filozofije jeste u tome da jednom za svagda onemogući metafizici svaki štetan uticaj na taj način što će zapušiti izvor njenih zabluda.
Jer ljudski um, gonjen sopstvenom potrebom, a ne sujetom mnogoučenosti, stremi ka takvim pitanjima koja se ne mogu rešiti na osnovu iskustva niti na osnovu principa uzetih iz njega, i tako je odvajkada u svima ljudima, čim se um uzdigne do spekulacije, bila neka metafizika, i uvek će u njima ostati.
Ja nazivam transcendentalnim svako saznanje koje se ne bavi predmetima, već našim saznanjem predmeta ukoliko ono treba da je moguće a priori. Dakle, predmeti nam bivaju dati posredstvom čulnosti i ona nam jedino pruža opažaje, a pomoću razuma predmeti se zamišljaju i od njega proizlaze pojmovi. Prema samoj prirodi našoj, opažanje može biti samo i jedino čulno, to jest ono samo sadrži način na koji nas predmeti aficiraju. Naprotiv, sposobnost da se jedan predmet čulnog opažanja zamisli jeste razum. Nijedna od ovih osobina ne može se pretpostaviti drugoj. Bez čulnosti ne bi nam nijedan predmet bio dat, a bez razuma se nijedan predmet ne bi zamislio. Misli bez sadržaja jesu prazne, opažaji bez pojmova jesu slepi. Ovo: ja mislim mora moći da prati sve moje predstave; jer inače bi se u meni nešto predstavljalo što se ne bi moglo zamisliti, što znači upravo: predstava bi ili bila nemoguća ili bar za mene ne bi bila ništa.
Razum i čulnost mogu kod nas da odrede predmete samo u zajednici. Ako ih odvojimo, onda imamo opažaje bez pojmova i pojmove bez opažaja; u oba slučaja pak imamo predstave koje ne možemo primeniti ni na kakav određeni predmet.
Sve naše saznanje počinje čulima, odatle ide razumu i završava se kod uma, iznad koga se u nama ne nalazi ništa više što bi moglo da prerađuje materijal opažanja i da ga podvodi pod najviše jedinstvo mišljenja. Prema tome, um se nikada ne može odnositi neposredno na iskustvo ili ma na koji predmet, već na razum, da bi njegovim raznovrsnim saznanjima dao na osnovu pojmova jedinstvo a priori, koje se može zvati jedinstvo uma i koje se potpuno razlikuje od onog jedinstva koje razum može da proizvede. Jedan ustav koji bi zajemčavao najveću ljudsku slobodu putem zakona koji bi činili da sloboda svakog pojedinca može postojati zajedno sa slobodom svih drugih ljudi (ne najveće blaženstvo, jer će ono sâmo sobom doći) jeste ipak bar jedna nužna ideja od koje se mora poći ne samo u prvom nacrtu nekog državnog ustava već i u svima zakonima, i pri čemu se mora u početku apstrahovati od datih prepreka koje možda ne proizlaze neizbežno toliko iz ljudske prirode koliko, naprotiv, iz toga što se u zakonodavstvu zanemaruju prave ideje. Jer ništa ne može biti štetnije i nedostojnije jednog filozofa nego što je ono vulgarno pozivanje na iskustvo koje vajno protivreči.
Pod idejom ja razumem jedan nužan pojam uma za koji u čulima ne može biti nikakav predmet koji se sa njim potpuno podudara. Ovi naši pojmovi čistoga uma… jesu, dakle, transcendentalne ideje. One su pojmovi čistoga uma, jer posmatraju sve iskustveno saznanje kao određeno na osnovu apsolutnog totaliteta uslova. One nisu proizvoljno izmišljene, već su zadate samom prirodom uma i otuda se nužnim načinom odnose na celu upotrebu razuma.
Ljudski um je po svojoj prirodi arhitektonski, to jest on posmatra svako saznanje kao da pripada nekom mogućem sistemu, te otuda i dopušta samo takve principe koji jedno saznanje koje se ima pred sobom bar ne čine nesposobnim da ma u kome sistemu stoji zajedno sa drugim saznanjem. U pogledu onoga što se dešava mogu se zamisliti samo dve vrste kauzaliteta: ili kauzalitet prirode ili kauzalitet slobode. Kauzalitet prirode sastoji se u spajanju jednog stanja sa jednim prethodnim stanjem u čulnom svetu za kojim ono prvo stanje dolazi po nekom pravilu. Međutim, pod slobodom u kosmološkom smislu ja razumem onu moć na osnovu koje može jedno stanje da počne samo od sebe, te njen kauzalitet, sa svoje strane, ne stoji prema prirodnom zakonu pod nekim drugim uzrokom koji bi ga određivao po vremenu. Sloboda u ovome značenju reči jeste jedna čista transcendentalna ideja koja, prvo, ne sadrži u sebi ništa što je pozajmljeno iz iskustva i, drugo, čiji predmet ne može biti dat ni u kome iskustvu kao određen.
Čovek je jedna od pojava čulnoga sveta i utoliko je i on jedan od prirodnih uzroka čiji kauzalitet mora da stoji pod empiričkim zakonima. Prema tome, kao jedan takav uzrok čovek mora da ima neki empirički karakter isto tako kao i sve druge stvari u prirodi.
Ovaj njegov karakter mi primećujemo u onim silama i moćima koje on ispoljava u svojim radnjama. Što se tiče mrtve prirode ili samih životinja, mi nikako ne nalazimo neki razlog da tu zamislimo ma koju moć drukčiju nego što su čulno uslovljene moći. Međutim, čovek koji inače celu prirodu poznaje samo preko čula saznaje samoga sebe isto tako i pomoću čiste apercepcije, i to u radnjama i unutrašnjim odredbama koje on nikako ne može da ubroji u čulne utiske, te je sam za sebe zaista, s jedne strane, phaenomenon, a, s druge, naime u pogledu izvesnih moći, jedan prost inteligibilan predmet, jer njegova radnja ne može da se pripiše receptivitetu čulnosti. Mi zovemo ove moći razum i um; naročito se um razlikuje potpuno i osobito od svih sila koje su empirički uslovljene, pošto on ispituje svoje predmete samo prema idejama, i po tome opredeljuje razum.
Ja ću se ovde zadovoljiti time što ću teorijsko saznanje da definišem kao saznanje kojim saznajem ono što postoji, a praktično saznanje kao ono saznanje kojim ja sebi predstavljam što treba da postoji. Prema tome, teorijska upotreba uma jeste ona pomoću koje ja a priori (kao nužno) saznajem da nešto jeste, a praktična je upotreba ona kojom se a priori saznaje ono što treba da se desi.
Najviše biće ostaje za čisto spekulativnu upotrebu uma samo jedan ideal, ali ipak ideal koji je bez nedostataka, jedan pojam koji celokupno ljudsko saznanje završava i kruniše, čiji se objektivni realitet zaista na ovome putu ne može dokazati, ali se isto tako na njemu ne može ni opovrgnuti.
U svima svojim pothvatima um mora da podvrgne sebe kritici i nikakvom zabranom ne može da naruši njenu slobodu, a da ne naškodi samome sebi i da na sebe ne navuče neka štetna podozrenja. Tu nema ničega tako važnoga u pogledu koristi, ničega tako svetoga, da bi se smelo osloboditi ovoga ispitivačkoga i ocenjivačkoga pretresa, za koji ne postoji nikakav autoritet ličnosti. Na toj slobodi zasniva se štaviše egzistencija uma koji nema nikakvog diktatorskog autoriteta, već se njegove odluke uvek zasnivaju na saglasnosti slobodnih građana. Kritika čistoga uma može se smatrati za pravi sud koji je nadležan za sve njegove sporove. … Bez ove kritike um se nalazi tako reći u prirodnom stanju. Ali u ove slobode spada i ta sloboda da svoje misli, i svoje sumnje, koje sami ne možemo rešiti, smemo da izložimo javnoj oceni, a da zbog toga ne budemo oglašeni za nemirne i opasne građane. Ta sloboda potiče već iz praosnovnog prava ljudskoga uma, koji ne priznaje nikakvog drugog sudiju već opet samo opšti ljudski um u kojem svaki ima pravo glasa; i pošto od ovog uma zavisi svaki napredak za koji smo mi prema našem stanju sposobni, to nam je jedno takvo pravo sveto i niko nam ga ne sme ograničavati.
Novo razumijevanje Hegela: Profesor iz Njemačke pronašao neobjavljena djela filozofa
Najveća a možda i jedina korist od svake filozofije čistoga uma jeste samo negativna; jer zaista, ta filozofija ne služi kao organon proširivanja našeg saznanja, već kao disciplina ona služi određivanju njegovih granica, i mesto da otkriva istine, ona čini tu skromnu uslugu što sprečava zablude.
Svi interesi moga uma (i spekulativni i praktični) stiču se u ova tri pitanja:
Šta mogu da znam?
Šta treba da činim?
Čemu mogu da se nadam?
Od svih nauka uma (apriornih nauka) može se učiti samo matematika, a filozofija nikada (osim istorijski); što se tiče uma, moguće je, u najbolju ruku, učiti se samo filozofiranju.
Učiti se možemo samo filozofiranju, to jest da na nekim pokušajima koji postoje vežbamo talenat uma u primeni njegovih opštih principa, ipak zadržavajući pri tom pravo uma da same te pokušaje ispitamo u njihovim izvorima i da ih ili potvrdimo ili odbacimo. Sve dotle pak pojam filozofije je samo jedan školski pojam, naime pojam o jednome sistemu saznanja koje se kao nauka samo traži, ne imajući pri tom za cilj nešto više osim sistematskog jedinstva ovoga znanja, to jest logičkog savršenstva saznanja. Ali postoji još jedan svetski pojam, koji je uvek ležao u osnovi ovoga termina, a naročito kad je bio tako reći personificiran, pa se u idealu filozofa zamišljao kao neki obrazac. U tome smislu filozofija je nauka o odnosu svega saznanja prema bitnim ciljevima ljudskoga uma, i filozof nije neki veštak uma, već zakonodavac ljudskoga uma.
Zakonodavstvo ljudskoga uma (filozofija) ima dva predmeta: prirodu i slobodu, i prema tome sadrži u sebi kako prirodni zakon, tako i moralni zakon i to spočetka u dva posebna filozofska sistema, a najzad u jednom jedinom filozofskom sistemu. Filozofija prirode odnosi se na ono što postoji, a filozofija morala samo na ono što treba da postoji.
Iz Kritike praktičnog uma
Pojam slobode, ukoliko je njegova realnost dokazana apodiktičkim zakonom praktičkog uma, čini završni kamen cele zgrade sistema čistog uma, štaviše – spekulativnog uma, a svi drugi pojmovi (pojmovi o Bogu i besmrtnosti), koji kao čiste ideje u spekulativnom umu ostaju bez oslonca, priključuju se sad pojmu slobode i s njim i pomoću njega dobijaju postojanost i objektivnu realnost, to jest njihova mogućnost dokazuje se na taj način što je sloboda stvarna; jer, ta ideja se ispoljava posredstvom moralnog zakona. Međutim, sloboda je i jedina među svim idejama spekulativnog uma za čiju mogućnost a priori znamo a da je, ipak, ne uviđamo, jer je ona uslov moralnog zakona koji znamo.
Delaj tako da maksima tvoje volje uvek može istovremeno važiti kao princip sveopšteg zakonodavstva.
Čist um je sâm za sebe praktički i daje (čoveku) sveopšti zakon koji nazivamo moralnim zakonom. Dakle, jedini objekti praktičkog uma jesu objekti dobra i zla. Jer pod prvim se razume nužan predmet moći žudnje, pod drugim moći gnušanja, ali i jedno i drugo prema principu uma.
Suština svake moralne vrednosti radnji zavisi od toga da moralni zakon neposredno određuje volju. Ako se određivanje volje događa, doduše, prema moralnom zakonu, ali samo posredstvom nekog osećanja, ma koje vrste bilo, koje se mora pretpostaviti da bi taj zakon postao dovoljan određujući razlog volje, ako se, dakle, ne događa radi zakona, onda će radnja, istina, sadržavati legalitet, ali ne i moralitet. Dakle, pojam dužnosti zahteva kod radnje, objektivno, saglasnost sa zakonom, a kod njene maksime, subjektivno, poštovanje zakona kao jedini način određivanja volje pomoću njega. A na tome počiva razlika između svesti da se delovalo primereno dužnosti i da se delovalo iz dužnosti, to jest iz poštovanja zakona, od čega je ono prvo (legalitet) moguće i onda kad bi određujući razlog volje bile samo sklonosti, a ovo drugo (moralitet), moralna vrednost, mora se uzeti jedino tako da se radnja događa iz dužnosti, to jest samo radi zakona.
Dužnost i obaveza su nazivi koje moramo dati samo našem odnosu prema moralnom zakonu. Mi smo, istina, zakonodavni članovi carstva morala koje je mogućno pomoću slobode i koje nam se praktičkim umom predstavlja radi poštovanja, ali smo, ipak, u isti mah njegovi podanici, a ne poglavari. Nepriznavanje našeg nižeg položaja kao stvorenjâ i odricanje ugleda svetom zakonu od strane taštine već su po duhu odmetništvo od svetog zakona, čak i kad bi se ispunjavalo njegovo slovo.
O, dužnosti! Ti uzvišeno veliko ime koje u sebi ne sadržiš ništa omiljeno što podrazumeva dodvoravanje, nego zahtevaš pokoravanje, ali i ne pretiš ničim što bi u duši pobuđivalo prirodnu nenaklonost i što bi, da bi volju pokrenulo, zastrašivalo, već samo postavljaš zakon koji sâm od sebe nalazi u dušu pristupa i koji sâm sebi, protivno volji, pribavlja uvažavanje (premda ne uvek i pokoravanje), pred kojim zaneme sve sklonosti, iako krišom rade protiv njega: šta je tebe dostojan istočnik i gde se nalazi koren tvog plemenitog porekla koje ponosno odbija svako srodstvo sa sklonostima, kad je ponicanje iz tog korena neizostavni uslov one vrednosti koju ljudi jedino sebi mogu dati? Moralni zakon je svet (nepovrediv). Čovek je, istina, dosta nesvet, ali mu čovečnost u njegovoj osobi mora biti sveta. U celom svetu se sve ono što čovek hoće i nad čim vlada može upotrebiti i jednostavno kao sredstvo; samo čovek, a s njim i svako umno stvorenje, jeste svrha sama po sebi. Naime, on je na osnovu autonomije svoje slobode subjekt moralnog zakona koji je svet.
Moralni zakon je jedini određujući razlog čiste volje. Međutim, kako je on samo formalan (naime, jedino formu maksime zahteva kao sveopšte zakonodavnu), to on, kao određujući razlog, apstrahuje od svake materije, dakle od svakog objekta htenja. Prema tome, ma koliko da je najviše dobro celokupan predmet čistog praktičkog uma, to jest čiste volje, njega zato ipak ne treba smatrati njenim određujućim razlogom, i moralni zakon se jedino mora smatrati razlogom da sebi to najviše dobro i njegovo prouzrokovanje ili unapređivanje načinimo objektom.
Prema tome, u povezanosti čistog spekulativnog uma sa čistim praktičkim umom u jedno saznanje, ovaj poslednji ima primat, pretpostavljajući, naime, da ta povezanost nije slučajna i proizvoljna nego a priori zasnovana na samom umu, dakle nužna. Naime, bez tog podređivanja nastala bi protivrečnost uma samom sebi; jer, kad bi naprosto bili ravnopravno stavljeni jedan pored drugoga (koordinisani), onda bi se onaj prvi strogo zatvarao u svoje granice i od ovog drugog ne bi ništa primao na svoje tle, dok bi ovaj drugi nastojao da se rasprostre preko svega i da u svoje granice, tamo gde to iziskuje njegova potreba, obuhvati spekulativni um. Međutim, da bude podređen spekulativnom umu i da, prema tome, preobrne poredak, to se uopšte ne može zahtevati od čistog praktičkog uma, jer je svaki interes na kraju krajeva praktički, te je čak interes spekulativnog uma samo uslovljen, a potpun je jedino u praktičkoj upotrebi.
Dakle, najviše dobro je praktički moguće samo pod pretpostavkom besmrtnosti duše; prema tome, besmrtnost duše je, kao nerazdvojno povezana s moralnim zakonom, postulat čistog praktičkog uma.
Ti postulati (čistog praktičkog uma uopšte – D. B.) jesu postulati besmrtnosti, slobode posmatrane pozitivno (kao kauzaliteta bića ukoliko ono pripada inteligibilnom svetu) i postojanja Boga. Prvi proističe iz praktički nužnog uslova primerenosti trajanja radi potpunosti ispunjavanja moralnog zakona; drugi proističe iz nužne pretpostavke nezavisnosti od čulnog sveta i moći određivanja svoje volje prema zakonu inteligibilnog sveta, to jest slobode; treći proističe iz nužnosti uslova za takav inteligibilni svet, da bi on bio najviše dobro, na osnovu pretpostavke o najvišem samostalnom dobru, to jest o postojanju Boga.
Izvor: Pečat
