У издању Удружења књижевника Црне Горе (Подгорица) објављена је књига пјесама „Орфеј у свијету црног Ероса” Милорада Дурутовића. Тим поводом Дурутовић је на свом Фејсбук профилу написао низ аутопоетичких коментара: Пјесме објављене у овој збирци писао сам пјеснички пристрасно као својеврсну лирску хронику овог вијека. То није био мој план. Тако се на крају испоставило, будући да сам био и остао лишен амбиције да градим пјесничку каријеру. Пјесму су, дакле, настајале онда када није постојао другачији начин, дискурзивни или теоријски, да искажем очај, да евидентирам неку аутентичну појаву или личност, или пак неки садржај из свог приватног живота, што је остављао ужарени печат на мом десном длану. Понекад сам тугу из туђих живота примао као своју. Тако је, рецимо, настала пјесма „Жетва“, којом се отвара збирка. Посвећена је мом пријатељу који се 1999. године нашао на Косову и Метохији, као младић, добровољац, који је пошао у рат, са мишљу да ратови личе на романе. Није тако било. Нијесам ни ја описао како је било. Нијесам тамо био. Али знам шта значи када чекаш „сунце на међи“. Зато се његова исповијест у мени лирски примила.
Нијесам примао само туђу тугу, већ и вјеру. Примјера ради, када је у мени није било, ни колико кликер, појављивале су се заборављене слике из дјетињства. Израстали су са дланова свједоци, људи-докази да у овом свијету још има у Духу живих.
Лирски жар смиривао сам наративном хладноћом, избјегавањем финих музичких нота, високих метафора, метричког склада. Било би одвећ бљутаво и гротескно да свијет зла и ужаса описујем лирски, па и политички коректно, или да нечему што је узвишено само по себи, сам још додам нешто пјеснички узвишено. Тако је, рецимо, настала пјесма „Митра”, посвећена професорки Митри Рељић која „сваког прољећа обилази метохијска гробља”.
Све што је мени било довољно јесте лирска биљешка. Сада је то цјелина, о којој рецензент збирке каже сљедеће: „Софокле у Антигони тврди да је Ерос непобједив. Орфеј, први музичар који је достигао савршенство у свирању лире, доживио је то горко искуство када је изгубио своју вољену Еуридику и покушао на све начине да је врати из Хада. У својим пјесмама приказао је бол коју је осјећао. Говорење својих стихова пратио је свирањем на лири. Тако је увео нови књижевни жанр – лирску поезију. Ерос, у ма ком виду да се појави, има лица чији је осмех понекад опаснији од понорног грохота свог пандана, Танатоса; заводљиви осмех Ероса може бити наличје Танатоса, корак у понор [Н. Милић]. У грчкој трагедији црни Ерос доносио је породичне злочине, крвомутњу сродних народа, мржње, проклетства и пропадања, глади, ратове, тиранине-крвнике…
У збирци Орфеј у свијету црног Ероса свака пјесма смисаоно и значењски доноси свијет античког позорја. На том позорју игра се драма савременог човјека који обузет црним Еросом ништи смисао свијета у коме обитава и истовремено тражи спасење у Богу јединоме.
Гадамер сматра да пјесма садржи свједочење истине у себи самој и да не тражи спољашњу потврду своје истинитости, јер је доживљај Бића путем пјесништва особено искуство и евиденција догађања смисла и истине. Пјесме Милорада Дурутовића представљају изванредну евиденцију догађања смисла и истине у свијету каквом свједочимо данас. Читање тих евиденција пружа истински естетски ужитак.“
Дурутовић се захвалио издавачу и сарадницима:
„Захвалан сам предсједнику УКЦГ Новицу Ђурићу што је прихватио и штампао мој рукопис. Захвалан сам Баћку Милачићу који је свесрдно уступио своје цртеже за насловницу, али и још десетак других, те се има сматрати да „Орфеј у свијету црног Ероса” садржи и једну малу изложбу овог изванредног умјетника. Захвалан сам рецензенту Наталији Ђалетић и стрпљивом дизајнеру Миличку Ћеранићу.”
Милорад Дурутовић
Извор: Фејсбук