Пише: Светлана Слапшак
Почетком ове недеље је Мосад (са другим службама, које се не помињу) извео ратну превару која директно улази у историју и војне уџбенике: успео је да прода пејџере либанском Хезболаху, који су усклађено експлодирали у рукама позваних, на сигнал који је покренуо детонацију. Погинуло је неколико десетина корисника, рањено је неколико хиљада. Међу њима је добар део колатералних жртава, жена и деце. Наредног дана исто се поновило са воки-токијима – још неколико десетина мртвих. Паника у јужном Либану, па и у целој држави незамислива је – људи гасе мобилне и друге телефоне, телевизоре… Хезболах остаје на цедуљицама и куририма, можда голубовима, јер димни сигнали због бомбардовања немају смисла. Једним потезом, покрет је избачен из деловања и парализован.
Али почнимо од почетка: вођство Хезболаха закључило је да мобилни телефони напросто привлаче надзор, и зато су прешли на старију варијанту, пејџер, који још увек може да преноси поруке, а не спада у комуникацијски софистициран сателитски пренос и не може се контролисати. Одлична замисао, уколико је не прочитају противници, који су то успели. Затим је Мосад највероватније откупио/изградио фабрику у Мађарској, замрсио до непрепознатљивости линије куповине, продаје и преноса пејџера, и у оне поручене од стране Хезболаха монтирао експлозив, највероватније у батерију. Сем пејџера, ту је и преносни радио (воки-токи). На одређен позив, справе су експлодирале. Просто к’о пасуљ, ако држава плаћа, ако је Орбан пријатељ Натањахуа (који му је саветовао двојицу америчких Јевреја као ПР-овце у нападима на Сороса и у изборној кампањи), и ако познајемо историју (бар познати, спектакуларни део) Мосада, вероватно најуспешније тајне службе на свету.
Светлана Слапшак: Каос
На другој страни, по сопственом признању, либански Хезболах има око 5000 бојно спремних чланова; сем мртвих, бар половина припадника је ослепљена, вероватно трајно, јер је то најчешћа повреда од експлозија. О психолошким последицама нема смисла трошити речи – кобно је оштећен покрет, његова логистика, његова потпора, његови симпатизери. Напад Мосада већ је историја, а истовремено означава сасвим нове ратне методе, технолошки рат и слично.
Лаику као што сам ја остаје да постави само једно питање: шта је Мосад радио пре, за време и после 7. октобра 2023? Дрзак и лицемеран одговор је да је – погрешио. Једино што у то ни последњи лаик не може да поверује. Да и јесте, у наредних скоро годину дана могао је да иследи, преда суду, па и да казни починиоце, убице и мучитеље и да ослободи таоце. После акције са пејџерима, која извесно значи изазивање сукоба и проширење рата на Либан, свакако најслабијег израелског суседа, ништа од тога више није вероватно. Мосад има памет, технику и новац да нађе ефикасан начин за решавање проблема са Хамасом, али то наредбодавац, израелска влада, није затражила. Напросто није вероватно да Мосад није знао за припреме за напад 7. октобра, да није могао да га муњевито спречи, да спасе таоце итд. Политика Натањахуа је планирани геноцид, чији је главни циљ база Хамаса (сви Палестинци) и, ако баш успе, и покоји припадник покрета. Други доказ да Мосад може мање-више све било је усклађено убиство вођа Хамаса и Хезболаха, једног у Ирану и другог у Либану.
Тајна служба ради за владу. Влада је одговорна за геноцид и рат. Натањаху је формално оптужен за ратне злочине. Лаицима са савешћу остаје да се идентификују са жртвама и оним Израелцима који су тачно разумели политику своје владе и све њене последице.
Извор: Пешчаник
