Пише: Свештеник Гојко Перовић
Љето је прилика да се из градских казамата склонимо у неки кутак природе кога још није потпуно обузео оков цивилизације. И ако у томе успијемо, бар на један дан (а ко има могућности, среће и памети повезаће који дан више) осјећамо се као прави људи. О чему се ту ради? Шта нас то чини спутаним у градовима, а сви хрлимо у те градове? Шта нас то ”ослобађа” у природи, а сви смо побјегли из наших села, главом без обзира?
Добро, рећи ћете, нема ту неке философије: град је пун друштвених повољности, а село је неусловно за живот. А опет, с времена на вријеме, треба нам да се растеретимо наших обавеза везаних за плате и трошкове, и да ”пустимо мозак на пашу”. А гдје ћеш га боље пустити него на каквом пашњаку?
Мислим да се овдје, ипак, не ради само о некој релаксацији. Ако је до тога, може се то обавити и у некој глувој соби, са слушалицама на ушима или у сали за масажу итд… Овдје се ради о контакту са природом, и о насушној, неизбрисивој потреби људи да се тај контакт никад и ничим не наруши. А зашто? Чист ваздух, колорит цвијећа, жубор потока… то прија нашим чулима, а преко чула прија мозгу и души? Заситили смо се градске ларме, па нам годи та промјена? То је све апсолутно и очигледно тачно, али мислим да се ради о нечему много дубљем.
Контакт са природом, представља обнову наше свијести о Творцу. Боравак у природи враћа нас оном исконском окружењу у ком су боравили наши прародитељи прије гријеха, а свакако и оном амбијенту који је формирао наше гене, кроз живот наших ближих предака. У природи, гдје се год окренеш, свуда видиш љепоту Великога у маломе. Мравињак, пчелињак, јата птица, дабар прави брану, живот који буја из црне земље… а када падне ноћ, небо препуно звијезда, какво се не може видјети из града. Сљедујући Псалмопојца или неког од умних философа (укључујући и Његоша), ми повезујемо да над ланцима природних процеса ”умна сила торжествује” и да је Творац дао силу и снагу живота ”малом мраву ка и гордом лафу”. У природи, не врви само живот око нас, него и прегршт доказа о постојању Творца. А онда, и ми се осјетимо припадницима те чудесне заједнице, и постаје нам јаснији одговор на питање: чији смо?
Свештеник Гојко Перовић: Савремена Црна Гора пред огледалом Стеге
Насупрот томе, градови, куће и зграде јесу ”дјело људских руку”. И све је то настало, такође, уз Божију помоћ. Градови су средишта великих духовних дјела. Хришћанство се појавило као градски догађај (како у Јерусалиму, тако и у Риму, Коринту, Ефесу…). Међутим, поред тих несумњивих истина које спајају град и хришћанство, ипак је човјек склон (и појединачно и колективно) да ”обоготвори” дјело својих руку. У кући коју је направио или у граду који је саградио и уредио, човјек непрестано гледа сопствена постигнућа и може да падне у искушење, више него што је то случај у природи, да заборави на Онога који је створио и њега, и све дуго кроз њега. Градски човјек има више предиспозиција да постане, ако не атеиста, а оно бар незаинтересован за било шта што превазилази његова остварења. Заборављајући на Бога, он мисли, брине и чезне само за оним што је направио и што ће тек направити. Зидови, прозори, фасаде, димњаци… сва је то човјек саградио. Наравно, саградио је уз Божију помоћ, али та се истина очигледно да заборавити. У природи је то немогуће. Ништа тамо није човјек створио, и његов једини задатак у тој природи је да нешто не упрља. Зато нама природа дође као телефону пуњач. И то не пуњач неке безличне енергије и хармоничних тонова, него баш пуњач вјере. А када смо пуни вјере, онда смо – што би рекао патријарх Павле – људи.
Хришћанство јесте настало у граду, и јесте се развило у градовима, али то је тада био духовни искорак у епохи која је подразумијевала Бога. То што је Јерусалим Бога видио на један начин, а Атина и Рим на други, то је друга прича – основа моје тезе је исказ Светог апостола Павла, да се Христова истина јавила античком свијету ”као сила Божија на спасење свакоме који вјерује, а најприје Јудејцу и Јелину” и да се правда Божија открива ”из (претходне) вјере у (нову) вјеру”. Овим се хоће рећи да је цио антички свијет, и онај у градовима и онај по селима, био доминантно религиозан, па је урбано хришћанство било један логичан наставак, али и једна авангарда дотадашњој градској духовности античких и римских полиса. Дочим, данашњи градови већ вјековима су епицентри секуларизације свијета. Они расту и развијају се истим или сличним темпом како расте и развија се, обезбоженост његових грађана. Више је разлога за то, али ћу се задржати на чињеници да овдје, између осталог или прије свега, ради принцип Вавилонске куле. Парафразирано, он гласи: хајде да ми људи направимо нешто сами за себе, и да се обезбједимо од природних и друштвених стихија, па када то завршимо, шта нам ко може, и коначно – шта ће нам, тада, некакав Бог? Мислим да не треба трошити превише слова да се докаже да је кредо свих великих (и малих) градова данашњице управо овај вавилонски.
Јесте, имамо у градовима велике катедрале и градске литије, али доминантно на Западу, те су катедрале празни споменици давно прошлог времена, а литије су се претвориле у бласфемичне маскенбале. Код нас, још увијек, није тако… али осјећамо обездушени задах градске вреве на сваком кораку. ”Немам ти времена… ни за што”. То је лозинка која празни породична дружења и духовне скупове, или их своди на препуну шведску трпезу за самопослуживање…
Дакле… природа. Бубри, одзвања и цвјета гласом Творца. И подсјећа нас ко смо, шта смо, куда идемо и како ће нам бити добро. У души, у срцу. Кад год отворимо очи и наћулимо уши, и када се покренемо из малих јазбина наших модерних ”узвишених” појединачности… Или, што би рекао, блаженог спомена, Јустин Савински: ”Ако Бог може учинити да ономе свитцу свијетли гузица, па онда ништа није немогуће”. Али ајде, гдје ћеш у граду видјети свитца, тог чудесног свијетлећег инсекта?
