Мјесец је опет у моди

Фасцинација најдоминантнијим објектом на небу траје колико и сама цивилизација. Наш небески сапутник је одувијек био предмет пажње и страхопоштовања. Видљив је са било које тачке на Земљи и једини је наш природни сателит. Мјесец је поприлично велики објекат своје врсте: највећи је сателит у Сунчевом систему у односу на планету око које кружи, а укупно пети по величини. Током људске историје било је много заблуда о томе шта је заправо Мјесец. Неко вријеме је било актуелно размишљање да је Мјесец ватрена лопта, затим се мислило да су тамни дјелови на његовој површини мора, а свијетли копно. Било је периода када се мислило да тамо живе и друге цивилизације.

Галилејева револуција и хладни рат

Још 1609. и 1610. године Галилео Галилеј прави прва посматрања Мјесеца телескопом, а Томас Хериот израђује прве цртеже његове површине. Наредна три вијека Мјесец се све више приближавао нашим очима, да би човјек у ери свемирске трке између Совјетског Савеза и Сједињених Држава успио дуго незамисливу ствар. Човјек је спустио машину која је његових руку дјело на друго небеско тијело: совјетска Луна 9 је 1966. године извршила прво меко слијетање на површину Мјесеца. Меко слијетање је оно при ком летјелица остаје здрава и читава. Само три године касније, Сједињене Државе помјерају границу и прва људска посада гази ногом на наш природни сателит, са чувеном реченицом “ово је мали корак за мене, али велики за човјечанство” коју је изговорио Нил Армстронг. Тих година је дјеловало да ће Мјесец бити све доступнији и да ће одласци тамо постати рутински. Међутим, хладни рат је утихнуо, буџети америчке и руске свемирске агенције су се драстично смањили, интересовање за космичком трком је спласнуло. Наредних деценија су се мисије концентрисале на нека друга тијела у Сунчевом систему, закључило се да је Мјесец досадан и да тамо више нема ничега битног.

Буђење

Све до 2013. године. То је моменат када се појавио трећи играч – Кина, која је била прва свемирска сила која је извршила меко спуштање на Мјесец још од 1976. године када је послења летјелица СССР-а била тамо. Летјелица Chang’e 3, кинеске националне свемирске асоцијације, име је добила по богињи Мјесеца из кинеске митологије и представљала је другу фазу великог пројекта који је започео 2007. године. Пројекат би кроз четири фазе до касних двадесетих требао да тестира технологију неопходну за изградњу роботске научне базе на Мјесецу. Од тада до индијског успјеха од сриједе имали смо више покушаја. Кинески су били успјешни, остали неуспјешни. Кина је 2019. извела прво спуштање на тамну страну Мјесеца, да би наредне године њихова машина успјешно узела и узорке. 2019. године су била и два неуспјешна покушаја: летјелица израелске приватне компаније се срушила, као и летјелица националне свемирске агренције Индије. И онда је ове године услиједила права инвазија. У априлу јапански стартап пројекат није успио те се слупао о површину, па је онда исту судбину доживјела руска Луна 25 са којом су покушали да се врате на мјесто успјеха после 47 година.

Индија је успјела

Лош низ некинеског свијета је 23. августа коначно прекинуо индијски Чандрајан 3, или у преводу “мјесечево возило”. Чандрајан је био трећа индијска мисија на мјесец. Мисија 1 је успјешно дошла до Мјесеца и ушла у његову орбиту, те одвојила сонду за контролисани пад на површину. Чандрајан 2 је поменуте 2019. неуспјешно покушао да се спусти на површину, али Индијци нису одустајали већ су се после само четири године поново вратили и успјели. Лендер и ровер су слетјели близу јужног пола Мјесеца и Индија је тако постала четврта сила која је успјешно спустила летјелицу на наш природни сателит, а прва која је то урадила у близини лунарног јужног пола. Истог дана се низ шине које је носио лендер „скотрљао“ ровер на површину и започео своје истраживање. Ровер са шест точкова, масе од 26 кг има задатак да изврши мјерења састава површине, испита присуство воденог леда у кори као и еволуцију атмосфере. Индијци су нови у вожњи ровера по неком небеском тијелу те ће им овај успјех бити од суштинске важности за даље напредовање. Ровер има температурну сонду која може проћи до 10 цм у дубину лунарне површине. Већ у првим данима рада ровера десило се изненађујуће запажање, површина је умјесто очекиваних 20-30 степени била много топлија, око 70 степени Целзијуса. Површина Мјесеца иначе има екстремне флуктуације температуре, дању иде до +120 Ц а ноћу до -130 Ц.

Индијска мисије су уједно и најјефтинији пројекти свемирских истраживања. Конкретно, Чандрајан 3 је коштао неких 74 милиона долара. Буџетски још упечатљивији је била њихове мисија ка Марсу, летјелица Мангалијан, која је 2014. године успјешно ушла у орбиту Марса и коштала је чак нешто мање од Чандрајана. Поређења ради, холивудски филм „Гравитација“ је имао буџет од 100 милиона долара, „Интерстелар“ око 165 милиона, а „Марсовац“ око 108 милиона долара. Јефтиније је отићи до Марса или слетјети на Мјесец у изведби индијских инжењера, него снимити филм о томе у продукцији Холивуда. Много нижи трошкови радне снаге, изузетно дуги радни дани инжењера и научника (по 18 до 20 сати дневно), домаћа технологија, једноставнији дизајн и мање компликована техничка решења чине разлику у односу на НАСА пројекте.

Још три мисије до краја ове године

Али, ту није крај похода на Мјесец за ову годину. Јапанска свемирска агенција ЈАXА је прије два дана по плану требала да лансира свој лендер СЛИМ, али је лансирање одложено због погоршања временских услова. Ових дана ће се знати нови термин лансирања. Крајем године, очекују се и двије америчке мисије: једна је плод сарадње НАСА-е и приватне компаније Интуитиве Мацхинес а друга такође НАСА-е са комапнијом Астроботиц Тецхнологy. Могуће да ће бар једна од њих ипак бити пролонгирана за наредну годину, али то не мијења чињеницу да је интересовање за Мјесец највеће још од 70-их година прошлог вијека.

Шта је толико интересантно тамо?

Сада већ отворено неколико водећих земаља представља своје планове за базе на Мјесецу. Један од водећих разлога су Њутнови закони: Мјесец је много подесније мјесто за лансирање ракета него Земља. Услед много мање гравитације (17% Земљине), те непостојања отпора ваздуха, потрошња горива би била много мања а и сам дизајн летјелица би се промијенио. Чак је и моћни Сатурн В који је носио астронауте на Мјесец био 85% гориво, 13% је отпадало на саму ракету а само 2% масе је чинила летјелица са астронаутима у њој. Ни данас ситуација није нимало повољнија – Старсхип, грдосија Илона Маска који ће носити у ниску Земљину орбиту између 100 и 150 тона терета мора бити тежак око 5000 тона. Од тих 5000 тона чак 4600 тона мора бити гориво. Са друге стране, истраживања која ће у наредним годинама и деценијама бити актуелна на Мјесецу као задатак имају првенствено испитивање могућности за експлоатацију воденог леда од ког би се подјелом добијали течни водоник и кисеоник који се свакако користе као ракетно гориво. Уколико би се развила технологија производње ракетног горива на Мјесецу, он би постао и бензинска станица и матична лука бројних свемирских летјелица направљених на Земљи.

Количина енергије која треба ракети да се са Земље попне до 250 км висине (ниска Земљина орбита) је три пута већа него енергија потребна да се са те висине оде до Мјесеца. Истовремено, до те висине је потребно два пута више енергије него да се одатле стигне до Марса. Парадоксално, највећа и најозбиљнија препрека за истраживање свемира представља излазак из Земљине орбите. Мјесец би био пуно боља полазна тачка за путовања ка спољном Сунчевом систему него Марс иако је Марс значајно ближи. Конкретно, Марс је 75 милиона километара ближи астероидном појасу у односу на Мјесец али би се утрошило 40% више енергије ако путовање креће са Марса а не са Мјесеца.

Није само у томе предност. Мјесец је идеална позиција за постављање телескопа, нарочито оних који раде у радио спектру. Њиховом монтажом на страни Мјесеца која је окренута супротно од Земље би се елиминисали сви шумови и сметње услед обиља радио сигнала ког производимо на Земљи. Не би само радио астрономија добила, већ и оптичка и инфрацрвена. На лунарним половима постоје кратери који не добијају Сунчеву свјетлост, те имају температуре које иду испод -200 степени Целзијуса. То је идеално окружење за инфрацрвену астрономију. Примјера ради, телескоп Џејмс Веб користи велики штитник од Сунца да би спустио температуру испод -200 степени. На Мјесецу би то могли имати бесплатно. Слаба гравитација Мјесеца би омогућила изградњу много већих телескопа, њихове физичке димензије би могле бити много веће него на Земљи. И откривање гравитационих таласа би било много лакше на мирном Мјесецу него на Земљи која има пуно више вибрација.

Артемис

Свакако, најозбиљнији актуелни пројекат је у рукама НАСА. Програм Артемис је сарадња НАСА-е са неколико европских, азијских и приватних свемирских агенција и за циљ има повртак човјека на Мјесец по први пут после 1972. године и мисије Аполо 17. Артемис 1 је извео успјешан тест своје супертешке потрошне лансирне ракете зване СЛС и летјелице Орион која ће носити астронауте. Орион је успјешно ушао у орбиту Мјесеца и затим се вратио на Земљу новембра прошле године. За 2024. годину се планира мисија Артемис 2 која би требала да буде пробни лет са посадом од четири члана. Они ће ићи у путању “слободног повратка“ око Мјесеца, гдје ће се сама гравитација Мјесеца користити да се летјелица врати назад на Земљу. Артемис 3 је планиран за крај 2025. године и очекује се прво слијетање људске посаде на лунарну површину. Два астронаута би требала да згазе ногом на Мјесец и тамо да проведу 6 дана. За 2028. годину су планови да се у склопу мисије Артемис 4 почне склапање прве ванземаљске свемирске станице. Нешто слично Међународној Свемирској Станици (ИСС) која кружи у Земљиној орбити последњих 25 година, само би Лунар Гатеwаy (Мјесечева капија) наравно била у орбити око Мјесеца. 2029. се очекује Артемис 5 у склопу ког би се реализовао долазак до Мјесечеве свемирске станице, те спуштање астронаута са лунарним теренским возилом на Јужни пол Мјесеца.

Наравно, познавајући досадашњу праксу НАСА-е и имајући у виду датуме, готово сигурно се све ове зацртане године могу помјерити за најмање једну до двије, као и што је сам Артемис 1 већ каснио. Свако помјерање једног од пет корака пред собом гура и одлагање наредних. Оно што је дефинитивно неупитно је да ће се зацртани план заиста реализовати. НАСА је најозбиљнија свемирска агенција на свијету и нема сумње да ће успјети у својим намјерама.

Добродошли у свемирску трку 21. вијека

Скоро непримјетно, у сјенци економских криза, ковида, ратова и разних глобалних тема којима нас свакодневно запљускују свјетски медији, трка за освајање свемира се све више захуктава. За разлику од шездесетих година прошлог вијека када је то била ствар престижа, показивања мишића и такмичење два друштвено-економска уређења, данас углавном пролази испод радара просјечног становника планете Земље. Новине у односу на доба хладног рата су свакако транспарентније мисије, већа доступност информација из самих агенција. Видео стримови лансирања и слијетања су данас рутинска ствар, детаљни планови и јасно представљени циљеви за будућност су такође неке од погодности које омогућавају праћење дешавања из било ког кутка свијета. Нова ствар је и појава приватног капитала који има све озбиљније планове и увелико пребацају могућности бројних државних свемирских агенција.

Ипак, треба имати у виду да у нормалним околностима (а оне шездесетих година то нису биле) напредак у освајању Мјесеца иде доста споро, у нашем референтном систему убрзаног живота. Стога, за помаке на овом пољу је неопходно стрпљење. Одласком генерација инжењера и научника који су радили на програмима из шездесетих година неке ствари су запостављене и помало заборављене. Неке земље премијерно покушавају да овладају технологијама. Мјере сигурности су много веће него у то доба, финансије су такође ограничене. Ипак, резултати су сада већ опипљиви, није далеко дан када ћемо добити и неку законску регулативу која дефинише права и обавезе на лунарној површини. Гужва на Мјесецу је све већа.