Пише: Ранко Рајковић
Градска читаоница и Народна библиотека нијесу исто. Симболи су различитих времена.
У градским читаоницама су се окупљали грађани да би читали књиге, новине, разне магазине разговарали о култури, политици, актуелним друштвеним збивањима. Градске читаонице су тековине 19. вијека.
Народне библиотеке се везују за доба социјализма када
је придјев народни избио у први план. Из идеолошких разлога се наглашавало да сва друштвена добра припадају народу и радничкој класи. У том времену смо добили народне одборе, народну власт, народну скупштину, народне судове, народну милицију, народну банку, народне магазине НА-МЕ, народне библиотеке, радничке универзитете, радничка културно-умјетничка и спортска друштва, радничке тргове и улице, радничке новине. Књиге, новине, часописи проглашавају се за општенародна добра.
Све што је представљено као народно припада напретку. Све што је означено као градско рачуна се као назадно.
Читаоци па још градски мирисали су на буржоазију. Њихова читалаштва и мјеста окупљања требало је под хитно укинути и преименовати да не би лоше утицали на народ. С друге стране народ је требало просвијетлити пролетерском и антифашистичком литературом. Власт се потрудила да Градске читаонице претвори у Народне библиотеке како би књиге приближила народним масама. Писменом и неписменом народу обећана је једнакост. Ту се развија коријен нашег идентитета из којег и данас црпимо храњиве сокове.
Нормално је да се запитамо јесмо ли имали идентитет прије појаве фашизма и антифашизма.
Стефан Синановић: Радосав Љумовић је вјеровао у етику Марка Миљанова
Примјер вароши Подгорице пружа одговор. Војвода Марко Миљанов је 1881. године иницирао оснивање Градске читаонице у Подгорици. Читаоница је под тим именом функционисала 80 година. У свом сасвим пристојном вијеку и за човјека и за књигу дочекивала је читаоце све до 1959. године. Тада је комунистичка власт у већ преименованој Подгорици (од 1945 године Подгорица носи име Титоград) укинула Градску читаоницу и основала Народну библиотеку на адреси Његошева број 22.
Библиотека је добила име народног хероја Радосава Љумовића.
У најкраћем, традиција подразумијева поштовање протеклог времена у коме се култура преноси с генерације на генерацију. У овом случају лако је израчунати чија је традиција временски дужа традиција Градске читаонице или традиција Народне библиотеке.
Ту чињеницу треба предочити људима који ће ускоро гласати о промјени имена библиотеке чије је сједиште у Подгорици. Важно је да знају и следеће. У Европи гдје ћемо се наћи за коју годину не постоје народне библиотеке. Постоје јавне библиотеке.
Слажем се да не треба прекидати ни једну ни другу традицију. Треба да остане народна библиотека под именом Радосав Љумовић (1959 година) али се у маниру поштовања традиције залажем и за повратак Градске читаонице (1881. година) . Сматрам да та установа треба да понесе име по свом иницијатору-оснивачу војводи Марку Миљанову. Овиме би се удовољило свима који држе до традиције.
Није у питању компромис већ разумно решење. Подгорица би требала да има и Градску читаоницу и Народну библиотеку.
Градска читаоница би се бавила организацијом књижевних вечери, предавања, дебатних трибина, културних манифестација а по могућношћу и издаваштвом.
Ранко Рајковић: Наш средњи вијек – Размишљање о државности Црне Горе (3. дио)
Народна библиотека би се бавила прикупљањем, обрађивањем, чувањем књижног фонда, часописа, монографија и сличне грађе коју би уступала на читање својим члановима а по могућности би организовала пригодне манифестације с циљем очувања и унапређивања антифашистичке свијести и антифашистичких тековина.
Градска читаоница би носила име “Војвода Марко Миљанов” из простог разлога што је на иницијативу војводе Марка Миљанова у Подгорици основана Градска читаоница далеке 1881. године.
Народна библиотека би носила име народног хероја Радосава Љумовића зато што је 1959. године основана библиотечка установа под истим именом.
Над овим предлогом надвијају се два питања :
1. Из ког разлога заговорници „грађанске државе“ нападају сва историјска наслеђа нашег грађанског друштва. Зашто се жестоко боре против њих и И поништавају их у корист очувања и узвисивања комунистичке идеологије ?
2. Може ли се афирмисање традиције које се огледа у повратку првотног имена Градској читаоници и очувању имена Народне библиотеке одразити на књижни фонд, афинитете читалаца, бројност чланства, будући рад ….
Та питање заслужују да се нађу пред одборницима Скупштине Подгорице уколико њихови гласови буду пресуђивали о иницијативи да се обнови Градска читаоница основана у Подгорици 1881. године.
P.S.
Предлажем да се на сајту главног града Подгорице (Подгорица.ме) у рубрици Јавне установе постави анкета у којој би се грађани (посјетиоци сајта) изјашњавали о овом предлогу. Резултати испитивања За и Против предлога о формирању Градске читаонице и Народне библиотеке под истим кровом представили би се у процентима. Послужили би као огледало наше културе, традиције и идентитета. Видјели би ко смо, што смо, одакле смо кренули и гдје смо се зауставили.
