Na Zapadu, naravno, i dalje nema ničeg novog, kako prigodno iz prošlosti opominje Remarkov klasik, koji je ove godine prvi put ekranizovan u nemačkoj produkciji, a to je urađeno dovoljno uverljivo da je film obasut brojnim nagradama širom sveta uključujući i devet nominacija za ovogodišnjeg Oskara. Ispred njega je ostvarenje koje sa čak 11 nominacija izgleda namešteno da bude favorit za Oskare – „Sve u isto vreme”. Njegov naslov, a još više sadržaj najbolje dočaravaju stanje duha zapadnog sveta u kome se ništavilo beznadežno baškari svuda i u isto vreme!
Svuda oko nas je mnoštvo dokaza da je naša civilizacija izgubila kompas, a glavni razlog za to je što je prethodno sve ono što ju je činilo civilizacijom izvitopereno, odbačeno, izvrnuto naglavce. Sve njene vrednosti postale su njene mane i nešto što, kao prevaziđeno i loše, mora biti temeljno zamenjeno savremenim, svakako naprednijim načelima i vrednostima. Stara shvatanja su obrisana, odbačena, „osavremenjena“, nasilno smeštena u zaborav. Jedan od brojnih primera za ovu pojavu, koja je možda najvažniji, načelni i ishodišni princip takozvane kulture brisanja (otkazivanja), jesu nedavno obznanjene nominacije za ovogodišnjeg Oskara. U okviru tih silnih nominacija u 23 kategorije, među filmovima koji konkurišu za najznačajniju titulu – najboljeg filma – našlo se američko delo koje potpisuju „dva Danijela“, kinesko-američki Danijel Kvan, i američko-jevrejski Danijel Šajnhart. Posle primitivno besmislene i degutantne komedije apsurda, „Čovek švajcarski nož“, kojom su njih dvojica skrenula pažnju pre sedam godina, u vrlo sličnom maniru, ali u daleko bogatijoj produkciji, snimili su „Sve u isto vreme“. Film – ponos novog vremena i njegovih vrednosti, simbol pobede kulture zaborava, otkazivanja i premazivanja, te simbol „novog potpuno praznog“ u glavama kvaziintelektualne gerile aktuelne novomilenijumske bioskopske publike i kritike. Film koji stavlja svojim postojanjem beleg ne samo na proteklu godinu već se upinje da markira i čitavu epohu začetu s njim koja će zasvagda sazidati sve novo i vredno u savremenoj kulturi filmskog stvaralaštva.
Nula u društvu najboljih
Jer, po proceni članova Amerike akademije za filmsku umetnosti i nauku, „Sve u isto vreme“ je, sa čak 11 nominacija za ovogodišnjeg Oskara (uključujući i sve najvažnije), svrstan u društvo, recimo, prva dva „Kuma“, „Gospodara prstenova“, „Spasavanja redova Rajana“, „Amadeusa“, „Priče sa zapadne strane“, „Bulevara sumraka“, „Gandija“, „Kineske četvrti“ … Nula u društvu najboljih! Njegov „značaj“ je, međutim, dokaz jedino da se pomenuti filmovi, a i mnogi drugi pride, iz otkazane prošlosti smatraju prevaziđenim, pa i inferiornim, zaostalim. „Nove vrednosti“ donosi ove godine ubedljivo najhvaljenije delo, „Sve u isto vreme“, pa i dovoljno gledane da ga svrsta među trideset najkomercijalnijih svih vremena (!). Procenjuju ga kao epohalno ostvarenje, a publika je konačno dobila moderan, multižanrovski, „intelektualni“ spoj i to u savršenim proporcijama komedije apsurda, zabave za najširi sloj publike, fantastike, fantazije, misterije (možete dalje sami dodati šta god vam padne na pamet!). I sve je to divno, zanimljivo, „nikad viđeno“, važno, kvalitetno.
Međutim, za one koji su istinski intelektualno obdareni, a još su, avaj, čitali u svom životu više od nekoliko stripova ili mudrosti tinejdžerskih mislilaca na društvenim mrežama, komedija apsurda, nihilizam, promišljena fantazija i ostali kvaliteti koji se pripisuju ovom filmu su samo jadna, teško gledljiva zbrka kadrova koji eventualno liče na vizuelno izazovni video-spot (inače, glavni posao dva Danijela koji oni obavljaju između retkih filmskih oprobavanja) i ništa više od toga.
Odmah iza ovogodišnjeg lidera po broju nominacija za Oskara je delo koje nudi moderno čitanje čuvenog literarnog klasika, prva nemačka ekranizacija romana „Na zapadu ništa novo” Eriha Marije Remarka. Ovaj je film dobio devet nominacija i svaka je zaslužena. Istaknut, ipak, najviše u vizuelnom i tehničkom delu ekipe, ovaj nemački upliv u Remarkovo čuveno antiratno ostvarenje vezano za Prvi svetski rat je došlo pred publiku u idealnom tajmingu s najverovatnijim otpočinjanjem trećeg svetskog rata. Zanimljivo je da se autori nisu bavili toliko direktnim antiratnim porukama (neke i nisu prenete iz romana na ekran) već su se fokusirali da što vernije pokažu kako je izgledalo ondašnje rovovsko ratovanje i dočaraju svu besmislenost masovnog stradanja mladosti u borbama na samom kraju rata. I u tome su do te mere bili uspešni da se ova verzija „Na zapadu ništa novo“ uzdigla do samog vrha najupečatljivijih ratnih filmova ikada, rame uz rame sa Spilbergovim „Spasavanjem redova Rajana“.
Kada smo već kod Spilberga, i on ima po ko zna koji put veliki adut za osvajanje Oskara, sada sa autobiografskim osvrtom na svoje odrastanje i porodicu u filmu „Fabelmanovi“ koji je nominovan u sedam kategorija. Ali iznad njega je, kao i pomenuti „Na zapadu ništa novo“, sa devet nominacija potajni irski adut „Vile smrti Inišerina“, uvrnuta, crna komedija na kojoj su se posle predivnog crnohumornog trilera „U Brižu“ ponovo udružili režiser Martin Makdona i irski glumački superstarovi Brendan Glison i Kolin Farel. Bilo je mnoštvo pokušaja da se dosegne nedodirljiva sfera komedije apsurda Samjuela Beketa, kojoj su stremili brojni intelektualni bardovi s obe strane kamere, a ovaj je film najbliži uspešnom ostvarivanju tog podviga.
Među proizvodima za zabavu miliona (odnosno zgrtanje miliona), a koje je neko ko zna zašto prepoznao kao oskarovski potencijal našli su se veoma površna i slabašna biografska priča o Elvisu Presliju „Elvis“ (čak osam nominacija!) i nastavak „Top gana“ sa bizarnih (za podizanje vojnog ugleda i morala nacije) šest nominacija. Nastavak „Avatara“, koji je nedavno premašio neverovatne dve milijarde dolara zarađenih u svetskim bioskopima, dobio je četiri nominacije koliko i rasno korektna akciona strip ekranizacija „Crni panter: Vakanda zauvek”. „Vavilon“, francuskog majstora za osvajanje „iznenađujućih“ Oskara Dejmijena Šazela, do očajanja dosadna trosatna revija dekadentnog ludila u nizu besmislenih scena o tome kako je navodno izgledao Holivud pre sto godina, dobio je tri nominacije za Oskara. Da postoji onaj za najdosadniji film u kome se pojavljuju velike zvezde, „Vavilon“ ne bi imao konkurenta.
Istorijsko žuto i ostali rekordi
Posle bojenja u intenzivno crno prethodnih godina Oskar će ove godine revolucionarno biti obojen i u žuto pošto se dešava istorijski momenat: prvi put se tri azijske glumice i jedan glumac nalaze u konkurenciji za ovu nagradu. Rekord je i pojavljivanje 90-godišnjeg kompozitora filmske muzike Džona Vilijemsa u konkurenciji za muzički skor Spilberovog filma „Fabelmanovi“ čime je postao najstariji nosilac nominacije u istoriji Oskara, a sa čak 53. nominacijom u karijeri je dodatno prevazišao sopstveni rekord kao najčešće nominovan živi autor u istoriji Oskara. U ukupnoj konkurenciji, računajući i pokojne, odmah je iz Volta Diznija. Ove godine je načinjen presedan i kada je reč o broju stranih (van engleskog govornog područja) glumaca koji su nominovani za ovu nagradu. Čak 12 ih je raspoređeno u četiri kategorije. Posle 88 godina, od sedme dodele Oskara, desilo se da je svim glumcima koji su nominovani za najbolju mušku glavnu ulogu to prva nominacija u životu. Ljubitelji statistike imaju još niz informacija ovog tipa. Ali sve to, nažalost, ne znači da je Akademija otvorila vrata kvalitetu, izuzetnosti, novim snagama i talentima. Politička korektnost i zahtevi novog normalnog su doprineli da lista izgleda ovako. Kao što su doprineli i da filmovi izgledaju ovako. Odnosno da se, sem zaista retkih izuzetaka koji deluju kao ekscesni odmak od uputstava za ponašanje i rad u novom svetu, snimaju ovakvi filmovi. Drugim rečima, čak i da su hteli i smeli, članovi Akademije nisu imali odakle da izaberu bolje od ovog. Svuda, dakle, sve i ništa. Odnosno u svemu – ništa!
Vladislav Panov
Izvor: Pečat
