Пише: Стојан Стаменић
Трагови неосушене боје на прстима, на дан када је преминуо. Крај, на повратку из београдског атељеа кући, једног фебруара шездесет седме – био би почетак приче о Милу Милуновићу. Мислите да немамо сликаре, вриједне модерних филмских биографија?
Сцена друга: тек дозрело љето 1913, и браћа на распусту у Цетињу. Из Фиренце су Лука и Мило дома понијели један сунчани осмијех, ширину свих тих генерација црногорских стипендиста из италијанских школа. И донијели су причу о игри, којој већ није било равне, тамо са друге стране Јадрана. Онда је обућар Мијо Бастаћ начинио прву лопту. И другови су играли онако и по оним правилима, како би им Милуновићи објаснили.
А онда су се, 20. јуна, та дјеца, ти ђаци окупили – да сачине и оснују нешто тако гордо, важно и свечано – фудбалски клуб. Морао је бити њихова планина. Зваће се Ловћен, први клуб у Црној Гори. Фудбал је овдје сликар донио.
Сцена трећа: прво су учили у Монци, па годину у Скадру, па те двије у Фиренци на једној ,,Швајцарској слободној академији“ код професора Антонија Ђакометија. Онда је избио свјетски рат. И шта је тај сликар, то дијете учинило? Са 16 година, 1914. право у добровољце. И на фронт. Заробљен, па одлуком окупатора – у Осијек интерниран. Тамо открива атеље Владимира Филаковца. И свих тих година граби од импресионизма ка експресионизму, па назад…
Негдје пред само ослобођење, у зору пропасти Аустроугарске, интернирани Мило – у Осијеку, у сали биоскопа ,,Уранија“, прави прву изложбу.
Сцене четврта и пета: у Паризу, први пут, Милуновић учи, истражује и ствара од 1919. до 1922. године. Излаже у неким салонима чије сјенке узмичу Сеном; и открива неоконструктивизам Андреа Лота. Под његовим утицајем ствара страшне ,,Купачице“ (1922) и ,,Акт“ (1921); већ тада је велики, свјетски и остварен умјетник! У ходницима Лувра проучава и упија ренесансне мајсторе, али и први пут Сезана…
У Београду, гдје живи почетком тридесетих, већ је потпуно Сезанов; други пут у Паризу живи од 1926. до 1932. и тада говори да је ,,преко Сезана ушао у суштину сликарства. Преко њега сам, да читам са слике, изучио. Да схватим сликаре и неке поруке кроз вјекове остављене“. И проналази израз који су многи, који су писали и говорили о Милуновићу, потом описивали као ,,помпејанско сликарство“; опчињен Медитераном, насљеђем ренесансе, византијске умјетности…
Сцена шеста: поглед дјечака, са Његуша, граби ка Котору. Сам је, у тим годинама прије одласка у Италију, знао на те литице изаћи. И гледати Боку. ,,Та близина се осјећала и по ваздуху и сунцу. Котор није даље од четири километра у правој линији, и ја сам вазда желио да сиђем доље“.
Сцена седма: када је Мило, већ у Паризу слављен и препознат, упознао младог земљака, Петар Лубарда му се пожалио да ту у Француској тешко преживљава и да ће ускоро кући. ,,Кући? А не, кући никако. Треба ође радити!“. И још је Петру рекао, да талента много има, али да има и много на њему да ради. Пријатељ, за Лубарду и више од тога; Мило је за Петра био битан животни ослонац.
Сцена осма: Милуновић не да, да се дани дуго чеканог мира сулудо троше. У првим посљератним годинама живи на Цетињу; тамо је, у Умјетничкој школи, од 1946. предавач и професор. Један од оснивача. Од 1948. у Београду. И тамо открива посљедњу, ,,медитеранску фазу“. Неко сунце које, на тим сликама, стиже да ватром све очисти и оплоди. Генијални ,,Трагични сутон“ (1965), ,,Плодови мора“… Цијела лична метафизика.
Сцена девета: негдје између првог и другог боравка у Паризу, млади Милуновић остварује дјечачки сан. Да коначно дуже живи на мору, на обали. И тада, у дивној катедрали посвећеној Рођењу Богородице, осликава Крштење Христово, Светог Себастијана и Свету Озану (1930). Модерниста, експресиониста, импресиониста… Фрескописац.
Када вас пут доведе у Прчањ, уграбите оним степеницама до висине једне катедрале. И ту, на раменима богочовјека, на ријеци Јордан, на фресци кршења Христовог и Богојављења, откријте оне боје, које се на прстима Мила Милуновића, никад неће осушити.
Извор: Побједа
