Мој посао књижевног критичара некада је изазивао завист на пријемима, где су људи маштали о томе да живот проведу читајући. Данас, он чешће изазива стидљива признања гостију да не читају онолико колико би хтели – као да ћу их изненада испитивати о Моби Дику.
Давно су прошли дани када је Уликс Џејмса Џојса био магнет за мушкарце, како ми је на панелу поводом стогодишњице овог романа 2022. године причала ирска списатељица Ен Енрајт. На мом студентском ормарићу налазила се и копија романа од хиљаду страна, Бескрајна лакрдија Дејвида Фостера Воласа, са сличним амбицијама.
Данас чак ни студенти књижевности више не читају дугачке књиге. Шекспиролог сер Џонатан Бејт, који предаје на универзитетима у САД-у и Великој Британији, недавно је изразио жаљење због овог тренда. „Пре четрдесет година могли сте рећи студентима: ‘Ове недеље се бавимо Дикенсом. Прочитајте Велика очекивања, Дејвида Коперфилда и Суморну кућу.’ Данас ће многи студенти имати проблем да заврше један роман за три недеље,“ изјавио је за ББЦ Радио 4.
Недавна анкета коју је спровела организација The Reading Agency показала је да само половина одраслих у Великој Британији редовно чита из уживања, што је пад у односу на 58 одсто из 2015. године. Још забрињавајуће, 35 одсто су некадашњи читаоци који су напустили ову навику. Моји саговорници са коктела – међу њима и романописци – признају да се сада чешће затекну како прелиставају телефон у кревету, уместо да читају. А ко им може замерити? Друштвене мреже су осмишљене да отимају нашу пажњу кроз стимулацију и потврду, због чега је тешко да им технологија писане речи парира.
Према неуролошкињи Меријен Вулф, ауторки књиге Читаоче, врати се кући: читалачки ум у дигиталном свету (Reader, Come Home: The Reading Brain In A Digital World), иако су наши мозгови природно предодређени за усвајање језика, читање је вештина коју морамо научити. Али неуропластичност функционише у оба смера: користиш је или је губиш, а ми све чешће бирамо ово друго. Реч коју је Оксфордски универзитетски речник прогласио за 2024. годину била је „труљење мозга“ (brain rot) – што подразумева и „неквалитетан, безвредан садржај“ на интернету и интелектуално пропадање услед његове прекомерне употребе. Први пут забележена у књизи Валден Хенрија Дејвида Тороа из 1854. године, повећана употреба овог израза ове године (иронично) се приписује ТикТок видеозаписима.
У поређењу са читањем, може се учинити да оно тражи много више напора наспрам лаке дозе допамина коју пружају друштвене мреже. Ипак, награде су вредне труда: редовни читаоци извештавају о већем осећају задовољства и добробити од побољшања сна, концентрације, повезаности и креативности. Само шест минута читања може смањити ниво стреса за две трећине, док дубоко читање нуди додатне когнитивне користи попут критичког размишљања, емпатије и саморефлексије.
Ела Бертуд, библиотерапеуткиња која пружа персонализоване књижевне „рецепте“ и коауторка књиге Романескни лек: књижевни мелеми од А до З (The Novel Cure: An A to Z of Literary Remedies) са Сузан Елдеркин, каже да клијенти све чешће траже савете како да више читају. Да бисте развили навику читања, она препоручује коришћење аудиокњига, креирање посебног простора за читање и вођење дневника прочитаних књига, јер белешке помажу да се оно што сте прочитали учврсти у сећању. За оне који желе да споје две новогодишње одлуке у једну, Бертуд демонстрира завидну координацију – читање док се врти хулахоп.
Ако је ваша „читалачка мускулатура“ атрофирала, уместо да одмах зароните у поменутог Уликса, лакше је почети с кратким причама или новелама, каже Бертуд. Њени недавни фаворити су колекција Storybook од издавача New Directions – осмишљена да се прочита у једном седењу – и књиге издавачке куће Peirene, специјализоване за преводе новела.
Док тржиште прозе цвета захваљујући жанровима попут кримића, фантастике и љубића, који су популарни на БоокТоку (утицајној заједници читалаца на ТикТоку), продаја нефикције опада значајно из године у годину. Уобичајено мишљење је да се нефикција лакше прелистава, што је довело до појаве апликација попут Blinkist, Headway и StoryShots, које нуде сажетке књига за које се сумња да су углавном генерисани вештачком интелигенцијом. Али, чак и ако занемаримо питања ауторских права и тачности, читање није само питање ефикасности. Добра нефикција не нуди само информације већ и дијалог: праћење ауторовог мисаоног процеса помаже нашем „мајмунском уму“ да се обучи за размишљање.
Моја омиљена нефикцијска књига ове године – и одлично средство против „труљења мозга“ – јесте Чудније од фикције: животи романа XXI века Едвина Френка. Ова књига, која покрива 33 књиге са списком препорука за додатно читање, представља и начин да се вежба дубинско читање и пут ка поновном повезивању с неким од највећих дела у историји.
Марија Попова, ауторка и есејисткиња која је покренула књижевни сајт The Marginalian, једном је описала књижевност као „првобитни интернет“, где свака референца и фуснота представљају „хиперлинк ка другом тексту“. Предност је у томе што се можете изгубити у овом аналогном интернету без виралног садржаја који вам искаче пред очима и вришти за пажњом.
Чак и ако забрана ТикТока буде спроведена у САД-у, друге платформе ће се појавити као замена. Зато, у 2025. години, зашто не бисте заменили телефон на ноћном сточићу књигом? Само сат времена дневно „украденог“ од екрана износи отприлике једну књигу недељно, чиме ћете се сврстати у елитни врх од један одсто читалаца. Мелвил (и хулахоп) су опциони.
Извор: Financial Times
Превод: Данило Лучић/Глиф
