Пише: Давор Џалто
Балкан је простор коме кризе различитих врста нису стране. Последња, са потенцијално дугорочним негативним последицама, потреса ових недеља и месеци Србију. Према писању медија, актуелна криза се тиче намере да се експлоатишу резерве литијума у западној Србији. Зашто је ово проблем? Проблем лежи у потенцијално разорним еколошким последицама које таква експлоатација може имати. Као што тврди група аутора у свом чланку објављеном у Nature: ”То би био један од првих рудника литијума на свету у насељеном и пољопривредном подручју.”
Према истом извору, истраживање које је спровела рударска компанија ”већ је изазвало штету по животну средину, при чему је вода из бушотина, која садржи високе нивое бора, цурила из бунара који су коришћени за истраживање и изазвала је сушење усева”.
Штавише, ”наша истраживања су открила знатно повишене концентрације бора, арсена и литијума у низводном току оближњих река, у поређењу са узводним регионима”. Аутори показују да ”узорци тла откривају прекорачења граничних вредности санације што има еколошке последице како на површинске тако и на подземне воде”. ”Отварањем рудника”, закључују аутори у апстракту рада, ”проблеми ће се само умножени са јаловином, отпадним водама рудника, буком, загађењем ваздуха, светлосним загађењем, угрожавајући животе бројних локалних заједница и уништавајући њихове изворе слатке воде, пољопривредно земљиште, стоку и имовину.”
Пошто експлоатација литијума из рудних стена ”има тешке последице по животну средину”, ископавање овог минерала ”обично се обавља у пустињама и ненасељеним подручјима Аустралије, Чилеа, Кине, Аргентине, Канаде, Зимбабвеа и Сједињених Држава”. (исто.)
Зашто би било ко ризиковао потенцијалну катастрофу ових размера на плодној, насељеној земљи, богатој пашњацима, шумама, животињским светом и пијаћом водом? Потреба за литијумом расте јер је он основна компонента за батерије неопходне за ”зелену технологију”, која се сматра неопходном у борби против климатских промена. Ако би негативни ефекти експлоатације били ограничени на ненасељена подручјима, у којима ионако нема значајнијег присуства комплекснијих форми живота (попут пустиња), можда би било могуће формулисати смислен аргумент у прилог такве експлоатације. Међутим, чини се да је ризик у насељеним подручјима превисок, а очекивани негативни ефекти на људе и природну средину се не чине као разумна цена коју би имало смисла платити за очекиване позитивне ефекте на природно окружење које производе литијумске батерије.
Али, у капиталистичком систему, профит долази увек испред бриге за животну средину, друштво или појединце. За капиталистичку логику, сасвим је смислено уништити природно окружење, ако је то неопходно, да бисмо се борили против климатских промена изазваних уништавањем животне средине. Бриселско руководство је изузетно ентузијастично. ”ЕУ поздравиља пакт са Србијом о ископавању литијума као историјски дан за Србију, као и за Европу”, преноси ББЦ.
Давор Џалто: Константа колонијализма у спољној политици САД/ЕУ
Процењује се да ће српска налазишта покрити ”90% тренутних потреба Европе за литијумом” (исто.). Председник Србије, познат по свом аутократском стилу владавине, такође посвећено продаје грађанима Србије причу о неопходности ове експлоатације као и о свим благодатима које ће задесити грађане Србије када то постане стварност. Многи грађани и активисти су забринути и љути. Они не верују обећањима која долазе како од компаније тако и од власти да ће пројекат бити подвргнут ”строгим еколошким захтевима”. Многима би тешко пало да виде како се плодна поља и шуме њихових предака или комшија претварају у пустињу. Е па, (да парафразирам Славоја Жижека), ”добро дошли у пустињу капиталистичког реалног”. Да, капитализам уништава природу и друштва. То чини од када је настао као специфичан систем и идеологија. Да би преживео, мора да се шири. Све се може жртвовати да би се направио још један милион или милијарда. Природа, људска бића и цела планета су само ”ресурси” који се користе у сврху стицања профита. Зато капитализам није само инхерентно антидемократски, већ је и антиеколошки.
Тужна улога у овој саги је припала интелектуалцима и медијима који већ деценијама, са религијском посвећеношћу, промовишу неолибералне агенде у региону, залажући за дерегулацију и корпоратизацију српске привреде и друштва. Многи од њих су се сада сетили да реагују против пројекта ископавања литијума.
Скептични су према обећањима да ће се експлоатација одвијати по ”највишим еколошким стандардима”. Такође су изненађени сазнањем да велике корпорације могу бити веома немилосрдне, и шокирани су када виде како лидери ”демократског света” (у овом случају, ЕУ) праве блиске савезе са аутократама, промовишући друштвено, економски и еколошки деструктивне политике. Шта рећи осим: премало и прекасно. Немогуће је залагати се за капитализам и, истовремено, залагати се за снажну повезаност међу људима унутар локалне заједнице, за вредности ненарушене природе или демократије, а да се не заврши у контрадикцији. Да, капитализам убија. Што се мање зауздава, то ће произвести већу штету. У хиперкапиталистичком свету у коме живимо, капитализму су одрешене руке да уништава све што му стане на пут. Његови експоненти – велике корпорације и владе – су ту да обезбеде да сви они који ”праве буку” буду неутралисани, лепо и чисто, како би се обезбедило довољно простора за складиштење свог ђубрета који настаје капиталистичком експлоатацијом. Капитализам није еколошки. Ако желимо да урадимо нешто по питању природне средине, спречимо њено даље уништавање и преокренемо неке од негативних тенденција, морамо да демонтирамо капитализам, као систем и идеологију. Без тога ћемо правити само козметичке промене, све док више не буде лица на које ће бити могуће нанету шминку.
Извор: Аутограф
