Пише: Славица Батос
Са пет осликаних платна под мишком и магловитом надом да ће некако успети да се снађе, Љуба је стигао у Париз с почетка јесени 1963. године. Кад се прави човек нађе на правом месту, „сналажење“ почиње да личи на судбину, на неминовност. Руке и одећа су му још били умрљани од молерских послова кад се указала прилика да своје слике и цртеже покаже једном утицајном уметничком критичару. Крајем године већ је имао свог галеристу и атеље а пет месеци касније прву изложбу. Даље је све ишло уобичајеним редоследом. Споро, каткад мукотрпно, али ипак стабилном узлазном линијом. Слике су привукле прве колекционаре, углавном из редова добрих познавалаца сликарства, неосетљивих на моде и трендове.
После две самосталне париске изложбе, пред лето 1966. уследило је и прво појављивање на белгијској ликовној сцени. Као и претходне две, изложбу је организовао галериста Марсел Зербиб, уз подршку Ренеа де Солијеа, теоретичара и критичара који је Љубу „открио“. За Љубу се, тако, отворио и круг белгијских колекционара, врло пријемчив, као што је познато, за све што подсећа на фантастику и надреализам. У другом делу године, незадовољан условима у којима ради и невољан за неке значајније подухвате на плану сликарства, Љуба више времена посвећује одласцима у музеје и проучавању ремек-дела ренесансе, барока, маниризма. Путује у Ган да би видео чувени Ван Ајков полиптих Мистично јагње, а потом и у Лондон, где ће се, у сусрету са Холбајновим Амбасадорима, за њега отворити свет анаморфоза. Ова врста изобличења, чији се смисао некад одгонетао помоћу специјалних огледала, појавиће се на Љубиним сликама из следећих периода. Година 1967. означава прекретницу и у животу и у раду. Љуба коначно долази до правог сликарског атељеа који ће – бар тако се нада – моћи да задржи дуже време. Атеље се налази у кварту Монпарнас, у пасажу Одеса, који још увек одише трошним шармом минулих времена. Зграда је запуштена, легло пацова и свакојаке гамади али на њеном врху је пространо поткровље са застакљеном таваницом, кроз коју у широким сноповима продире хладно бела светлост. Након две-три недеље ударничког рада атеље је спреман да прими у себе платна већих димензија, библиотеку, радни сто…
Љуба коначно може да се ухвати у коштац са озбиљнијом сликарском (и духовном) проблематиком. Током ове и следеће године настају слике које ће бити показане на више салона и колективних изложби. Како је галерија Дидро пред затварањем, за Љубу почиње да се занима неколико других актера француске и белгијске ликовне сцене, претежно са излагачком оријентацијом ка новој фигурацији и фантастици. Међу њима је Жан д’Алиен, који има богату и одану клијентелу. Он је још 1965. почео да откупљује Љубине слике од Марсела Зербиба. Неке од њих, попут Малог принца, држи у галерији али одбија да их прода. Чуваће их све до смрти а, крајем седамдесетих, ће чак отпутовати у Београд и нудити – причало се по граду – „велике паре“ за Љубине старе слике. У Париз ће тако стићи Суђење хермафродиту и Пејзаж са актом које је Љуба, пред одлазак у Париз, био поклонио двојици пријатеља. У овом периоду Љуба бележи још један успех који би било вредно поменути: слика Анђео перверзности или Буђење малих лоптица (195 x 250 цм), која је била изложена на Мајском Салону 1968, откупљена је од стране Националног центра за савремену уметност. Ова институција ће врло брзо ући у оквир будућег Центра Помпиду, тако да је Љубина слика данас у власништву популарног Бобура.
Патрик Валдберг, песник и теоретичар уметности, који је Љубу упознао три године раније на отварању изложбе код Марсела Зербиба, уврштава слике Анабела или жеђ за злом и Месечарка у колективну изложбу „Знаци једне надреалистичке обнове“. Изложбу организује он лично у престижној галерији Изи Брашо у Бриселу, такође пише и текст за каталог. Валдберг, је надреалиста срцем и душом, активан у покрету још од времена друговања с Бретоном. У Љуби је, као и многи други, препознао знаке нео-надреализма. Нови надреализам, нова фигурација, нови маниризам, фантастика, еротика… све ове стилске одреднице које је стекао за само неколико година боравка у Француској, Љуба не узима превише озбиљно. Важно му је једино да се слике излажу и да их види што већи број људи. Ко зна, неко ће једног дана можда нешто и разумети.
Тако се на XXV Мајском салону нашла врло значајна слика Прорицање или Омаж Артуру Кларку и Стенлију Кјубрику (200 x 300 цм). Она је свакако изазвала пажњу с обзиром да је завршила у колекцији Андреа Сервала (директора познате париске робне куће) који ће постати један од најзначајнијих Љубиних колекционара. Након његове смрти, слика ће прећи у руке Мишела Пукса, власника дворца Аси у Нормандији, на чијим зидовима је данас изложено преко 30 Љубиних дела из свих периода стваралаштва. Мајски салон је донео Љуби још једно симпатично признање: награду коју сваке године додељује продавац уметничког материјала Адам. Она је добитнику омогућавала да се током годину дана снабдева платнима, бојама и осталим потрепштинама у висини од 3 000 франака. Била је то велика сума која је Љуби пружила прилику да буде дарежљив и према својим пријатељима сликарима.
Откако је открио Љубу и укотвио га у неонадреализам, Патрик Валдберг га више не испушта из вида. Париска публика има прилику да, на изложби „Надреалистичке резонанце“, види још три Љубина велика формата. Изложба је организована у обновљеној галерији Армана Зербиба, која сад носи његово име. На јесен 1971, бриселска галерија Изи Брашо представља Љубу у пуном сјају, самосталном изложбом, са 35 слика из периода 1967–1971. Текст за каталог написао је Рене де Солије, који се Љубом већ неко време врло озбиљно бави. Састају се редовно, некад у атељеу, некад у чувеном ресторану Лип, где га Рене упознаје са својим пријатељима књижевницима и издавачима. Рене поставља питања, посматра, бележи. Припрема за штампу монографију о Љуби – која ће истовремено бити и прва икад објављена монографија у Француској о једном југословенском сликару. Теоријски допринос ове монографије је дискутабилан, с обзиром на то да Рене де Солије (као уосталом и многи други) види Љубин рад искључиво у склопу сопствених истраживања и склоности. То ипак не баца ни најмању сенку на улогу коју је овај изузетан човек одиграо на Љубином путешествију ка успеху.
Књига је изашла у библиотеци „Џепни музеј“ коју је покренуо Жорж Фал, писац, издавач и изврсни познавалац свих токова савремене уметности. Уредник библиотеке је Жан-Кларанс Ламбер. Он ће касније више пута писати о Љуби и упознати га са издавачем Пјером Белфоном, који ће, 1975. године, објавити луксузно библиофилско издање Ламберове поезије и Љубиних графика, под називом „Тегобна задовољства“. Жорж Фал и Жан-Кларанс Ламбер такође су оснивачи уметничког часописа „Опус интернатионал“, око кога гравитира још неколико имена која ће се интересовати за Љубу и писати о њему: Рене де Солије, наравно, али и Ален Жуфроа, Андре Пјер де Мандијарг, Ан Тронш… Посебно Ан Тронш. Ова интелигентна и свестрано образована млада жена, која париску ликовну сцену активно прати још од својих студентских дана, са задовољством је открила да су се њени дугогодишњи пријатељи и колекционари, Жак и Теса Еролд, заинтересовали за Љубино сликарство. Било је то на представљању Де Солијеове монографије у њиховој галерији. Овај догађај озваничио је почетак сарадње између Љубе и брачног пара Еролд, односно галерије Сене (Галерие де Сеине).
РЕКОРДНЕ ЦЕНЕ
Еролдови су били колекционари све док једног дана није пала одлука да своју пасију претворе у професију. Отворили су галерију 1970. године. Њоме је званично и фактички управљала Теса, док је Жак наставио да се бави послом инжењера и само будно прати све што се у галерији дешавало. Они су Љубино сликарство већ добро познавали али су се на конкретније кораке одлучили тек кад су се уверили да Марсела Зербиба галеријски посао више не занима. С Љубом су тад склопили усмени уговор, којег ће се обе стране придржавати наредних година: Теса и Жак имаће тзв. право првог погледа на слике. Одабраће оне које их занимају, исплатити их по договореној (галеријској) цени и бавити се надаље пласманом Љубе на тржиште, изложбама, публицитетом и сл. Са сликама које преостану у атељеу Љуба ће моћи да располаже по сопственом нахођењу.
Већ на првом представљању у галерији Сене дошло је до неких судбоносних сусрета. Рене де Солије упознаје Љубу с писцем Андреом Пјер де Мандијаргом, који ће му постати близак пријатељ и објавити о њему више текстова у значајним публикацијама. Колекционари Жан Давре и Александер Браумилер коначно успостављају и лични контакт са својим омиљеним сликарем. А Ан Тронш ће, на иницијативу Тесе Еролд, неколико година касније, за једног америчког издавача, написати текст о Љубином сликарству, који је до данас остао непревазиђен.
Од почетка седамдесетих Љубина каријера напредује убрзаним темпом. Има скоро идеалне услове за рад, задивљујућу енергију – иако је повремено опхрван мрачним слутњама, слике се продају и изазивају све веће интересовање. Појављују се и на аукцијама. Слика Врата раја (за коју је, десетак година раније, добио око 2 000 франака) постиже рекордну цену од 70 000 франака. На ту вест, један Љубин пријатељ из Србије одмах је дошао да се распита где би могао да уновчи цртеже које је сачувао из времена студентских дружења. Љуба му каже да их понуде Теси Еролд а њој да их откупи и уништи. Заузврат, он ће јој дати „нешто пристојније“. Галерија Сене, у мају и јуну месецу, организује Љубину самосталну изложбу са 23 слике из периода 1970 – 1972. Текстове за каталог пишу Андре Пјер де Мандијарг и Рене Етиамбл, универзитетски професор. Током изложбе Љуба склапа изузетно важно познанство, с њујоршким галеристом Џулијаном Абербахом.
До почетка сарадње с Тесом Еролд Љуба је излагао више од двадесет пута на групним изложбама, ликовним салонима и сличним манифестацијама. Тако ће се наставити и убудуће. Договор с галеријом Сене не подразумева никакав ексклузивитет осим већ поменутог приоритета кад се ради о куповини слика. Теса Еролд се својим штићеником ипак активно бави. На њену иницијативу, француски писац, песник и есејиста руског порекла Ален Боске пише текст за монографију о Љуби која излази у издавачкој кући Éditiоns dе lа Cоnnаissаncе, из Брисела. Потписивање књиге уприличено је у галерији Сене, у којој је истовремено било изложено и осам слика великог формата.
Иста та изложба, употпуњена са још десет слика, представљена је, у септембру, у њујоршкој галерији Абербацх Фине Артс. Текст за каталог написали су угледни амерички историчар уметности Сем Хантер и Рене де Солије. Изузетно, Љуба је унео у каталог и сопствене коментаре изложених слика, извучене из дневничких бележака „Температура дана“. Упркос упадљиве разлике између Љубиног ликовног израза и ондашњих естетичких канона, изложба изазива велико интересовање публике. Подстакнути успехом подухвата, власници галерије, браћа Абербах, предлажу Љуби да остане у Њујорку и да ту, уз њихову подршку, започне нову каријеру. Љубу, међутим, атмосфера америчке метрополе не инспирише на рад. Напротив, једва чека да се врати у свој париски атеље, једино место у коме се заиста осећа свој.
Недуго по доласку у Париз, болно га погађа вест да је Рене де Солије на самрти. Одлази у Брисел да га види бар још једанпут али стиже касно. Неколико месеци пре тога, осећајући да му се ближи крај, Рене је Љуби предао на поклон две дебеле свеске укоричене у кожу, препуне ситно исписаних бележака и цедуљица – пројекат за књигу о Љубином сликарству. Крајем осамдесетих, Љубина пријатељица Сесил Таламон (супруга познатог издавача и колекционара) дешифроваће и откуцаће на машини тај рукопис. Он ће 1993, преведен и употпуњен Љубиним цртежима, бити објављен у библиотеци „Златна грана“, из Сомбора.
РУШЕЊЕ АТЕЉЕА
Због темељне реконструкције кварта над којим ће се убудуће издизати кула Монпарнас, питорескни пасаж Одеса, скупа са сликарским атељеима, позориштем Лисернер, бистроима и припадајућом историјом, осуђен је на рушење. Помисао на нестанак атељеа с којим се потпуно сродио, изазива у Љуби страховиту узнемиреност иако град нуди значајну своту новца на име одштете. Срећом, све ће се добро завршити. Али Љуба ће до краја живота сањати кошмарне снове о том простору, каткад чудновато трансформисаном, без слика или са сликама које не препознаје као своје. Као успомена на „атеље Одеса“, остаће филм француског телевизијског редитеља Мишела Ланслоа, снимљен за серију емисија под називом „Сликари нашег времена“. Директно пред камерама Љуба започиње и ради слику Лепота ђавола. Кад је једног дана буде потпуно завршио и дао на поклон Мишелу Ланслоу, слика ће бити потпуно непрепознатљива. Од прве верзије преостаће само један ситан детаљ, сведочећи о томе да је Љубино сликарство процес чији исход је за ствараоца његовог кова и непознаница и изазов.
За Љубу је те, 1975. године, показао интересовање и чувени француски психоаналитичар Жак Лакан. Дошао је у атеље, елегантан и надмен каквог су га сви знали, и почео да поставља питања која Љуба или није разумео или није знао шта би на њих одговорио. На пример: „Да ли вам је, кад сте били мали, неко стргао маску с лица?“ Љуба је у својој свесци записао: „Стално је постављао нека чудна питања уместо да гледа слике, на којима су били сви одговори“. Пример још једног покушаја углављивања уметника у концептуални систем који је њему потпуно стран. Лакан је из атељеа изашао видљиво незадовољан и никад се више није појавио. Слике је вероватно заборавио чим је за собом затворио врата. Сасвим другачији био је контакт са уметничким критичарем и писцем Жан-Лујем Феријеом. Он је један од ретких који су у Љубино сликарство заиста проникнули. Почетком деведесетих уврстиће Љубу у своју књигу енциклопедијског типа Авантура уметности XX века – Велики сликари XX века.
На јесен 1976, Љуба се усељава у нови атеље. Изузетно леп простор са зениталним светлом, на последњем спрату једне – за његов укус можда превише буржоаске зграде, у мирној улици Вал де Грâце, надомак Луксембуршког парка. С обновљеном енергијом почиње да ради истовремено на више великих формата, међу којима је слика У част Џејмса Џорџа Фрејзера (260 x 400 цм), највеће платно од свих које је дотад насликао. Исти формат поновиће још само једанпут, сликом Има ли живота после смрти (2013), нарученом од стране Мишела Пукса, за дворац Аси.
Током 1978, две изузетно важне изложбе, један филм и нова монографија доносе Љуби популарност и код широке публике. У фебруару, галерија Бобур (коју не треба мешати са оближњим Центром Жорж Помпиду, популарно названим Бобур по улици у којој се налази и поменута галерија) излаже 11 Љубиних слика великог формата. Изложба је имала одјека и у штампи и код публике, али власници галерије, брачни пар Наон, неће никад постати Љубини галеристи. Насупрот томе, оствариће изузетно добру сарадњу с Дадом Ђурићем.
Већ у мају, велелепна Фондација Веранеман у Белгији, излаже 25 Љубиних слика великог формата. Власник и уметнички директор фондације је Емил Веранеман, галериста, колекционар, реномирани дизајнер, уметнички саветник и пријатељ краљевске породице. Своју фондацију/музеј савремене уметности изградио је усред једног питомог фламанског пејзажа. У пространим салама окупаним светлошћу било је места и за његову вредну колекцију и за повремене изложбе. Љуба ће код њега излагати још двапут, 1984. и 1998. године, уз све јаче међусобно пријатељство. Све до дана кад је Емил умро од срчаног удара, усред расправе са ћерком којој је преписао фондацију а коју је она непосредно потом продала неким предузетницима. И тако је све отишло на добош, укључујући и Љубине слике из колекције.
Може се слободно рећи да су подстрек Љубиној каријери увек више давали занимљиви, образовани и креативни људи него они које је занимао новац. Један од њих, који се мора поменути, је филмски продуцент Анатол Доман. Остао је упамћен по томе што је у свом раду био руковођен искључиво уметничким квалитетом и вером у талент. Кад је упознао Љубу, био је у јеку сарадње са Нагисом Ошимом (филм Царство чула), Волкером Шлендорфом и, мање познатим, Валеријаном Боровшчиком. У том контексту зачета је и реализована идеја о филму Љубав чудовиште. Петнаестоминутни филм са Љубом у главној улози, приказиваће се у париским биоскопима као нека врста увертире пред филм Лимени добош од Шлендорфа. Анатол Доман ће до краја живота држати у салону Љубину слику Анђели пакла а на вечерама у његовој кући (Доман је увек вечерао у друштву пријатеља) Љуба ће бити у прилици да упозна и људе из филмског миљеа.
У овом раздобљу крцатом догађањима свих врста, изашла је из штампе значајна монографија о Љуби, код издавачке куће Пјер Белфон, под уредништвом Жан-Луја Феријеа. У њој је, уз више текстова разних аутора, објављено преко 250 репродукција Љубиних слика и цртежа. Овде би требало истаћи да људи који су почели да се баве Љубом (Веранеман, Доман, Белфон, Ферије…) то углавном никад нису престајали него су, напротив, његов престиж ширили и међу својим пријатељима. Истовремено, сви су постајали колекционари. До 1978. године, на пример, из Љубиног атељеа је изашло и нашло ново уточиште преко 350 платна, свих формата. И убудуће слике ће одлазити из атељеа доста брзо. Љуби никад неће пасти на памет да неке од њих сачува за себе, што је уједно и одговор на питање „зашто никад није правио изложбе у Србији“. Просто зато што никад није имао слике „у резерви“. Француски галеристи почињали су да их откупљују годину дана пре изложбе. То је Љуби омогућавало да ради на миру и да не размишља од чега ће живети.
МОНОГРАФИЈА, ЕНЦИКЛОПЕДИЈА
На јесен 1979, Теса Еролд закупљује велики штанд на међународном сајму савремене уметности ФИАЦ, на коме традиционално учествују све еминентније светске галерије. Галерија Сене представља и себе и Љубу изложбом шест слика великог формата из последњег периода Љубиног стваралаштва. Поставка је елегантна, кохерентна, запажена. То је најважније – бити виђен на правом месту, у јакој конкуренцији. Прилично неочекивано, исте године за Љубу почињу да се интересују и медији изван строго ликовног или интелектуалног окружења. Часопис ЗООМ, на пример, специјализован за уметничку фотографију, објављује, на шест страна, Љубин интервју са књижевницом Изор де Сен Пјер, уз неколико крупних репродукција у боји. Иста књижевница потписује и текст за прилог о Љуби који излази у издању за мушкарце модног часописа Вог. Љуби су ту најзанимљивије од свега биле сеансе фотографисања у атељеу са двема потпуно голим манекенкама, окруженим његовим сликама.
Ништа мање необично није било ни учешће на изложби која је у Њујорку организована у уметничком простору Piеrrе Cаrdin Еvоlutiоn. Наслов је звучао врло амбициозно: „Тенденције у европској модерној уметности – сто слика из периода 1950–1980“. Залагањем Тесе Еролд, код Пјера Кардена је, у октобру 1981, организована и мини-ретроспектива Љубиних слика. Том приликом свечано је промовисана монографија о Љуби на енглеском језику, коју је издала њујоршка издавачка кућа Аlpinе Finе Аrts. Та књига се по квалитету текста (Ан Тронш је на њему радила скоро пет година) и данас издваја од свих икад објављених. Уз врло велики број репродукција у боји, на изузетно високом нивоу за оно време, књига је понудила и комплетан инвентар (тзв. cаtаlоguе rаisоnné) свих дотадашњих Љубиних слика. Иста књига, али с једним додатним поглављем – такође из пера Ан Тронш, изаћи ће, седам година касније, у француском и српском издању.
Међу многобројним збивањима из овог периода једно је Љубу посебно обрадовало: увршћен је у велику Енциклопедију сексуалности, у седми том. Посвећено му је пет страна, са пет репродукција, уз које су објављени његови сопствени текстови. Љуба је, тако, званично увршћен и у представнике еротског сликарства, што ће се касније редовно потврђивати прилозима о њему у књигама и зборницима на сличне теме. Французи су Љубу упознавали и процењивали искључиво кроз његово сликарство. Успех који је постигао у друштвеном и културном миљеу, с којим наизглед није имао ништа заједничко, тешко би се могао објаснити нечим другим. Остаје да се објасни зашто је у Србији, у друштвеном и културном миљеу с којим је имао много тога заједничко, остао практично непримећен, ако се изузме неколико текстова у књижевним часописима, две-три телевизијске емисије и чланци у популарној штампи, углавном поводом изложби у Паризу. Говоримо о периоду од двадесет година „париског успона“. Током свих тих двадесет година ниједан музеј, ниједна галерија, ниједна издавачка кућа и ниједан колекционар (ван ужег круга пријатеља) нису се озбиљније заинтересовали за Љубино сликарство.
Полазећи од претпоставке да је Љубин ликовни израз био прихваћен у Француској, остаје нам да разјаснимо зашто је његов рад био незанимљив у земљи из које је то сликарство потекло. Да ли због тога што је био процењиван на основу нечега што са сликарством нема никакве везе? Да ли због тога што је остао по страни од савремених токова у уметности? Да ли због тога што је следио искључиво сопствени, можда превише лични стваралачки елан? Или једноставно због тога што у земљи није био физички присутан и поштовао правила којима се стиже до успеха? Анализирајући његову каријеру у Паризу, не можемо а да се не запитамо како би она изгледала да је остао у Београду. На то питање вероватно никад нећемо добити одговор.
Данас, кад се након „светске славе“ однос према Љубином делу из корена променио, треба рећи да се он никад није одрекао свог српског идентитета и порекла. Заувек је остао везан за Београд, за Ваљево, као и за читав простор некадашње Југославије. Увек се радо враћао у своју постојбину. Али својим сликама или, тачније, свом „уметничком погону“ – да се изразимо његовим речима, морао је да обезбеди средину у којој ће он моћи да буде храњен и подстицан. Под тим подразумевамо небројено много дела класичне уметности по музејима и ону јединствену стваралачку климу којом је одувек одисао Париз. Сликар са именом које је Французима звучало bizаrrе, који је личио на бескућника кад је стигао у престоницу уметности, који никад није успео да прихвати француски sаvоir vivrе – остао је упамћен по отмености с којом се односио према сопственој креацији. Траг који је оставио носи потпис од само неколико слова. Љуба.
Извор: Печат