Пише: Исидора Секулић
Две ствари су постепено изгубиле оштрину појма и контуре, и сплеле се. Има, и била је одвајкада, ствар са јавном сценом симболичног частвовања великог и заслужног човека. И има ствар, која није много вајкадашња, ствар парадно или интимно предатог новчаног дара великом и заслужном човеку. Колико што смо изговорили ове две ствари, оне се саме собом размакле квалитативно. Духовним језиком говорећи, и још посебно са Аристотелом говорећи, има теорија и има пракса, при чему теорија стоји увек изнад праксе. Има, још по Аристотелу, „теоретски живот“, то јест, моменти кад је човек срећан од тога што је у њему најактивније оно што је највише. Ако се књижевник одликује симболично, то су за њега и за све онe што око њега и кроз њега воле књижевност, то су за њих моменти теоретског живота, часови кад је у њима најактивније оно што је највише. Просто речено, има ту духовне екстазе, и треба да је има. Ако се међутим књижевник новцем обдари, то је ствар праксе; ту нема екстазе ни теоретског живота. Једно и друго има разумну и оправдану егзистенцију, али је једно једно, а друго друго. И можда није бескорисно раставити јасно оно што је двојако.
Код старих Грка и Римљана, почаст, или, ако се баш воли, слава мислиоцу, уметнику, јунаку, поствљачу правде (ове врлине су у античко доба чиниле једну категорију) значила је метафизички момент, теорију, екстазу. То је био један засебно издвојен и издигнут тренутак егзистенције. Симболи за те издвојене тренутке егзистенције били су прости: венац од свеже зелени око чела; нарочити трубни знак из сребрне трубе пред полазак слављенога; буктиња, и за њом миран и достојанствен ход онога коме буктиња приличи као знамен. Касније, у Средњем веку и затим, ствари се много измениле. Метафизика се повукла са агоре и форума, и увукла се у манастире, академије и лабораторије. Војници су тад постали обични плаћеници; а књижевници су били, ако не људи намерници, онда дворски кроничари и песници. Владари су одређивали плате и пензије, давали поруџбине и материјал за рад, чак и стручно постављали рангове. У Паризу се чува својеручно писани декрет Луја XIV, којим он додељује издржавање са 3000 ливара „Г. Шаплену, највећем француском песнику“; док се Корнеју, истим декретом и без икакве краљевске реценсије, одређују 2000 ливара. Још касније, у такозвана модерна времена, дигао се императив о декретима новчаним, одоле. Емил Зола је писао о новцу уопште, па и о праву књижевника на новац, некако устанички; понегде скоро стилом који је сам одредио кад је о себи написао: „као ајкула ћу прождерати појави мога времена, да би их после вратио прерађене.“ Још касније, у наша времена, осилила се парола праксе над теоријом свемоћно, и парола та гласи: елементарни нагон одржања своје егзистенције; право да имам; општа брига да ми се да. Додуше, тамо негде и некад велики Лао Тсе опомињао је: „да са одвише јаком свешћу за одржање живота, почиње зло“ – али данас није време Лао Тсеу, као ни венцу, ни трубном знаку, ни буктињи.
Исидора Секулић: Дјело Достојевског није литература, него чудо
Ипак, не само зато што ни у једној држави нема довољно фондова да се новцем награде сви заслужни писци и други, него и из других разлога, теорија непрестано надјачава праксу. Прво. Из разлога дубоког смисла саме идеје о томе да се, понекад, око заслужног уметника, јунака или мудраца створи моменат чисто духовног стања и лепоте. Друго. Из разлога дубоке потребе свих људи да се понекад оно што је високо дигне још више, и подржи неколико тренутака у потпуној откинутости од свега пролазног и практичног. Кад војник учпини отаџбини услугу заборављајући да је жив и млад, он иде у метафизику: стане мирно, чује из уста високог официра две реченице које му поручује отаџбина, поздрави, и враћа се на своје место са два динара у џепу колико је и имао. Кад авиатичари утакмичари прелетају кроз густу маглу страховите Алпе, живи добију значку, мртви заставу државну преко ковчега. Велики певачи и глумци даривају се цвећем. Најбољи питомац Војне школе добије сабљу, и иа да се задужи за прво своје официрско одело. Вајари и сликари на светским изложбама добијају медаље уметничког ранга. Спортисти добијају пехар, симболично само, или, тамо негде у белом свету, узлети пред њима под облаке застава њихове далеке отаџбине. Понекад, у неким од ових случајева, дарује се и новац; али превлађују, ако нису искључени, моменти духовни, теориски, симболски.
Остају књижевници са искључиво новчаним наградама. Ту је Академија уметности! али и она дејствује углавном помоћу својих наградних фондова. Може ли новац бити частвовање талента, метафизички моменат, дар духовној моћи? Не, не, и не. Новчани дар књижевнику, то је оправдала пракса, али само пракса. Новац је зарада, поштена и заслужена зарада пишчева, али само то и ништа више. Томас Ман, са својим огромним делом о праоцу Јакову, са тим величанственим романом о целом човечанству, зарадио је не само добивену Нобелову награду, него цео Нобелов фонд. Али тренутак частвовања његова духа лежи другде.
Зато што се заслужним писцима не може никада дати сва њихова зарада, поштена њихова зарада и праведна њихова зарада, вештачки се удесило да се повременим новчаним даровима даје име „награда“, да се та награда везује за имена великих и одличних људи, и тако се новци дода лимбус духовности и симболства. Ако комбиновања. Новац не може бити ни част ни радост духу! Новац остаје материјално прихватање, и радост писца у практичном његову животу. Кад се Томас Ман буде вратио у домовину, и на једном великом стадиону га осмотре сто хиљада очију, и живи глас тог огромног талента и ума чују кроз ваздух милиони људи који књигу читају, онда ће Томас Ман доживети своју награду, па макар се вратио кући са две три своје луталачке паре у џепу. Наше је мишљење да моменте чисто духовних тренутака и екстаза око заслужних и великих људи треба враћати и неговати у целом свету, па и код нас. За венац и буктињу, како већ наговестисмо, нема данашњи свет фантазије; нема оног особитог духовног достојанства са којим се одједаред уме прекорачити у свет пренесености. Можда бисмо, ми, могли имати ретку и скупу значку Вука Караџића, за оне који граде језик мислећи, певајући, пишући. Можда три скупе значке Владике Рада: за језик, за мислилаштво, за поезију. И тако даље, и друго слично.
Свечане академије, са многим и дугачким говорима у којима мора бити фабуле и конвенције, нису оно што нам треба за реформу. Можда би и у књижевности требало успоставити диван, једноставан, строг, рекла бих савршен војнички начин: збор; чета писаца; став мирно; из уста ауторитета једна две реченице до дна истинитог суда и признања. Момент теоретског живота.
А у области новчаних дарова, тих, понављамо, поштено зарађених зарада, требало би оштрије извући норме. Основно правило: само писци са очигледно испољеним даром. Категорије: прво: млади људи, са талентом тек у развоју; са потребама физичког снажења и културног изграђивања; друго: сиромашни писци, без обзира на доба старости; треће: болесни књижевници у тешким случајевима несреће. Ова прецизност важила би она кад је награда само једна, или их је мало. Деси ли се, у датом отсеку времена, да је збринуто што је најпреча потреба у материјалном прихватању, долазе у обзир концентрични кругови књижевника уопште, дистинкција би имала да стоји. Таленту и духу је част и слава у симболу, а новац је део зараде за рад, напор и трошење човека. То двоје не би требало спајати ни онда кад се једном књижевнику хоће истовремено да приреди оно што је теорија и поклони оно што је пракса. Велико име, везано за неки фонд или награду, дејствује одвојено од новца. Сасвим одвојено! При првој награди из фонда Милана Ракића, овде потписани писац покушао је то да истакне. Ако би се престало спајати, а нарочито изједначавати оно што није једно, настао би већи број могућности одликовања; разноврснији би били степени части и радости; лакше би било радити оцењивачима; и, природно и аутоматски би се груписало оно што је за младе почетнике; за израђене ликове; за сиромашне; за болесне; најзад оно што је безразлично за све.
Текст је објављен у београдској Политици 1. маја 1940. године