Prepev: Dušan Opačić
Tri pesme Varlama Tihonoviča Šalamova koje su pred nama, pripadaju poetskom stvaralaštvu koje nastaje nakon dugih godina robije, krajnjeg poniženja i fizičkog sloma, na mestu gde je čovek lišen svih iluzija o svetu, telu i samom jeziku. Kao dugogodišnji robijaš sovjetskog logora, Šalamov ne piše iz pozicije posmatrača, već iz sebe i sopstvenog iskustva u kojem je čovek sveden na goli opstanak. Ovde poezija nije estetska disciplina niti ispovedna forma, već posledica preživljavanja, govor onog koji su prošao kroz krajnju meru poniženja.
Telo u ovim stihovima nije simbol, već dokaz, promrzlo, osakaćeno, istrošeno…telo koje odbija da prizna bilo kakav božanski lik sveta koji sistematski zaboravlja svoje žrtve. Poslednja pesma u nizu donosi nam sliku čoveka formalno vraćenog u život, ali suštinski lišenog vere u njegovu vrednost, proglašenog vaskrslim u zakonskim paragrafima vlasti, a živog mrtvaca u stvarnosti.
Zajedno, ove pesme čine kompaktnu celinu svedočenja u kojoj poezija prestaje da bude izbor ili uteha i postaje čin otpora, minimalan, ali nepobitan dokaz da je glas, uprkos svemu, ostao živ.
***
Poezija je stvar sedih,
Ne dečaka, već ljudi zrelih,
Ranama načetim, ne mladih,
Borama i ožiljcima sveprisutnih.
Sto života do kraja življenih,
Ne dečaka, već ljudi zrelih,
Podignutih sa samog dna
Ka oblačnim daljinama vrhova belih.
Poznavanje planinskih visina,
Podvodnih dubina duše,
Poezija je sazreli plod
I beli plamen sede kose što buja.
Miloš Crnjanski: Kad su pisci bili diplomate između dva svetska rata
***
Želeo bih tako malo!
Želeo bih da budem osakaćen,
ljudski osakaćen.
Promrzle ruke,
promrzle noge.
Živelo bi se veoma smelo –
skraćeno telo.
Sakupio bih pljuvačku u ustima,
pljunuo bih u lepotu,
u odvratnu njušku.
Njenom božanskom liku
čovek se ne bi molio,
jer pamti lica sakatih.
***
U zemnom sam, izgaženom prahu,
u pocepanoj sam košulji,
u krvi mi je visak,
u ustima pesak.
Ko je rekao da nisam umro,
čiji je to tamnički, mračni humor
naredio da me ožive,
živog sahranjenog.
Ja, proglašen vaskrslim,
beznadežno ostareo,
osuđen na zaborav,
ne verujem u svoj život.
