Piše: Miloš Gašović
“Zaraza rečima. Contagio. Ponavljanjem raste virulencija pojedinih reči, a širi se broj obolelih reči, sve do pojave obolelog ‘kolektivnog govora’…,samouništenje panikom od drugog i drugih, samouništenje nepovratnom zavadom sa drugima… To je…autodestrukcija samozatvaranjem u začarane krugove sopstvenih fikcija koje nam sve sigurnije obećavaju sve izvesniju sudbinu poslednjih balkanskih indijanaca u Evropi”; Bogdan Bogdanović, “Jezičke zamke: Pismo Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije”.
Kolos pronicljive misli, ‘intelektualac sa kosmopolitskom osnovom’, kako ga je Latinka Perović opisala, veliki Bogdan Bogdanović, napisao je gore citirane redove, sada već davnih osamdesetih godina, proročki naslućujući, kakva se katastrofa, poput kakvog zloduha nadvila nad umirućom zemljom.
Šta je međutim ono sto je danas sve prisutno u Srbiji, ono sto je iz blata i mulja, ponovo dopuzalo i ušlo u sve pora društva, a opisano je u Bogdanovićevom pismu? Nije teško za naslutiti. Dovoljno je upaliti televizor, prošetati ulicama, ‘opipati’ puls mnjenja i shvatiti, da je srpsko društvo duboko bolesno, a usled, sada već, višedecenijskog, neprekidnog bombardovanja ‘obolelim recima’. OBOLELI KOLEKTIVNI GOVOR, to je naša dijagnoza, ali ona, ne mora i neće biti nas usud.
Tvorci ‘obolelog govora’, dobro znate ko su. Obavešteni ste, pa vam je jasno, ko je zaposeo sve i jednu kulturnu instituciju u našoj zemlji, ko promoviše strah, distribuira primitivizam, ko nam recima, obolelim od zlobe, objašnjava da imamo da živimo po meri milostinje, koncentrisane u rukama onih, koji gospodare mučnim životarenjem u ovoj zemlji, ko nam u kolektivno nesvesno kodira i učitava duhovno siromaštvo, ko reciklira naše emocije, pretvarajući ih u epigone mržnje.
Ištvan Bibo, pisao je, parafraziram, da kolektivna sablasna priviđenja, imaju u sebi zlokoban potencijal, da se, iako su zametak maste ili fantazije, ostvare u onoj meri u kojoj se u njih veruje. Mislite da od nas, uporno, ne prave sablasne ljušture, ispunjene tiranijom očaja i laži i da u nama ne lezi gore pomenuti zlokobni potencijal, koji može da nas okrene jedne protiv drugih…, promislite bolje.
Međutim, ovaj tekst neće siriti defetizam, neće raditi u korist obolelog kolektivnog govora, pogotovo ne u trenutku, kada se tvorci ove nakarade povijaju pred studentskim pokretom. Baklja slobode se prenosi i pronosi Srbijom, sijala je veličanstveno, samo dva dana unazad u Novom Pazaru.
Novi Pazar je jednom i zauvek, ucrtao sebe debelim linijama, na mapu gradova slobodara. Mladi ljudi, svih vera i nacija, prepoznali su se, ne na nivou egzotike, ne ni iz perspektive ćevapa, sarmi i noćnog života, nego na bazi zajedničke vizije, one koja ce ovu zemlju konačno učiniti boljom, u kojoj neće biti bitno vaše ime, etnija ili konfesija…, sistem vrednosti koji nosite u sebi, on će vas definisati i odrediti vašu ulogu u društvu. U Pazaru je stavljen pečat inkluzije, razbijena je sumnja u drugog i drugačijeg, stvoreno je jedinstvo, sa potencijalom neslućenih razmera. Iskra, ona nosi snagu atomske detonacije u sebi i zato je odnarođeni rezim u panici.
Šta je ono sto kompradore najviše plaši? To je svakako jedinstveni narodni pokret. U čemu prepoznaju još veću nevolju? U tome sto ce im ovaj put biti objašnjeno da suverenitet naroda neće biti krilatica oslobođena bilo kakvog sadržaja, a još manje da ce isti taj suverenitet ići na štetu pojedinca, što će reći, da se iz njega neće izroditi put u novi autoritarizam. Na pomolu je pokušaj stvaranja, jednog modernog demokratskog društva, otpornog na zamke rigidnog staljinizma i sluzavog fašizma, u svim njegovim hinjskim formama i oblicima.
Šta je ono od čega se opet kompradorima diže kosa na glavi, to je saznanje, da studentski pokret, pored anti – fašizma, baštini i anti – imperijalizam, što nije odlika svih anti – fašisita, pogotovo ako dolaze iz zemalja koje neguju dugu tradiciju kolonijalizma. Na tom tragu, ne mogu da računaju da će preorati zemlju i svojim kolonijalnim upravnicima, bili oni sa Istoka ili Zapada, dostaviti sve i jednu rudu i zauvek unistiti zemlju u koju se farisejski kunu.
Dakle, da zaključimo, ‘OBOLELI KOLEKTIVNI GOVOR’, dobio je više nego dostojanstvenog protivnika – emancipovanog, avangardnog, INKLUZIVNOG ( suštinski bitno ) I državničkog, u punom smislu te reči.
Mladost Srbije, ponovo je prepoznata i u susedstvu (reč region nikako ne treba korisiti, odvratna je, bezbojna i kovanica je kojom kolonijalni namesnici označavaju svoje feude), slobodarski talas, ‘preti’ da se prelije i u susedne zemlje.
Za kraj, Benito Musolini, fašistički zločinac, u jednom od svojih delirijuma, ovako je opisivao svoj mračnjački vid autoritarizma i diktature, to njegovo svedočanstvo, komotno može da se preslika i na današnje vreme: “ Naša koncepcija podmlađuje. Nasuprot tome, reformizam, mudri dolično evolucionistički, pozitivistički i pacifistički, ubuduće je osuđen na staračku nemoć i propast”.
Neće biti da je tako Duče, jednom vas je mladost porazila i opet će, uz pomoć svih nas!
