Пише: мр Стеван Гајевић
Кад сам био дијете, мој ђед, предратни дипломата Краљевине Југославије, објашњавао ми је разлику између капитализма и социјализма на примјеру двије ограде.
Ограда нашег комшије годинама је стајала, уз сасвим мало одржавања. Преко пута ње налазила се дрвена ограда школе, која је готово сваке године обарана, ломљена и поново подизана, све док на крају није замијењена бетонском.
Суштина његове приче није била само у томе да власник према својој имовини поступа пажљивије и домаћински, јер зна да ће сам сносити посљедице њеног пропадања. Једнако је важно и то што други људи знају да је ријеч о конкретној, туђој ствари, иза које стоји познат власник који ће је штитити и реаговати ако је неко намјерно оштети. Приватна својина, дакле, не одређује само понашање власника према имовини, већ утиче и на понашање околине према ономе што припада другоме.
Школска ограда, иако је формално припадала држави и тиме свима нама, у стварном животу није имала довољно јасног титулара који би се према њој односио као према својој ствари, свакодневно је надзирао и одлучно је штитио. Зато је, док је била од дрвета, стално падала. На крају је проблем ријешен тако што није ојачана одговорност, већ сама ограда: направљена је од бетона како би могла издржати оно што нејасна и расута одговорност није могла спријечити.
Прије неколико дана, на саслушању кандидата за чланове Фискалног савјета, изненадила ме реакција појединих колега и посланика када сам се позитивно изјаснио о могућности давања црногорских аеродрома под концесију. Дио присутних готово је истовремено изразио чуђење, као да подршка концесионом моделу сама по себи значи одрицање од јавног интереса или некритичко заговарање приватизације државне имовине. Посебно је било занимљиво што је подршка могућности да приватни оператор, под јасно утврђеним условима, управља јавном инфраструктуром доживљена готово као идеолошки преступ.
Таква реакција навела ме је да се запитам да ли ми у Црној Гори, као насљеђе дуготрајног социјалистичког система који је, у својим различитим и продуженим облицима, обиљежио готово три четвртине вијека, и даље државну својину доживљавамо као природну и готово једину основу економског развоја. Да ли и даље вјерујемо да је оно што је државно самим тим сигурније, праведније и корисније за грађане, док се приватна својина унапријед посматра са сумњом? Или је, ипак, ријеч о сложенијем друштвеном и економском насљеђу?
Одговор се вјероватно налази у комбинацији више фактора. Један дио таквог схватања несумњиво потиче из вишедеценијског социјалистичког насљеђа, у којем је приватна својина над средствима за производњу била политички и идеолошки сумњива, док је државно или друштвено власништво представљано као виши облик економске организације. Генерације су одрастале уз увјерење да држава треба да буде власник фабрика, хотела, предузећа, земљишта и инфраструктуре, јер једино она, наводно, може штитити општи интерес.
Међутим, било би неправедно данашње неповјерење према приватном власништву објаснити искључиво насљеђем комунизма. Томе су у великој мјери допринијели и приватизациони модели спровођени током транзиције. Бројни грађани приватизацију нијесу доживјели као прелазак са неефикасне државне својине на одговорну и продуктивну приватну својину, већ као процес у којем је имовина стварана генерацијама завршавала у рукама малог броја привилегованих појединаца, често под врло сумњивим околностима, без транспарентности, и било какве персоналне одговорности.
Због тога се приватна својина у јавној свијести често не повезује са одговорношћу, улагањем и развојем, већ са распродајом имовине, гашењем предузећа, отпуштањем радника и богаћењем привилегованих појединаца. Када се томе дода дубоко укоријењен менталитетски образац према којем је оно што је државно уједно и „наше“, сигурније и праведније, разумљиво је како је настао стереотип да државна својина увијек штити јавни интерес, док приватна својина тај интерес угрожава.
Ипак, ни једно ни друго није тачно само по себи. Лоша приватизација није доказ да је приватна својина погрешна, већ да су институције биле слабе, поступци нетранспарентни, а одговорност готово непостојећа. Исто тако, чињеница да је нека имовина у власништву државе не значи аутоматски да се њоме управља стручно, рационално и у корист грађана. Државна својина може служити јавном интересу, али исто тако може постати простор политичког запошљавања, неодговорног управљања и прикривања губитака које на крају плаћају сви грађани.
Пар година уназад држава је учествовала у откупу имовине Жељезаре Никшић и стварању новог државног предузећа. Такав потез је у тадашњим околностима можда био разумљив, дјелимично логичан, па чак и изнуђен потребом да се заштите имовина и одређени број радних мјеста. Ипак, и тада сам сматрао, а сматрам и данас, да држава не треба да буде инвеститор и предузетник.
Основна улога државе јесте да ствара правни и институционални оквир у којем ће бизнис моћи да се развија. Држава треба да обезбиједи стабилне прописе, ефикасне судове, заштиту уговора, лојалну конкуренцију, квалитетну инфраструктуру и једнак третман свих учесника на тржишту. Она, међутим, не треба да производи челик, управља хотелима, продаје робу или води фабрике само зато што приватни капитал у одређеном тренутку није показао интересовање.
Развијене економије свој развој нијесу засновале на томе да држава буде доминантни власник производних ресурса, већ на приватној својини и јасној одговорности. Власник зна шта је стекао, колико га је то коштало и шта ће изгубити уколико имовином не управља домаћински. Он је чува, одржава и настоји да је увећа. Уколико послује лоше, тржиште га кажњава. Уколико крши закон, кажњава га држава.
Код нас је, међутим, и даље веома присутан наратив да су сви предузетници потенцијални лопови, да профит представља нешто сумњиво и да приватника треба непрестано контролисати и кажњавати. Из таквог погледа лако настаје популистички захтјев да се оснивају нове инспекције, повећавају овлашћења и прописују све строже казне.
Надзор свакако мора постојати. Али прије него што појачамо надзор над грађанима и привредом, морали бисмо успоставити стваран надзор над онима који врше надзор. Одговорност у државним органима не може бити колективна и безлична, као што је то данас често случај. Мора се знати ко је донио одлуку, ко је пропустио да поступи и ко је својим чињењем или нечињењем проузроковао штету.
Ни казнена политика не би смјела да буде драконска. За бројне пословне, пореске и административне пропусте затворску казну требало би замијенити сразмјерном новчаном казном. Када се утврди конкретан кривац и изрекне казна која је довољно озбиљна да га одврати од понављања пропуста, систем постаје ефикаснији. Ситуација када се сви унапријед плаше затвора, држава гуши иницијативу и на страни државе, а од самог затварања, осим у случајевима тешког криминала, најчешће има само додатни трошак.
Снага државе не огледа се у броју предузећа и производних ресурса које непосредно контролише, већ у квалитету институција које гради и правилима која једнако примјењује према свима. Приватна својина представља једну од основних претпоставки економске ефикасности управо зато што повезује право одлучивања са ризиком и одговорношћу за посљедице. Власник који улаже сопствени капитал има непосредан интерес да имовину чува, унапређује и увећава, док га тржиште кажњава уколико њоме лоше управља.
Приватна својина није само право на корист, већ и обавеза да се сносе ризик и посљедице сопствених одлука. Стара правна максима то сажима једноставније него многе економске теорије: Cuius commoda, eius incommoda– коме припадају користи, припадају и терети. Управо у тој вези између својине, користи, ризика и личне одговорности налази се један од основних извора економске ефикасности.
Извор: Дан
