Пише: Јанис Варуфакис
Ово је била година у којој су срушени последњи преостали стубови поретка с краја прошлог века, што је разоткрило празнину у средишту онога што смо називали глобалним системом. За то су била довољна три ударца.
Први је долазећа победа Русије и пораз удруженог политичког вођства Европе у Украјини. Готово четири године, Европска унија и НАТО су играли опасну двоструку игру. С једне стране, изјавама су се обавезивали да ће осигурати победу Украјине, али нису били спремни да је финансирају. С друге стране, искористили су рат без краја да учврсте нови политички и економски консензус: то је милитаризовани кејнзијанизам као последњи покушај да се заустави даља деиндустријализација Европе.
На континенту на ком су политичка ограничења онемогућила значајније дефицитно финансирање инвестиција у зелену транзицију или социјалне политике, рат у Украјини је искоришћен као образложење за усмеравање јавног дуга у војно-индустријски комплекс. Прећутана је истина о томе да продужавање овог рата има веома важну функцију: рат је савршен мотор за још један покушај опоравка посустале европске привреде применом доктрине војног кејнзијанизма.
То је погубна комбинација: ако се рат у Украјини заврши мировним споразумом, план ће се тешко остварити. Истовремено, победа која би оправдала улагања превише кошта и геостратешки је ризична. Европа је изабрала најгору могућу стратегију: слаћемо им довољно опреме да се крварење у Украјини настави, али недовољно да се ток рата промени.
Пошто је Русија на путу да оствари победу (што је био предвидљив резултат који је амерички председник Доналд Трамп само јавно изнео), планови ЕУ су у рушевинама. Европа нема план Б за период мира, јер њена укупна стратешка позиција зависи од наставка рата. Какав год да буде прљави мировни споразум који ће Кремљ и Трампови људи на крају наметнути Украјини, последице ће бити много шире од прекрајања граница. Без обзира на то да ли ће Русија и даље представљати претњу или не, Европа ће изгубити претекст за планирани бум војне индустрије, што наговештава повратак мера штедње.
Други шок је победа Кине у трговинском рату са Сједињеним Државама. Америчка стратегија, коју је увела прва Трампова администрација, да би је Бајден преузео, била је замишљена као маневар клешта: царинске баријере којима се спречава приступ страним тржиштима и ембарго на напредне полупроводнике и алате да би се успорио технолошки успон Кине. Та стратегија је 2025. године доживела свој Ватерло. Европа је поново била највећа колатерална жртва.
Кина је одговорила извођењем два мајсторска потеза. Прво је искористила доминантну позицију у трговини ретким рудама и минералима, што је изазвало потресе у ланцима снабдевања који нису много наудили америчким произвођачима, али су парализовали европску и источноазијску зелену индустрију. У другом потезу, који је Америци као глобалном технолошком лидеру нанео највише штете, Кина је мобилисала „систем целе нације“ и ставила га у службу једног циља: достизања технолошке независности. Резултат је било запањујуће убрзање домаће производње чипова, при чему су СМИЦ и Хуавеи направили пробоје после којих западни ембарго, који предводе САД, није само бесмислен, него и контрапродуктиван.
То је вероватно шок који ће имати најдугорочније последице. У протеклој години се показало да Сједињене Државе не могу успорити раст Кине и да су је уведеним мерама само подстакле да осигура пуну независност сопственог технолошког сектора. Европа, која је послушно уводила санкције Кини по диктату Беле куће, добила је све најгоре од оба света: потиснута је са уносног кинеског тржишта за робе високе вредности и није добила ништа од дарежљивих субвенција и бенефиција за оживљавање домаће производње из сада повученог америчког Закона за смањење инфлације. Бирајући да наступи као стратешки подизвођач за Сједињене Државе, Европска унија је само убрзала сопствену деиндустријализацију. То није пораз у трговинском рату; то је геополитички шах-мат, у ком је Европа имала улогу жртвованог пиона.
Трећи шок је лакоћа с којом је Трамп извојевао победу у царинском рату са ЕУ. На крају састанка у једном од Трампових голф клубова у Шкотској, у кореографији Трампових људи којом је максимално наглашено њено понижење, Урсула вон дер Лајен, председница Европске комисије, покушала је да документ о капитулацији представи као „важан споразум“. Царине на европски извоз у Сједињене Државе скочиле су са око 1,2% на 15%, у неким случајевима и на 25% и 50%. Старе тарифе Европске уније на увоз из Сједињених Држава су укинуте. На крају, али не и најмање важно, Комисија је обавезала Европу да инвестира 600 милијарди долара у америчку индустрију на америчком тлу – што је новац који се може обезбедити једино преусмеравањем углавном немачких инвестиција у хемијске фабрике у Тексасу и фабрике аутомобила у Охају.
То је била више него лоша нагодба, уговор о екстракцији капитала без преседана. Тако је формализована транзиција ЕУ из статуса индустријског конкурента у статус вазала. Европа треба да буде извор капитала и тржиште прилагођено потребама америчке робе, технолошки зависни млађи партнер. Да све буде још горе, та нова стварност је кодификована као обавеза коју је сада прихватило свих 27 држава чланица, чиме је блок изгубио сваки привид суверенитета. Европа се уговорно обавезала да обезбеди део капитала који је Трампу потребан да на осовини Вашингтон-Пекинг изгради своју визију света Г2.
Ова три шока чине синергијску целину. Пораз Европе у Украјини открио је њене стратешке слепе тачке и срушио пројекат милитаризованог кејнзијанизма. Трампов договор с кинеским председником донео је поплаву кинеског извоза у ЕУ. Завртање руке у Шкотској коштало је Европу акумулираног капитала и било какве наде у равноправан третман.
У свету Г2, глобално село постаје гладијаторска арена којом збуњено лутају Европска унија и Велика Британија. Нови, тврђи и хладнији светски поредак саграђен је на гробу европских амбиција. Трајна лекција протекле године јесте то да у доба егзистенцијалних сукоба стратешка зависност неизбежно води у ирелевантност.
Извор: Пешчаник
