Уторак, 9 јун 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Други пишу

Стефан Гужвица: Доситеј Обрадовић и Хрвати

Журнал
Published: 21. јун, 2025.
Share
SHARE

Пише: Стефан Гужвица

Ко су “Власи”? У зависности од тога у којем делу српскохрватског говорног подручја се налазите, наићи ћете на различите и понекад опречне дефиниције. С овом загонетком сусрео се из прве руке великан српског просветитељства Доситеј Обрадовић још на самом почетку својих прикљученија, када је путовао по земљама хабзбуршке круне, чији је и сам био поданик. Одрастао је међу “Власима” у Банату, али је знао да он сам није “Влах” – он је Србин. Стога му је свакако било зачуђујуће када је, први пут дошавши у Загреб, сазнао да је он тамо, из неког разлога, “Влах”.

Реч “Влах” лингвистички је веома занимљива. Долази од прото-германске речи Walhaz и изворно значи “странац”. Од ове речи проистиче рецимо и назив за Велшане, домороце Британије с којима су се германски досељеници сусрели, или за Валонце, франкофони народ с којима су Германи ступили у контакт у данашњој Белгији. Ова реч се међу Словенима раширила, значење је остало исто, али је питање ко је тај “странац” остало заувек отворено.

У Македонији и другим крајевима централног Балкана, Власи су Цинцари, данас практично ишчезли и асимиловани народ. У Тимочкој и Неготинској крајини, Власи су Румуни. У Прагу, Влашка улица је била пребивалиште Италијана који су се ту населили као неимари у епохи барока. За италијанског путописца Алберта Фортиса, у његовом чувеном “Путу по Далмацији”, Власи или Морлаци су сви Словени који живе у далматинском залеђу – дакле, опет странци.

Доситеј Обрадовић одрастао је међу “Власима” и говорио “влашки”, али он сам није био “Влах”. С обзиром на то да је био из Баната, “Власи” су, наравно, били Румуни. У свом аутобиографском делу “Живот и прикљученија”, Обрадовић подробно описује одрастање у мултиетничком Банату и прави јасну разлику између Срба и Влаха које, иако су исте вере, раздваја језик. Када касније, као млад монах, путује по Славонији, налази међу собом искључиво говорнике свог језика, али разне вере – “греческе и римске”.

Мило Ломпар: Руска тема (3. дио)

Уз присећање на дебате које је тада водио са римокатолицима, Доситеј ламентира своје незнање и потенцирање несугласица са људима које сматра сународницима. Те 1788. године, са много животног искуства, он закључује да људе “ништа тако не раздељује и не очуждава колико цркве, греческа и латинска!” Под очитим утицајем универзализма епохе просветитељства, устаје против верског дељења на људе, нарочито унутар “истог народа”.

У покушају да се преко Немачке домогне Русије, где је хтео да стекне даље образовање, Доситеј пролази кроз Загреб. Тамо се опет среће са представницима латинске цркве и види прилику да изучава латински језик. Представници клера упућују га код “влашког” бискупа, а Доситеј се пита, “зашто нас зову Влае”.

На његово запрепаштење, испоставља се да је бискуп “унијат”, односно да је гркокатоличке вере, што га одмах одбија, те напушта и бискупов двор и град, одбивши чак и понуду да тамо руча. Упркос томе, проведених шест дана у Загребу јесте искористио и за даље изучавање латинског, за који је приметио да је сличан влашком, који зна из детињства “како и наш серпски”.

Доситеј ће касније изразити жаљење и због ове своје затворености. На лингвистичку забуну са многозначним појмом “Влаха” неће се претерано осврнути. Но његови доживљаји по Славонији и Хрватској (он сам тада прави разлику између два региона) доста су индикативни за разумевање етничких идентитета у јужним крајевима хабзбуршке империје у другој половини 18. века.

Појмови као што су “Србин” и “Хрват” недвојбено постоје, те се Доситеј, као и други писци тог периода, њима користи. Међутим, истрајава њихова релативна неодређеност, која ће трајати све до коначне трансформације етничких идентитета овог кутка света у националне.

За Доситеја, као Србина из Баната, основа етничког идентитета био је језик – “Срби” су они који говоре истим језиком као и он, без обзира на веру. Дакле, његови суседи “Власи” који су исто православци, али говоре румунским језиком, нису Срби. На тој концепцији инсистираће и током путовања кроз Славонију и Хрватску.

Међутим, када је стигао у Загреб, тамошњи житељи идентификовали су га као “Влаха” и послали га код гркокатоличког владике (православних епископа и њихових установа у Загребу тада није било). Дакле, за грађанство у Загребу, разлика је већ постојала, и он је био странац. Језик је био мање битан фактор, а преовладала је разлика у вероисповести.

Могуће је у овој раној свести о етничкој различитости учитати касније тенденције српског национализма као хегемонистичког а хрватског као сепаратистичког, које ће у великој мери обележити историју Југославије у двадесетом веку. Но, то би било читање историје уназад. Упркос томе, концепцијска разлика је поприлично индикативна. Питање да ли је основа политичке заједнице језик или вера у великој ће мери одредити каснији развој двеју националних идеологија.

Доситеј ће у свом писму Харалампију јасно описати Хрвате, Далматинце, те Бошњаке и (Х)ерцеговце “Турке” као део српског народа, “будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада”. Са сличном хипотезом ће, 1849. године, Вук Караџић узбуркати своје загребачке колеге у тексту “Срби сви и свуда”. Ова, условно речено, “хегемонистичка” тенденција свакако неће бити универзална, јер ће, на пример, већ Доситејев савременик Јован Рајић јасно разликовати Србе и Хрвате.

Наравно, разлика између Срба и Хрвата није произашла (искључиво) из друштвене надградње. Још у међуратном периоду Васо Богданов показивао је да је “сукоб” (или бар перцепција различитости) Хрвата и Срба имао класну основу, која је произилазила из различитог правног и економског положаја те две етничке групе у хабзбуршком царству након успостављања Војне крајине.

Веселин Матовић: Црногорски језички парадокс, континуитет са окупаторима

Но, чињеница да ће један део народа који је Доситеј перципирао као свој узети за основу идентитета језик, а други религију, говори доста о потоњем развоју националне идеологије. Обе идеје јавиће се из својеврсног универзализма, јер чак и везивање (римокатоличке) вере за нацију у настајању говори о примату универзализма у окриљу Цркве.

Оно што запада у очи, поред тенденција ка различитости и сличности које се мешају у не сасвим разрађеним концепцијама националног, јесте и чињеница да етнички идентитети које Доситеј описује у својим писмима из осме и девете деценије осамнаестог века нису уједно и национални, у савременом смислу те речи. Доситејеви описи других народа и разлика међу њима су чисто фолклористички, или у најрадикалнијем случају лингвистички.

Постоје свакакви Албанези, Греци, Немци и Инглези, али идеја да то треба бити некаква основа њиховог политичког суверенитета је потпуно одсутна. Идеја “просвећивања” народа свакако је већ ту, и ускоро ће се преко ње појавити идеја народног суверенитета. У последњој деценији осамнаестог и у првој деценији деветнаестог века, сви од Игњата Мартиновића до Саве Текелије почеће да се интересују за нову и тада радикалну концепцију да је основа политичког суверенитета нација или народ. Сам Доситеј ће учествовати у директном стварању нације и њене државе кроз прикључивање српским устаницима.

Наизглед збуњујућа ситуација у којој се затекао Доситеј Обрадовић када се обрео међу Хрватима представља веома занимљиву историјску лекцију о националном идентитету. С једне стране, многи историчари, укључујући и великог Erica Hobsbawma, приметили су да етничка идентификација која постоји међу одређеним слојевима становништва на Балкану пре 19. века доводи у питање устаљене и доминантне модернистичке теорије национализма, по којима је национализам производ модерне епохе: индустријске револуције, просветитељства и Француске револуције.

Феномен појаве националног идентитета у већински сељачким балканским друштвима остаје недовољно истражен у историографији, иако је простор за помак у том смеру рашчистио још Traian Stoianovich у својој класичној студији о балканској трговачкој класи из 1960. године.

Доситејев светосавски залет

Са друге стране, прича о Доситејевим необичним сусретима са Хрватима свакако је најмање занимљива са оне тачке гледишта са које би је посматрали данашњи националисти, а то је питање ко је био “у праву” у тим осамнаестовековним сусретима. Доситејеве авантуре са тада несумњиво постојећим, али још магловитим концептима “Срба” и “Хрвата” (па и “Влаха”) сведоче о случајној, непредодређеној и непредвидивој трајекторији развоја националних идентитета.

Идеја нације, која ће од 1789. године уздрмати сујеверје о “божанском праву” монарха као основи политичке заједнице, могла је довести до уједињења Јужних Словена још у периоду великих грађанских револуција. Током ране конфузије око националне идеје, прича о “троименом народу” је још и могла проћи. Да је Наполеон остварио своју замисао и одолео свеевропској реакцији, данас не би било ни Хрвата ни Срба ни Словенаца, него бисмо сви били – Илири.

То не значи нужно да би се сва страдања двадесетог века изазвана национализмом избегла: увек су се могла изродити нова. Национализам је идеологија која, у зависности од развоја производних односа, може играти и веома прогресивну и потпуно реакционарну улогу.

Ова прича није ламент над неоствареном фантазијом једне нације за све Јужне Словене, него подсетник о потпуно произвољној и историјски константно променљивој природи у нас тобоже зацементираних националних идентитета. Подсетник о њиховој несталности је нарочито битан у епохи потпуно развијеног глобализованог капитализма, у којој је, по свему судећи, некада револуционарни потенцијал националистичке идеологије у потпуности исцрпљен.

Извор: Портал Новости

TAGGED:Доситеј ОбрадовићПортал НовостиСтефан ГужвицаХрвати
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Слободан Јанковић: Манастир Свете Катарине на удару прогреса
Next Article Бобан Каровић: Пребацивање одговорности: „Рат“ тужилаштва и суда у случају пада настрешнице

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Стефан Синановић: Видовдан – дан најдрагоцјенији

Пише: Стефан Синановић Изгледа да мало који Видовдан у Црној Гори може да протекне без…

By Журнал

Споменик француске бруке

Толико пута су споменули њемачке војнике да се стиче утисак да је пристуство њемачких војника…

By Журнал

Милош Лалатовић: Наша Америка – друштвени и културни амерички утицај на балканске државе и свијет

Пише: Милош Лалатовић Без обзира шта мислили о америчкој спољној политици, нико од људи са…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Други пишу

Оптимизам пред Новаков Вимблдон

By Журнал
Други пишу

Америчке царине мењају глобалну трговину, Кина јача везе и економски утицај

By Журнал
Други пишу

Неле Карајлић: Југославија убијена, али њена култура живи!

By Журнал
Други пишу

Синиша Вуковић: Илија, сећамо се

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?