Пише: Мило Ломпар
Претходна два дијела можете прочитати овдје и овдје
У XX веку се одиграло померање културних тежишта ка западним зонама утицаја. Руски утицај остаје на површини културног зрачења, превасходно унутар фолклорних и рудиментарних форми, чиме се следи западна културолошка предрасуда, док се објективно титистичка Југославија постепено отвара културним садржајима и доминацији западних утицаја. То долази до изражаја у њеним последњим деценијама. Њен распад, као одјек пада Берлинског зида и пропасти Совјетског Савеза, драматично нас је суочио са искуством које је Јован Ристић далековидо осетио. Јер, у деведесетим годинама XX века видели смо како то изгледа када на светској сцени нема руског присуства. То је драматично потврђено бомбардовањем 1999. године. Али, то је − како је писао Солжењицин − изазвало преокрет у руској елити, што је довело до преокрета руског понашања унутар саме њихове државе.
Оправдана је многа критика руске политике. Путин је изнео неистину када је рекао да је Јељцин подржавао Србе. То једноставно није тачно. Јељцин је водио политику у потпуној сагласности са западним интересима: Черномирдин је био пратилац Ахтисарија у свим његовим захтевима приликом бомбардовања 1999. године. А 2005. године Путин је одликовао Стјепана Месића, који је био председник Хрватске, на обележавању шездесет година победе у Другом светском рату. Хрватска је – у оквиру немачке војске – имала своју јединицу под Стаљинградом, коју је 24. септембра 1942. године обишао поглавник Независне државе Хрватске. За ту државу, која је ратовала под Стаљинградом, Фрањо Туђман је 1990. године рекао да није била само квислиншка творевина него и израз историјских стремљења хрватског народа. Коју Хрватску је одликовао Путин? Ону чијом јединицом је командовао Месићев рођак који је касније завршио у партизанима? Не „економишу” само западне политике са вредностима у корист интереса, већ то чини и руска политика. Јер, однос између вредности и интереса се непрестано успоставља и ишчезава у конкретним ситуацијама. Али, свака критика остаје непотпуна ако изостави одговор на питање: ако се склонимо од Русије, на кога ћемо апеловати када је реч о српским националним правима? А мали народ увек на неку адресу мора апеловати.
Берлин? Тамо смо проверили како стојимо последњих сто година: океан негативних и неистинитих садржаја, представа и дејстава. Париз? У годинама распада титоистичке Југославије, француска политика је имала као главни циљ да Немачку увуче у систем евра: замена марке за евро. Отуд је знатно угрожавала – и каткад надмашивала – немачку пропаганду у ширењу неистина: када је реч о деведесетим годинама XX века код нас. Лондон? Тамо непрекинуто траје – пуних двеста година − систематско ниподаштавање српских националних права. Ватикан? Који је први признао независност Хрватске и који истрајно одбија да призна своју одговорност за геноцид над српским народом у Другом светском рату. Можда Вашингтон? У послератном билтену Порука, који је уређивао, у педесетим годинама XX века, Слободан Јовановић пише да се у будућности може размишљати само о томе да се Срби ослоне на америчку подршку. Он проницљиво додаје: то је потпуно неизвесно и несигурно. Он, дакле, добро види да америчка подршка може не само да изостане него и да се изокрене: као што је изостала и изокренула се при распаду титоистичке Југославије.
Нема никаквог разумевања за елементарна права нашег народа. У првим деценијама XXI века ваља забележити да је 2007. године, када су западне силе, предвођене Сједињеним Америчким Државама, желеле да наметну Ахтисаријев план, којим би се склонила резолуција 1244 Уједињених нација и прогласило Косово за независну државу, кроз форму надгледане независности, српски председник владе Војислав Коштуница упутио писмо руском председнику Владимиру Путину да Русија стави вето у Савету безбедности. То је било први пут после 1914. године да се један српски председник обратио за помоћ Русији. Пуних сто година се то није догодило.
Ово је био један преокрет: нешто се тражило од Русије. Она је одговорила тако што је рекла да ће ставити вето. Није признала независност Косова и Метохије, него су западне силе незаконито спровеле своју одлуку, која је – без места у Уједињеним нацијама – остала проблематична. У 2015. години српски председник Николић је молио руског председника Путина да се стави вето на британску резолуцију о геноциду у Сребреници. Пошто је то изашло на гласање у Савету безбедности, Русија је ставила вето. Тако да је она показала да постоје неки тренуци, неки садржаји и неке границе у којима ће она заштитити нешто од српских националних права.
Премда су два народа вишеструко неупоредива, у величини, дометима и значају, кључни циљ сваке српске политике, под условом да је српска политика, морао би бити да се српске националне акције у Москви држе на што већем информативном интензитету. То је више културни него политички процес: он рачуна на дуго трајање и кумулативно дејство. У XX веку постоји хијатус између руске и српске политике: један расклад у времену. Како то уравнотежити и вратити некој врсти синхроније? У духу историјског сазнања које је Стојаn Новаковић класично формулисао: „Без Русије не би било Србије.” Са свим империјалним непријатностима по живот једног малог народа, који се налази на далекој периферији њеног света, јер пребива на граници светова, Русија остаје једини поуздани савезник: поуздан онолико колико велика сила може да буде поуздана помоћ малом народу. Не треба да се претварамо да су империје лаке. Нигде нису лаке. Увек имају ниподаштавање мањих народа. То је једноставно тако.
Али, једина међу великим силама на коју се може апеловати, где наше молбе могу да имају неког ко ће желети да их чује, због стицаја њених унутрашњих прилика, остаје Русија. То је подручје у којем наша истина, као истина нашег постојања, страдања и успеха и неуспеха, може да наиђе на ухо које ће је чути и, каткад, разумети. Али, не може та средина да уради, као ниједна друга средина, послове које морамо сами да урадимо. Треба да створимо, колико је год то могуће, простор за комуникацију са руским јавним мњењем. Треба у руском јавном мњењу да тражимо пријатеље српског народа. То значи да треба да пласирамо сазнања о себи, најразличитије врсте, у медијима, код универзитетских наставника, у најширим слојевима становништва. Неопходно је радити на ширем разбоју, а не на плану једног председника или једне политичке странке.
Да би тај пут био могућ, мора се образовати политика српског становишта. То је политика просвећеног национализма. Она није политика безусловног поклапања са руским интересима. Јер, разилажење руске и српске политике је – у извесном степену – неминовно. Разлика између две државе открива немогућност њиховог политичког поклапања. Остаје могућност подударања и саображавања. Премда испољава свест о неминовној дистанци између руске и српске политике, што је траг просвећености, главна предност политике српског становишта очувана је у сазнању да она не може да буде антируска, јер је то дејство национализма у њој. То значи бити оно што је Стојан Новаковић за себе рекао да је временом постао: рационални русофил. То је политички корелат просвећеног национализма. Он подразумева више садржаја. Први садржај: не може Русија да уради послове које морамо да урадимо сами за себе. Други садржај: ми смо земља на ивици руског света. Трећи садржај: ако смо народ на граници светова, онда је западни утицај наша стварност. Будући да западни утицај има вредности, онда треба да функционишемо као људи који су спремни да западне вредности амалгамишу унутар сопственог културног простора. То би био знак рационалног у српском русофилству. То нас враћа Доситеју из 1810. године.
Као народ и као држава, налазимо се у колонијалном положају на постмодерни начин. То је освешћујући тренутак: треба да поставимо питање какву државу можемо да успоставимо, које облике солидарности треба да успоставимо, које вредности треба да очувамо упркос општем притиску који осећамо. Који људи могу те вредности да заступају? То су сложена питања. Пропаганда све решава једноставно: „Кад су Руси код Одесе, близу је делта Дунава, па су одмах и код Кладова: и све је решено.” То је обрнута страна новчића на којем је писало оно у име чега је Друга Србија владала: „Европа нема алтернативу.” Евробољшевици против националбољшевика. Уместо руске доминације – западна доминација. Неће бити да је то добро. То је одржавање јавне свести у стању самоскривљене незрелости. Озбиљна и тешка питања, на која народ мора да одговара из поколења у поколење, не решавају се измишљеним паролама које су потребне да би се данас одржала власт или расподелио новац. Зато су популистички национализам или елитистички интернационализам погубни.
Као да за српски народ најбољи поредак подразумева демократију: као релативну равнотежу између индивидуалних права и духа заједнице; и као равнотежу између духовне ситуације времена и традиционалних вредности. Истрајавање на демократским вредностима, насупрот главном току мишљења код нас који обезвређује демократију зато што западно урушавање демократских вредности узима као разлог да буде против демократије. Но, постоје времена у којима су демократске вредности мање уважене, као и времена када се оне постепено враћају са јачом снагом. То цео XX век показује упркос свим негативним утицајима. Није оправдано садашњи пад демократских вредности прогласити као неки разлог да се буде против демократије као поретка. Могуће је бити – и то је тековина модерних времена, јер подразумева непрекидан сукоб вредности – против демократије као идеје, појма, вредности. Али, то је могуће и у демократском поретку. Ако смо против демократије као поретка, шта се нуди уместо тога? Нуди се ауторитаризам. Да ли они који призивају ауторитаризам мисле да би они у том ауторитаризму могли да буду против ауторитаризма? Да не помињемо тоталитаризам. Иако је неспорно да су западне државе јако урушиле јавни статус демократских вредности. У том смислу се може рећи да је свет на једној врсти низбрдице.
Ако их сагледамо у дугом трајању, руско-српски односи одвијају се у више праваца. Културни утицај Русије временом пада, док политички утицај Русије траје и у временима када културни утицај опада. Али, препознаје се и једна законитост: културни утицај временом одређује политички утицај. Они који су присутни културом, схваћеном као свеукупни систем односа, не само схваћеном у смислу неке истанчаности него схваћеном као начин живота, унутар облика комуникације, пословања, саобраћања, ширим спектром друштвених односа, пре или касније условљавају једну врсту политичког преокрета и промене у понашању.
У нашим временима присуствујемо једном сложеном колоплету руско-српских односа. У њему понекад Русија делује као сфинга чије идеје не можемо до краја погодити, док се, суштински, учимо тешкој лекцији самосталног постојања: и онога што је Јован Ристић видео и на шта је указао давних дана. У сложеном свету ослањамо се на ону традицију која никад није била изневерена у руско-српским односима. То је традиција православног дотицаја. Русија је увек била на страни православних Срба, она је увек помагала уметност и културу православних Срба. То смо видели и при завршавању Храма Светог Саве. То је њена основна матрица утицаја. Код нас постоје две амплитуде у односима: једно велико и митско одушевљење великом словенском силом која би могла да нам помогне као народу на граници, и, с друге стране, дубоко и готово трауматско осећање осујећености што живот не потврђује наше најбоље наде.
Садржај није дозвољено делити и преносити без дозволе аутора.
