Пише: Стефан Гужвица
Ко су “Власи”? У зависности од тога у којем делу српскохрватског говорног подручја се налазите, наићи ћете на различите и понекад опречне дефиниције. С овом загонетком сусрео се из прве руке великан српског просветитељства Доситеј Обрадовић још на самом почетку својих прикљученија, када је путовао по земљама хабзбуршке круне, чији је и сам био поданик. Одрастао је међу “Власима” у Банату, али је знао да он сам није “Влах” – он је Србин. Стога му је свакако било зачуђујуће када је, први пут дошавши у Загреб, сазнао да је он тамо, из неког разлога, “Влах”.
Реч “Влах” лингвистички је веома занимљива. Долази од прото-германске речи Walhaz и изворно значи “странац”. Од ове речи проистиче рецимо и назив за Велшане, домороце Британије с којима су се германски досељеници сусрели, или за Валонце, франкофони народ с којима су Германи ступили у контакт у данашњој Белгији. Ова реч се међу Словенима раширила, значење је остало исто, али је питање ко је тај “странац” остало заувек отворено.
У Македонији и другим крајевима централног Балкана, Власи су Цинцари, данас практично ишчезли и асимиловани народ. У Тимочкој и Неготинској крајини, Власи су Румуни. У Прагу, Влашка улица је била пребивалиште Италијана који су се ту населили као неимари у епохи барока. За италијанског путописца Алберта Фортиса, у његовом чувеном “Путу по Далмацији”, Власи или Морлаци су сви Словени који живе у далматинском залеђу – дакле, опет странци.
Доситеј Обрадовић одрастао је међу “Власима” и говорио “влашки”, али он сам није био “Влах”. С обзиром на то да је био из Баната, “Власи” су, наравно, били Румуни. У свом аутобиографском делу “Живот и прикљученија”, Обрадовић подробно описује одрастање у мултиетничком Банату и прави јасну разлику између Срба и Влаха које, иако су исте вере, раздваја језик. Када касније, као млад монах, путује по Славонији, налази међу собом искључиво говорнике свог језика, али разне вере – “греческе и римске”.
Уз присећање на дебате које је тада водио са римокатолицима, Доситеј ламентира своје незнање и потенцирање несугласица са људима које сматра сународницима. Те 1788. године, са много животног искуства, он закључује да људе “ништа тако не раздељује и не очуждава колико цркве, греческа и латинска!” Под очитим утицајем универзализма епохе просветитељства, устаје против верског дељења на људе, нарочито унутар “истог народа”.
У покушају да се преко Немачке домогне Русије, где је хтео да стекне даље образовање, Доситеј пролази кроз Загреб. Тамо се опет среће са представницима латинске цркве и види прилику да изучава латински језик. Представници клера упућују га код “влашког” бискупа, а Доситеј се пита, “зашто нас зову Влае”.
На његово запрепаштење, испоставља се да је бискуп “унијат”, односно да је гркокатоличке вере, што га одмах одбија, те напушта и бискупов двор и град, одбивши чак и понуду да тамо руча. Упркос томе, проведених шест дана у Загребу јесте искористио и за даље изучавање латинског, за који је приметио да је сличан влашком, који зна из детињства “како и наш серпски”.
Доситеј ће касније изразити жаљење и због ове своје затворености. На лингвистичку забуну са многозначним појмом “Влаха” неће се претерано осврнути. Но његови доживљаји по Славонији и Хрватској (он сам тада прави разлику између два региона) доста су индикативни за разумевање етничких идентитета у јужним крајевима хабзбуршке империје у другој половини 18. века.
Појмови као што су “Србин” и “Хрват” недвојбено постоје, те се Доситеј, као и други писци тог периода, њима користи. Међутим, истрајава њихова релативна неодређеност, која ће трајати све до коначне трансформације етничких идентитета овог кутка света у националне.
За Доситеја, као Србина из Баната, основа етничког идентитета био је језик – “Срби” су они који говоре истим језиком као и он, без обзира на веру. Дакле, његови суседи “Власи” који су исто православци, али говоре румунским језиком, нису Срби. На тој концепцији инсистираће и током путовања кроз Славонију и Хрватску.
Међутим, када је стигао у Загреб, тамошњи житељи идентификовали су га као “Влаха” и послали га код гркокатоличког владике (православних епископа и њихових установа у Загребу тада није било). Дакле, за грађанство у Загребу, разлика је већ постојала, и он је био странац. Језик је био мање битан фактор, а преовладала је разлика у вероисповести.
Могуће је у овој раној свести о етничкој различитости учитати касније тенденције српског национализма као хегемонистичког а хрватског као сепаратистичког, које ће у великој мери обележити историју Југославије у двадесетом веку. Но, то би било читање историје уназад. Упркос томе, концепцијска разлика је поприлично индикативна. Питање да ли је основа политичке заједнице језик или вера у великој ће мери одредити каснији развој двеју националних идеологија.
Доситеј ће у свом писму Харалампију јасно описати Хрвате, Далматинце, те Бошњаке и (Х)ерцеговце “Турке” као део српског народа, “будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада”. Са сличном хипотезом ће, 1849. године, Вук Караџић узбуркати своје загребачке колеге у тексту “Срби сви и свуда”. Ова, условно речено, “хегемонистичка” тенденција свакако неће бити универзална, јер ће, на пример, већ Доситејев савременик Јован Рајић јасно разликовати Србе и Хрвате.
Наравно, разлика између Срба и Хрвата није произашла (искључиво) из друштвене надградње. Још у међуратном периоду Васо Богданов показивао је да је “сукоб” (или бар перцепција различитости) Хрвата и Срба имао класну основу, која је произилазила из различитог правног и економског положаја те две етничке групе у хабзбуршком царству након успостављања Војне крајине.
Веселин Матовић: Црногорски језички парадокс, континуитет са окупаторима
Но, чињеница да ће један део народа који је Доситеј перципирао као свој узети за основу идентитета језик, а други религију, говори доста о потоњем развоју националне идеологије. Обе идеје јавиће се из својеврсног универзализма, јер чак и везивање (римокатоличке) вере за нацију у настајању говори о примату универзализма у окриљу Цркве.
Оно што запада у очи, поред тенденција ка различитости и сличности које се мешају у не сасвим разрађеним концепцијама националног, јесте и чињеница да етнички идентитети које Доситеј описује у својим писмима из осме и девете деценије осамнаестог века нису уједно и национални, у савременом смислу те речи. Доситејеви описи других народа и разлика међу њима су чисто фолклористички, или у најрадикалнијем случају лингвистички.
Постоје свакакви Албанези, Греци, Немци и Инглези, али идеја да то треба бити некаква основа њиховог политичког суверенитета је потпуно одсутна. Идеја “просвећивања” народа свакако је већ ту, и ускоро ће се преко ње појавити идеја народног суверенитета. У последњој деценији осамнаестог и у првој деценији деветнаестог века, сви од Игњата Мартиновића до Саве Текелије почеће да се интересују за нову и тада радикалну концепцију да је основа политичког суверенитета нација или народ. Сам Доситеј ће учествовати у директном стварању нације и њене државе кроз прикључивање српским устаницима.
Наизглед збуњујућа ситуација у којој се затекао Доситеј Обрадовић када се обрео међу Хрватима представља веома занимљиву историјску лекцију о националном идентитету. С једне стране, многи историчари, укључујући и великог Erica Hobsbawma, приметили су да етничка идентификација која постоји међу одређеним слојевима становништва на Балкану пре 19. века доводи у питање устаљене и доминантне модернистичке теорије национализма, по којима је национализам производ модерне епохе: индустријске револуције, просветитељства и Француске револуције.
Феномен појаве националног идентитета у већински сељачким балканским друштвима остаје недовољно истражен у историографији, иако је простор за помак у том смеру рашчистио још Traian Stoianovich у својој класичној студији о балканској трговачкој класи из 1960. године.
Са друге стране, прича о Доситејевим необичним сусретима са Хрватима свакако је најмање занимљива са оне тачке гледишта са које би је посматрали данашњи националисти, а то је питање ко је био “у праву” у тим осамнаестовековним сусретима. Доситејеве авантуре са тада несумњиво постојећим, али још магловитим концептима “Срба” и “Хрвата” (па и “Влаха”) сведоче о случајној, непредодређеној и непредвидивој трајекторији развоја националних идентитета.
Идеја нације, која ће од 1789. године уздрмати сујеверје о “божанском праву” монарха као основи политичке заједнице, могла је довести до уједињења Јужних Словена још у периоду великих грађанских револуција. Током ране конфузије око националне идеје, прича о “троименом народу” је још и могла проћи. Да је Наполеон остварио своју замисао и одолео свеевропској реакцији, данас не би било ни Хрвата ни Срба ни Словенаца, него бисмо сви били – Илири.
То не значи нужно да би се сва страдања двадесетог века изазвана национализмом избегла: увек су се могла изродити нова. Национализам је идеологија која, у зависности од развоја производних односа, може играти и веома прогресивну и потпуно реакционарну улогу.
Ова прича није ламент над неоствареном фантазијом једне нације за све Јужне Словене, него подсетник о потпуно произвољној и историјски константно променљивој природи у нас тобоже зацементираних националних идентитета. Подсетник о њиховој несталности је нарочито битан у епохи потпуно развијеног глобализованог капитализма, у којој је, по свему судећи, некада револуционарни потенцијал националистичке идеологије у потпуности исцрпљен.
Извор: Портал Новости
