Пише: Гидеон Леви
У Израелу има доста политичара и јавних личности који позивају на завршетак рата. Има их пуно који се боре за ослобађање талаца. Још више је оних којима је стало до пада ове владе. Постоје и они који брину о статусу Израела као изопштене земље. Многи су узнемирени и због цене коју ће због тога платити израелска економија и друштво.
Али у јавном простору скоро да никоме није стало до судбине становника Газе. Нема ниједне јавне личности која губи сан због деце која вриште од ужаса и бола у болницама, због старих људи склупчаних на магарећим запрегама и целих породица које нестају. Бол због Газе је споредни глас у јавном простору, позадинска бука у једном сасвим другом дискурсу. Чак и најбољи међу нама брину само због последица које ће овај рат имати на Израел.
Глас људскости је нестао, хуманизам је умро, нестао са политичке сцене. Већина интелектуалаца ћути о овом рату, да не помињем медије. Нема Јешајахуа Лајбовица, Јануша Корчака или Бертранда Расела који ће повикати: доста по сваку цену, доста због Газе. Ово је друштво без хуманистичког темеља који би се протресао због патње жртава Газе.
Оправдани шок због онога што се догодило 7. октобра прошле године у Израелу неће бити смењен шоком због онога што чинимо у Гази. Зашто? Зато што смо ми Јевреји, а они нису? Зар хуманизам не прелази све границе и не признаје националност? Немојте нас узнемиравати, ми смо још увек у 7. октобру. Али од тада се догодило хиљаду 7. октобара и ниједан није дотакао срца Израелаца. Тачно је да провладини медији чине све да грађани не виде истину, али и без њих је свакоме јасно да се у Гази дешава катастрофа коју смо ми изазвали. И нема гласа протеста због тога. Разлози за то су бројни, али нема оправдања. Сваки народ се прво брине за своје сународнике. Али овако? И још колико дуго? Када сам пре неколико дана показао својој рођаци један од страхотних видео снимака из Газе она је механички упитала: „Да ли си сигуран да није лажан?“ Израелци су око себе подигли непробојни заштитни зид. Нема те вести из Газе која би код њих пробудила осећај кривице. Нема антиратних протеста попут оних давних америчких против Вијетнамског рата.
Узмите на пример сјајан чланак који је написала Орна Ринат (Харец, 23. мај), можда најмучнији текст о рату објављен у Израелу. Да ли је изазвао било какве реакције? Где је човек који ће изаћи и рећи дођавола са свим калкулацијама, ове страхоте морају да престану пре свега због патње становника Газе. Бивши премијер Ехуд Барак, један од гласних противника овог рата, прекјуче је у Харецу објавио још један оштар чланак о потреби окончања овог сукоба. Прочитао сам га два пута. Нисам нашао ни трунку саосећања према патњи Газе. То њега не занима. Он наводи бројне разлоге за престанак рата, чак помиње и потребу да се пружи „хуманитарна помоћ“, али да би се одобровољио свет. Чланак другог бившег премијера, Ехуда Олмерта, у истом броју је нешто храбрији и хуманији. Он нас подсећа како су се бели Јевреји борили раме уз раме са црним људима против јужноафричког апартхејда. Гинули су, били рањавани, затварани. А у Израелу данас нико да пусти сузу због жртава Газе. Рат мора да стане пре свега јер је ово рат уништења који изазива нељудску патњу у Гази. Али у Израелу нема никога да то јасно и гласно каже.
Извор: Пешчаник
