Пише: Редакција
Прошле седмице комисија Општине Никшић за избор идејног рјешења за споменик Његошу за првонаграђени рад је прогласила рад београдског вајара Игора Ђорђевића. Његов ће споменик бити подигнут на платоу испред никшићког Дома револуције.
Комисија, мора се признати, није имала лагану задаћу. Другопласирани рад вајарке Саре Николић остаје, можда и више него што је пристојно и допуштено, на трагу споменика Његошу на београдском Платоу, ког потписује Сретен Стојановић, па је вјероватно и то допринијело да се Ђорђевићево рјешење наметне као побједничко.
Стварни проблем, међутим, лежи у образложењу комисије која је оцијенила да Ђорђевићево рјешење представља „најцјеловитији и умјетнички најуспјелији одговор на задатак конкурса, остварујући складан однос између меморијалне функције споменика, савременог скулпторског израза и карактера личности којој је посвећен.“
Према образложењу Комисије, „Ђорђевић Његоша приказује кроз сједећу, контемплативну фигуру снажног унутрашњег набоја, стављајући у први план његову мисаону, филозофску и стваралачку димензију. Таквим приступом пажња посматрача усмјерена је на духовну снагу и универзалност Његошевог дјела, без ослањања на патетику, наративност или дословну интерпретацију“, а посебно је истакнут и „савремени ауторски приступ и одмак од доминантних модела присутних у досадашњим споменичким интерпретацијама Његоша. Умјесто монументалности засноване на покрету и просторном ширењу форме, аутор се опредијелио за затворену и сабрану композицију која простор активира суптилно, подстичући посматрача на промишљање универзалних питања људског постојања.“
Најбоље идејно рјешење споменика Његошу у Никшићу осмислио Игор Ђорђевић
Вјешто срочено образложење, нажалост, нема своје упориште у стварности. Ђорђевићева скулптура не рефлектује ниједан од три битна аспекта Његошеве личности: вјерски достојанственик, свјетовни владар и умјетник. Премда је очигледна ауторова намјера да реферише на Роденовог Мислиоца, Ђорђевићев Његош изгледа као саплетени горштак и као споредни лик из филмова Живка Николића.
Не постоји, дакле, ништа савремено нити модерно у овом споменику који је умјетнички мртав јер је анахрон и конзервативан те популистички на начин који не приличи овом вијеку и његовој умјетности. Да није одјевен у црногорску народну ношњу, Његош у Ђорђевићевој визури могао би сасвим комотно бити и Елеазар из приповјетке Леонида Андрејева, али посматрач би и даље осјећао нелагоду, јер Елеазара из гроба диже Христ, а Његоша Ђорђевић својом ликовном претенциозношћу, у којој су узори присутнији него што би то било пристојно, и опортуном утилитарношћу.
Премда класичан у изведби, на неки начин је Росандићев споменик Његошу у Требињу, први који је подигнут у свијету, живљи и модернији од Ђорђевићевог. Никшићу и Црној Гори потребан је споменик Његошу, али не стерилан и компромисерски, већ споменик који ће посматрача подсјетити да је Његош био и владика и свјетовни владар и војсковођа, али и умјетник и мислилац који је у својим дјелима водио дијалоге са Платоном, Дантеом, Милтоном… Опонашање узора из претходних епоха није пут којим ликовна и споменичка култура треба да иду ако желе да таквог Његоша представе Црној Гори.
