Пише: Томас Пикети
Коаутори овог текста су Лукас Чанцел, Корнелиа Мохрен, Роваида Мошриф, Мориц Одрески и Анмол Сомачи.
Замислите будућност у којој сви уживају висок ниво благостања; будућност у којој ће 90% светске популације удвостручити свој доходак, а радиће само половину данашњег радног времена. Свет у ком ће сиромашнија половина човечанства доживети да њен удео у глобалном богатству расте са данашњих 2% на чак 30%; свет у ком ће сви моћи да троше довољно, али не претерано. И замислите да се све то остварује без уништавања климатског система, на планети која ће моћи да одржи људски живот.
Као противотров за суморне техно-ауторитарне визије будућности какве нам данас нуде, хитно нам је потребна нова и радикална визија глобалног напретка у 21. веку. Најверодостојнија је она визија у којој је први предуслов за достизање једнакости и људског развоја очување одрживости живота на нашој планети.
Наш нови извештај разматра услове које треба претходно испунити да би до краја овог века свет могао да оствари циљ успешног усклађивања императива економије и екологије.
Наш закључак? Глобална трансформација која мири одрживост живота на планети и високе стандарде благостања за све јесте могућа – под условом да су испуњена три услова. Неопходна нам је брза декарбонизација енергетских система. Али потребно нам је и велико померање од прекомерности ка „довољности“ потрошње. То подразумева значајно скраћење радног времена и умањену потрошњу сировина, уз дубоке промене у обрасцима трошења, прехрамбених навика, коришћења земљишта и шумског покривача. Финансијска и политичка подршка за декарбонизацију и достизање одрживог нивоа потрошње захтевају драстично смањење доходовне, имовинске и политичке неједнакости, како између земаља тако и унутар њих. Смањење глобалне неједнакости може се ускладити с пројектом темељне декарбонизације; то је заправо неопходан предуслов заједничког просперитета на планети ограничених ресурса.
Извештај о глобалној правди је први покушај излагања комплетно квантификованог плана жељене транзиције. У извештају су обједињене четири димензије које се у данашњим расправама често третирају засебно: прерасподела на глобалном нивоу; темељна реформа међународног финансијског и економског поретка; радикална трансформација енергетских система; и промена у обрасцима потрошње. У поређењу с већином климатских сценарија који се данас нуде (укључујући и оне Међувладиног панела о климатским променама), главна новина је то да су све четири димензије моделоване заједно – а у средиште анализе су постављени неједнакост и достизање довољности потрошње.
Шта би нам таква транзиција донела? У њеном средишту је доходовна конвергенција између различитих држава. Просечан национални доходак по глави становника, од најсиромашнијих региона (290 евра месечно у субсахарској Африци) до оних најбогатијих (4.590 евра у Северној Америци/Океанији), што чини разлику од чак 16 према 1, порастао би до јединственог нивоа од око 5.000 евра месечно у свим земљама света до 2100. године.
Али конвергенција није само монетарна. Годишње радно време по запосленом требало би да опадне с приближно 2.100 на око 1.000 сати, чиме ће се наставити дугорочни тренд скраћивања радног времена; удео глобалног радног времена посвећеног услугама здравства и образовања нарастао би са 11% на 43%. Жене и мушкарци би се приближили изједначавању плата и удела у раду за новац и раду за домаћинство.
Све то би се одвијало у климатским условима који погодују одржању живота на планети. Захваљујући одрживој конвергенцији и брзој декарбонизацији глобално загревање би достигло максимални ниво од 1,8 Ц, уместо 4 Ц према садашњим пројекцијама.
Ништа од тога неће бити могуће без значајног смањења неједнакости. Интерперсоналне разлике на доходовној лествици смањиле би се до односа од један према пет, а на имовинској на један према десет, чиме би се наставили трендови забележени у 20. веку у западној и северној Европи. Удео у глобалном богатству сиромашније половине човечанства порастао би са 2% на 30%, док би удео у класи милијардера опао са 6% на 0,05%.
За вођење и финансирање таквих промена потребне су нове институције. Фонд за глобалну правду би у периоду од 2026. до 2060. трошио годишње у просеку 10% светског БДП-а за исплату дивиденди и инвестиције земљама којима је то потребно, насупрот садашњем износу од испод 0,4%, колико данас чине сабрани фондови за међународну помоћ и буџети Уједињених нација, Међународног монетарног фонда (ММФ) и Светске банке. Средства би долазила из светског сувереног фонда који би чинило 10% светског акцијског капитала, као и приливи од повећаног глобалног пореза на имовину од 20% годишње за класу милијардера и глобалног пореза на доходак од 90% на самом врху лествице. Те порезе би плаћао приближно 1% светске популације.
Резултат није трансфер од многих у корист неколицине, већ добит за готово све. Близу 90% светске популације удвостручило би своје приходе између 2026. и 2100. године, а када се узму у обзир новостечено слободно време и настањивост планете, користи би имало више од 99% популације. План такође прерасподељује политичку моћ. Данас најбогатији региони имају четири пута више гласова у ММФ-у и Светској банци него што би требало да имају на основу удела у светској популацији; у новом поретку би сваки становник имао једнако право гласа, подржано међународном клириншком унијом и новом међународном валутом да би се окончале привилегије доминантних сила и решиле глобалне трговинске неравнотеже.
Наш извештај је део шире међународне агенде за очување планете која може одржати живот, агенде социјалне правде и реформе глобалне финансијске архитектуре – укључујући Бриџтаун иницијативу коју је покренуо Барбадос 2022. године, Севиљску обавезу финансирања развоја, процес пореске конвенције УН-а и иницијативе Г20 у области глобалне неједнакости које предводе Бразил и Јужна Африка. Главни допринос овог извештаја је постављање свих поменутих иницијатива у квантификовани институционални оквир, уз моделовање друштвено-економских конвергенција, температурне промене и путању расподеле до 2100. године.
Одрживост, једнакост и просперитет у 21. веку су материјално достижни. Буџет за угљеник то допушта, а историја нуди преседане упоредивих размера, као што показују опште право гласа, универзално доступно здравство и школство, скраћивање радног времена и сузбијање неједнакости у 20. веку. Препрека на нашем путу не тиче се техничке изводљивости, већ одсуства заједничке визије друштвеног напретка која је у исто време конкретна и радикална. За то ће нам бити потребан јасан политички избор и тежак рад на изградњи коалиција на основу таквог опредељења.
Извор: Пешчаник
