Пише: Станко Црнобрња
Није случајно што се Србија сваког дана пита ко су ти нови, млади људи. На улицама, у селима и градовима, на свакодневним протестима. Али и у упорном ширењу идеја и емоција које дуго нису биле присутне не само у Србији већ широм света. Одмах се намеће поређење са револуцијом младих шездесетих година двадесетог века. То је била велика, светска прича. А у тој причи најмаркантнија су била два појма: генерацијски јаз и контракултура. Очигледно је да се и у овој нашој а светској револуцији младих ради о оштром генерацијском јазу. Други велики појам у овој револуцији, можда и одлучујући, јесте – култура алгоритма. Када кажемо генерацијски јаз, то значи да се ради о епохалним разликама у вредностима, уверењима и понашању између старијих и млађих генерација. Рецимо, генерација деце цвећа из шездесетих и данашњи дигитални урођеници (сви они који су рођени у доба интернета, а поготово они који су рођени у 21. веку) представљају два радикално различита одговора на друштвене промене – један заснован на контракултурној побуни, а други на прилагођавању моћној, надљудској дигиталној технологији. Хипици шездесетих одбацују индустријски капитализам у име мира, љубави и психоделичне слободе. Данашња омладина пробија се кроз постиндустријско време дефинисано вештачком интелигенцијом, аутоматизацијом, дигиталним засићењима свих врста. И, наравно, свеопштом доминацијом алгоритама. Значи, за разлику од шездесетих, када је јаз био изразито идеолошки, данашњи јаз је судбоносно технолошки. Зато, право питање и за свет и за нас овде у узаврелој Србији гласи: „Хоће ли се друштво (поготово политичка и економска елита) мењати и еволуирати са новом генерацијом дигиталних урођеника или ће се генерацијски јаз продубити у потпуну, можда чак и погубну, кризу?”
У сваком случају, окидач за акцију и код једне и код друге генерације као да је нађен у речима Ан Ренд, написаним 1957, баш у освит великих преокрета који ће наступити неколико година касније. Она пише: „Када да бисте производили морате да тражите дозволу за то од људи који ништа нису произвели, када видите да новац иде ка онима који послују не у производњи ствари, већ у трговини утицајем и привилегијама, када видите да људи постају богати путем уцене и манипулације, а не својим радом, а притом вас закони не штите од таквих, већ њих штите од вас, када видите да се корупција награђује, а поштење постаје саможртвовање – тада можете бити сигурни да је ваше друштво осуђено на пропаст.”
„Власници” државе
Шездесетих година 20. века друштво се, под утицајем младе генерације (назване беби-бум), неповратно променило па и еволуирало. Управо на плану културе. Музика, визуелна уметност, сексуалност, дизајн, литература, архитектура, мода, фотографија, филм, комуникације, језик, духовност, отвореност. У налету тадашње младалачке енергије све то ново чврсто се утемељило у све поре друштва. Многи би рекли – друштво је постало боље, богатије, лепше, разноврсније. И то је тачно. Млади тог времена нису желели да живе у друштву осуђеном на пропаст. Променили су друштво, али, ипак, нису имали снагу да га осигурају од сигурне пропасти. Беби-бумери трају и данас, а у својој метаморфози успели су да ондашњи генерацијски јаз преокрену и фактички изазову и овај садашњи, још оштрији, који планету доводи у стање катаклизмичне кризе! Његово разрешење не могу да понуде ни најмоћнији апарати вештачке интелигенције, ни најсложенији алгоритми.
Решење мора да се потражи у теорији система и у пракси која одражава устројство политичких, културних и економских система. Прво што из теорије треба да се усвоји јесте следеће: структура система одређује његове перформансе (домете). Рецимо, када погледамо систем здравствене заштите у Србији, одмах видимо два система – приватни и државни. И две врсте перформанси. На једној страни скупо, у покушају да се устроји по светским стандардима, и брзо, али у основи утемељено на ветеранима из државног система који у приватном раде због (значајне) допунске зараде. На другој страни јефтино (али са уграђеном праксом мита и корупције), и разуђено, са огромним чекањима на ред, често застарелом технологијом, оскудно у свему, али богато професионалним искуством. Та два система творе јаз који одражава и ширу структуру политичког и државног система. И то баш на јасан начин. Држава је највећи послодавац, али и највећи потрошач у земљи. Тридесет министарстава, безбројне агенције, институти, заводи, регулатори, службе, институције, управе, инспекције, органи ови, подсистеми они. Тромо, партијски дириговано, таљигање кроз бирократске лавиринте и буџетске позиције. Домет? Сви су незадовољни сем оних који су „власници” државе, власници свакојаких система. Од медијских до индустријских, од енергетских до безбедносних. А „власници” сигурно нису народ, а још мање омладина, дигитални урођеници који се крећу ка огромним изазовима. Не само у односу на застарели, наопак система у коме живе, него и на застареле али властољубиве „власнике” свега. Народа, држава, региона, континената, света. Власнике који су структуру система подесили тако да домети, из дана у дан, за њих постају све раскошнији, а за остале постају све бруталнији и све више застрашујући.
Зашто долази до сталних сукоба, па и ових генерацијских, није тешко докучити. За дигиталне урођенике, нова технологија је попут ваздуха. Слободно се упија. За оне формиране у аналогном времену, технологија се учи. И то често муком. Дигитални урођеници користе вештачку интелигенцију и алгоритме сасвим интуитивно. Ови други сумњичаво и суздржано. Дакле, технологија се мења брже него што се генерације прилагођавају. Другачији су приоритети. Млади хоће слободу, ови други хоће стабилност. Млади сасвим природно користе и другачији језик, неку врсту мешавине техно вокабулара са шатровачким и енглеским сленгом. Ови други су формални.
И тако редом, кроз све аспекте живота, дијалектика генерацијског јаза показује своје присуство. У тражењу разрешења и мира на путу у тешко време које долази намећу се јасни сигнали. Дигиталци да уче животно искуство, аналогни да уче технологију. И једни и други да траже заједничке теме у музици, култури, историји, путовањима, љубави, правди, људскости, емпатији. У савремености. И, поврх свега, уважавање разлика по принципу „не морамо се у потпуности слагати да бисмо се разумели”. У овој фази најважније је да се схвати да ниједна генерација није боља или гора, већ је само другачија.
Биологија против бумера
Дошли смо у тај моменат у времену у коме су многи појединачни „власници” света већином у поодмаклим па и високим годинама. Беби-бум генерација је у одласку. Биологија ради против њих баш када им је све како треба. Зато толико и улажу у биоексперименте. Али зато се толико и разбацују крвавим ратовима који слуте на оно добро познато – после мене потоп. Ипак, и после потопа биће преживелих. А како рече Џими Картер: „Не знам како ће се водити трећи светски рат, али сигуран сам да ће се четврти водити тољагама и каменицама.” Управо то жели да избегне нова генерација дигиталних урођеника. Њихова младост, снага, воља, истрајност, знање, вештина и интуиција биће на озбиљној проби следећих 20 година. Они су свесни да је за њих ово игра која се зове – све или ништа. При чему, ако то већ нису схватили, у овом моменту треба врло добро да упију речи Роналда Регана које гласе: „Свака генерација која је окусила слободу, а потом је изгубила, никада више у свом животу неће је окусити.”
Извор: Политика Магазин
