Пише: Слободан Орловић
Чини нам се да је све правно ономад, после погибије шеснаест људи на новосадској Железничкој станици, почело са јавним тужилаштвом. Ваљано свршити увиђај, спровести истрагу, подићи оптужницу, дотле да су чак у једном моменту три тужилаштва спроводила истрагу: утврђивала чињенице, испитивала сведоке, саслушавала окривљене. Али, правноснажне (потврђене) оптужнице још увек нема. У међувремену, тужилаштво дела на новом задатку постајући (пред)последњом одбраном ове власти од „обојених револуционара“ (како их шеф државе и свега другог, изведено, назва), окренувши се против студената, ученика и обичних грађана, као нападача на уставно уређење. Ако се „бојадисање“ по улицама и на факултетима настави а заштита тужилачка покаже неделотворном, власти остаје да је заштите и „не дају“ само још органи силе, прворедно полиција и можда некаква „помоћница полицијска“ (има је у закону, а можда већ и у животу). Да се, далеко било, не дође у ту последњу фазу одбране постојећег, можда припомогну избори, које плаћени и обојени (sic!) траже, а које вођа нам државе и народа не да па не да.
Већ веома дуги протести у нашој земљи (Милош „Коџа“ је већ после предворја Милетине буне дао „конштитуцију“, Први српски устав), створили су нервозу и неспокојство властима које на њих све више гледају као на умишљајне нападе на уставно уређење. И ту је опет на сцени тужилаштво које „заверенике“ гони, предлаже притварање, спроводи истрагу а богами и подиже оптужнице (оптужне предлоге). Они, по тужилаштву, а и власт исто то сматра, хоће насилно да промене уставно уређење и да свргну највише државне органе (чл. 308 КЗ), припремајући се за то (чл. 320 КЗ) и позивајући и друге на голо насиље (чл. 309 КЗ). И све то бива у глобално већ препознатим мирним антивладиним протестима. Па која су то средства, оруђа и оружја, набављена не би ли се победила највећа, државна сила?! Нема их, нити има намере за тако чиме, нити помоћи из иностранства (тежи облик), нити идеје како насилно променити Устав или присилно сменити министре, посланике, врховне судије па чак и шефа државе.
Али, конкретна ствар је у другоме – путем тужилаштва заплашити и превентивно одвратити масу, а институционално притискати, притварањем и суђењем, појединце за кривична дела која се и не могу доказати јер просто не постоје – не би ли мирна буна утихнула. Бар до ЕXPO-а или неке друге згоде, првог крампа јадарита, рецимо. А суштинска ствар свега овога остаје иста, деценија сад ће – скренути пажњу са кршења устава председниковог (у уставном праву то је „велеиздаја“) који самовољно управља министрима, посланицима, уставним и другим судијама и тужиоцима, странком и члановима, тунелима и мостовима (не и оном надстрешницом), пругама и путевима, не хајући за начело поделе власти и Устав који га изнедри. Све то са светском подршком евроатлантиста, Кине и братске нам Русије. Машала, нема друге, ово је студентско-народна побуна и против њих.
